Zenitist i kritičari u drhtalici

Povodom jednog članka o ženskom pismu...

Autorke koje su tu navedene kao dobar primer uglavnom za junake biraju muškarce.

Na prvi pogled, zvuči kao fraza kada se kaže da "žensko pismo" treba da sastavni deo integralnog književnog dela i da je svaki manjinski žanr vredan kao protest, kao skretanje pažnje na problem, ali da kaska u totalietu, jelte. Jer, vele zagovornici manjinskih žanrova, treba ispraviti nepravdu, pusti čistu estetiku...

Nije li to što većina predstavnika ženskog pisma za glavne junake uzima muškarce - nekakva "Borba unutar sistema"?!

Žensko pismo protestuje zbog položaja žene. Manje plaćena ako je zaposlena, ne daju joj da filozofira, ne vrednuju joj kuvanje peglanje pranje, a od nasanka sveta je seksualni objekt, robinja i do dana današnjeg je predmet seksističkih viceva. Ona je pička, i kao što reče jedna američka komičarka hrvatskog podriejtla "Kada ja spavam s 50 muškaraca ja sam kurba, a kada to učini muško on je - gay"

I sad treba to menjati. Kritikovati prvo, objasniti, pa menjati. Ne pomaže tu totalitet, neće muški piroman da bude vatrogasac, kad uostalom piše samo o svom vatrogascu...

A ipak, ako žena već nije dajk lezbača i tako izabrala jedan život koji u postmodernim libelarlsitički mdržavama ima i svoje političek stranke, ako nije takva već je ipak izabrala "svoga čoveka" plus karijeru i filozofiranje, onda maksimalno do čega stiže jesu oni cincarski zahtevi Virdžinije Vulf, sobičak, mesečni prihodi i da joj muž ne zvoca dok ona stvara i purnja kvalitetan duvan.

Muškarci i žene su dva sveta. Ravnopravnost je tu fikcija, kao snimak vuka i ovce na Jutjubu. A zašto je fikcija? Pa zbog različitiih posledica seksualnih odnosa/vođenja ljubavi/jebanja na m. i ž. Licemerje i nepravdu s tim povezanu treba raskrivati, to radi i muška književnost, i svaka književnost koja je prema tome poštena jeste i žnska. Džon Apdajk i Lorens Darel su tako odlični primeri ženskog pisma među muškarcima.

I dokle god žene na krajubudu birale snažno muško rame (u ime porodice), ženska će književnost biti samo protest ljute domaćice. A tako će biti do kraja sveta. (Treba li reći da nije dovoljno da muški pisac bude šonja da bi se prišljamčio pokretu ženske književnosti? Treba.) A lezbačama to ž. pismo ionako ne treba, kao ni neprosvećenim domaćicama, ni onima koje se nisu usudile da osete vetar u kosi, ni smotanim ni mačo muškarcima. To pismo treba samo aveti feminsitičkog pokreta, koji i posle 1970-ih landara prostorima političke korektnosti, kao duh koji se nije upokojio...

Biti muško i biti žensko nije isto i tu nema boga. Dodaj Boga i krštenicu tek tu nastaju problemi.