Zenitist i kritičari u drhtalici

Asfalt se svetlucao u Tokiju, teško je osetiti sumrak u Tokiju kad stalno gore svetiljke, i danju, kao da je to neka velika kockarnica, ali to svetlucanje asfalta, koji je ličio na štrokavu tartan stazu preko koje je neko polio benzin, dalo mi je ideju da pogledam na sat. Pola osam uveče. Od svetlećih reklama, asfalt je svetlucao benzinski, kao razbijena hologramska slika neke duge što je odavno nestala iz oka posmatrača, i gle, kako Japanci ne paze na ekološke propise, skoro svaki auspuh je izbacivao crni dim, i ne samo da sam video benzin ja sam ga i mirisao. Sve mi se pomešalo, ovo nije Japan iz filmova ni iz anegdota o zemlji robota, pa ovo je običan grad, gde su ti poslovni ljudi gde je taj red, kolio đubreta po ulicama, kao u nekom amerikom tfilmskom reš krimiću iz sedamdesetih godina prošlog veka. Nisam očekivao da ću ovde videti neobrijane i neuspešne ljude, pa zar me u ženskim časopisima nisu obavestili da takve sklanjaju, ne dozvoljavaju im da gladuju, to ne, ali ih drže po strani, sa ostarelim gejšama, stogodišnjim babama, šlogiranim pradedama, nesposobnim rabotnicima i onima koji su se pokazali nedostojni poslovnog morala ali im, kada su uhvaćeni, nije uspeo harakikri iz prve. Japan nije zemlja betona i stakla niti robotizovanih hotela budućnosti. I ovde škripi, oseća se trulež gradskog smeća, vide se ljudi koji zapišavaju oluke i kontejnere, amonijak, pseća kakalica i vešti gačci koji odmotavaju smotuljke iz Mekdonaldsa na svakom koraku, gle jedan semafor ne radi, jebote, propade Japan, samo kad se to desilo? Držim u ruci adresu koju mi je dao Musaki (isprva mi je bio odvratan s tim imenom koje me je pdosećalo na musaku, ali pokazao se kao dobar drugar), ali naravno da mi adresa ne znači ništa, već je na tom papiru glavni – crtež, koji sam hmijskom olovkom načinio po Gugl-mapi, pored uslužnog kompjutera u jednoj prodavnici (zamolio sam prodavačicu da mi pronađe adresu na onovu engleske transkripcije). Putanja od stepenica kojim sam se popeo iz železničke stanice bila je relativno jednostavna, kao nekoliko potpisa borca za pravdu Zoroa, i mogao am samo da se nadam da nisam preskočio bočne uličice, jer ja sam brojao recke, oni crteži na zidovima zgrada mi nisu značili ništa. (Komarac na zidu, nabrekao od nečije krvi, počeo je da me podseća na kineska slova.) Jedan dva tri četiri, peta ulica desno, tu sam. Gle, ispod svetlećih japanskih ideograma, pisalo je i VACATIONS, tako osnovački, tako neznalački.
Zgrada je bila od cigala, protivpožarne stepenice su predstavljale opasnost za više ljude, kao da su se spiralno obmotavale oko hotela, sagnuo sam se malo, obrisao hummel patike o otirač i pre engo što sam ušao uspeo sam da vidim nagoveštaj recepcije i foajea. Starac u crno ofarbane kose i tamnih naočara sedeo je nepomično kao slepac koji čeka da mu dam koju kovanicu. Nije pomerio glavu kada sam ušao iako je začulo zvonce kao u starim radnjicama. Itison je bio ofucan. Hvala bogu, bar je na recepciji bio neki računar. Iz ruksaka sam izvadio isprintanu rezevraciju preko bukinga.koma i stavio je na pult uz „Good evening“. Starac ipak nije bio slep. „Welcome, Sir.“ Ni lift nije radio. Ali je bar postojao. Navodno. Soba na drugom spratu je mirisala prljavo a tako je i izgedala. Platnene roletne su bile spuštene do pola, i mirisale su na dim, iako je pušenje u sobi bilo zabranjeno. U pregratku stočića na kojem je bila stona lampa, nalazila se neka raskupusana knjiga. Uzeo sam je i video da je reč o višejezičnom telefonskom imeniku iz 1981. Jednokrevetna soba, ali sa francuskim krevetom. Otvorio sam kofer i izneo čist veš. Mirisao je na omekšivač. Istuširao sam se, obukao i odlučio da krenem u avanturu pronalaska kantine za radne ljude, pomoću druge mape koju sam načinio s Musakijem. Kantina je radila non-stop, rekao mi je, bilo je to mesto gde jedu i poslovni ljudi i porodice i samci i obični radnici, a od večernjih sati je to bila kuhinja za mlade i gubitnike. Jeftino i ukusno, rekao mi je Musaki. Druga mapa je imala crveni krstić flomasterom – tu je moj hotel, do kojeg sam srećom nekako došao – oi od tog krstića je trebalo vijugati do kantine. Dve recke pa levo, posle treće recke desno, i onda ravo pravo pravo i s desna bi trebalo da bude to mesto.
Asfalt se svetlucao u Tokiju, teško je osetiti sumrak u Tokiju kad stalno gore svetiljke, i danju, kao da je to neka velika kockarnica, ali to svetlucanje asfalta, koji je ličio na štrokavu tartan stazu preko koje je neko polio benzin, dalo mi je ideju da pogledam na sat. Pola osam uveče. Od svetlećih reklama, asfalt je svetlucao benzinski, kao razbijena hologramska slika neke duge što je odavno nestala iz oka posmatrača, i gle, kako Japanci ne paze na ekološke propise, skoro svaki auspuh je izbacivao crni dim, i ne samo da sam video benzin ja sam ga i mirisao. Sve mi se pomešalo, ovo nije Japan iz filmova ni iz anegdota o zemlji robota, pa ovo je običan grad, gde su ti poslovni ljudi gde je taj red, kolio đubreta po ulicama, kao u nekom amerikom tfilmskom reš krimiću iz sedamdesetih godina prošlog veka. Nisam očekivao da ću ovde videti neobrijane i neuspešne ljude, pa zar me u ženskim časopisima nisu obavestili da takve sklanjaju, ne dozvoljavaju im da gladuju, to ne, ali ih drže po strani, sa ostarelim gejšama, stogodišnjim babama, šlogiranim pradedama, nesposobnim rabotnicima i onima koji su se pokazali nedostojni poslovnog morala ali im, kada su uhvaćeni, nije uspeo harakikri iz prve. Japan nije zemlja betona i stakla niti robotizovanih hotela budućnosti. I ovde škripi, oseća se trulež gradskog smeća, vide se ljudi koji zapišavaju oluke i kontejnere, amonijak, pseća kakalica i vešti gačci koji odmotavaju smotuljke iz Mekdonaldsa na svakom koraku, gle jedan semafor ne radi, jebote, propade Japan, samo kad se to desilo? Držim u ruci adresu koju mi je dao Musaki (isprva mi je bio odvratan s tim imenom koje me je pdosećalo na musaku, ali pokazao se kao dobar drugar), ali naravno da mi adresa ne znači ništa, već je na tom papiru glavni – crtež, koji sam hmijskom olovkom načinio po Gugl-mapi, pored uslužnog kompjutera u jednoj prodavnici (zamolio sam prodavačicu da mi pronađe adresu na onovu engleske transkripcije). Putanja od stepenica kojim sam se popeo iz železničke stanice bila je relativno jednostavna, kao nekoliko potpisa borca za pravdu Zoroa, i mogao am samo da se nadam da nisam preskočio bočne uličice, jer ja sam brojao recke, oni crteži na zidovima zgrada mi nisu značili ništa. (Komarac na zidu, nabrekao od nečije krvi, počeo je da me podseća na kineska slova.) Jedan dva tri četiri, peta ulica desno, tu sam. Gle, ispod svetlećih japanskih ideograma, na jednoj dasci, pisalo je i VACATIONS, trapavim rukopisom.

Zgrada je bila od cigala, protivpožarne stepenice su predstavljale opasnost za više ljude, kao da su se spiralno obmotavale oko hotela, sagnuo sam se malo, obrisao hummel patike o otirač i pre engo što sam ušao uspeo sam da vidim nagoveštaj recepcije i foajea. Starac u crno ofarbane kose i tamnih naočara sedeo je nepomično kao slepac koji čeka da mu dam koju kovanicu. Nije pomerio glavu kada sam ušao iako je začulo zvonce kao u starim radnjicama. Itison je bio ofucan. Hvala bogu, bar je na recepciji bio neki računar. Iz ruksaka sam izvadio isprintanu rezevraciju preko bukinga.koma i stavio je na pult uz „Good evening“. Starac ipak nije bio slep. „Welcome, Sir.“ Ni lift nije radio. Ali je bar postojao. Navodno. Soba na drugom spratu je mirisala prljavo a tako je i izgedala. Platnene roletne su bile spuštene do pola, i mirisale su na dim, iako je pušenje u sobi bilo zabranjeno. U pregratku stočića na kojem je bila stona lampa, nalazila se neka raskupusana knjiga. Uzeo sam je i video da je reč o višejezičnom telefonskom imeniku iz 1981. Jednokrevetna soba, ali sa francuskim krevetom. Otvorio sam kofer i izneo čist veš. Mirisao je na omekšivač. Istuširao sam se, obukao i odlučio da krenem u avanturu pronalaska kantine za radne ljude, pomoću druge mape koju sam načinio s Musakijem. Kantina je radila non-stop, rekao mi je, bilo je to mesto gde jedu i poslovni ljudi i porodice i samci i obični radnici, a od večernjih sati je to bila kuhinja za mlade i gubitnike. Jeftino i ukusno, rekao mi je Musaki. Druga mapa je imala crveni krstić flomasterom – tu je moj hotel, do kojeg sam srećom nekako došao – oi od tog krstića je trebalo vijugati do kantine. Dve recke pa levo, posle treće recke desno, i onda ravo pravo pravo i s desna bi trebalo da bude to mesto.

Smrklo se, neke ulične svetiljke nisu radile. Kišica je ponovo počela. Radioaktivna, pomislio sam. U tom kraju su sve radnjice bile već zatvorene. Ideogrami na izlozima mi nisu govorili ništa, ali sam mogao da vidim: mašine za veš, daske za peglanje, šivaće mašine, mnogo naočara na stalcima, knjige na policama, kuhinjski pribor, odeću a lutkama, prazne vitrine (da li meso da li pecivo?)... A šta ako je jelovnik samo na japanskom? I bio je, ali je svako jelo imalo i svoj broj i malu crno-belu fotografiju. Prilično mutnu, ali šta ću. „Good evening!“ Klimoglav. Pokazao sam prstom na neke slike i valjda objasnio koliko porcija sam naručio. Seo sam i – postao svestan tišine. Osvrnuo sam se i video kako me svi gledaju, kao u zeleđenom snimku, dok im sa štapića polako otpadaju rezanci i tračice povrća. Klimnuo sam im. I oni su klimnuli. Zatim su se vratili jelu. Oko mene se čulo samo – srkanje vruće klope. I tek tada sam shvatio kako se nalazim u – kineskom restoranu, a usred Tokija.