Zenitist i kritičari u drhtalici

Svetozar Vlajković je jednom napisao da su kritičari paraziti, tako da im ova sudbina koja ih je zadesila poslednjih decenija – to što su postali potrčci izdavačkih kuća i njihovi Pi-Ar-ovi – dođe kao zaslužena kazna. Tako im i treba, veli Vlajković.

Koju funkciju ima današnja književna kritika? Kritičar njome treba da iskaže sledeće, po dužnosti:

1. stanje u odnosu snaga književnih klanova,

2. da nahvali vladajuću književnu poetiku,

3. da se pokloni frendu koji mu je dao knjigu na čitanje ili da nagrdi dušmanina iz neprijateljskog klana,

4. da se uvuče u dupe određenom broju kulturnih radnika,

5. da se oduži izdavačkoj kući čiji je Pi-Ar i

6. da još jednom ojača nacionalno-ideološku paradigmu koju zastupa.

Da bi se stvorio privid i kritike, prikaza je l' tako, prikazivač će da kikne možda i koji citat, spomenuće spisak ranijih autorovih dela, ka'nuće koju reč o „ovogodišnjoj književnoj produkciji“, tako da ipak začini klin-čorbu koja od gore pomenutih šest sastojaka može da ima samo očajan ukus. Takav prikaz ne ispunjava čak ni autoironičnu definiciju kritičarskog posla kao „čorbine čorba čorba“.

Čitalac iz takvog prikaza ne može uopšte da stekne utisak o knjizi, pa da se u dobroj veri odluči da li da je kupi, ili – češće – pozajmi iz javne biblioteke. Naprotiv, ako je kritika zlonamerna i nadrkana prema pripadniku neprijateljskog klana ili antipatičnom autsajderu (koji dođe još slađa i lakša meta, jer nema „infrastrukturu“ kojom bi mogao da odgovori), to može našeg vajnog čitaoca koji nema para za bacanje - i pre će da kupi zaleđene šnicle ili nove cipele nego knjigu - potpuno da obeshrabri čak i od pozajmice iz biblioteke, kamoli od kupovine.

Tanka je linija koja razdvaja upućivanje u delo od pukog prepričavanja, što je uvek slatko zameriti neukoj i plašljivoj kritici, koja tako mazi knjige poznanika i jakih izdavača u smislu advertajzinga.

„Hej, objavio sam knjigu? Napiši mi prikaz!“ „Hoću, brate, daj primerak.“ Upućivanje zahteva teorijsko znanje. Treba prepoznati žanr i stil, a onda uz malo avanture uma i duha treba pretpostaviti „namere autora“; koliko god to zvučalo kao gatanje u šarama koje talasi ostave na pesku, pravi prikaz umetničkog dela (i likovnog i muzičkog i književnog) sastoji se u tome da se vidi koliko je autor bio na visini vlastitih namera i koliko je „istinit u odnosu na samog sebe“. Zajebano, a? Znam, a osobito deluje kontradiktorno kada se sagleda kako vol Bole gata u pepelu pa „zna šta sam ja hteo“ ili koji osećaj imaju čitaoci Mlakićeve knjige, a obaška zna koje je niske namere imao pisac ...

Ali, ako vam ta zadaća kritičara zvuči zajebano, onda kog se vraga bavite književnom kritikom?

Kritičari naši današnji se postavljaju kao da književnost – čitaj: pisci, i živi i mrtvi – postoji zbog njih. Jeste li ih čuli u radio i te-ve emisijama? Nadobudni, ma ne, uobraženi i psihotični kao Glorija Svanson u poslednjoj fazi rasapa ličnosti, pa kad krenu da gude o „prošlogodišnjoj produkciji“ koja naravno „nije bila ništa naročito“, „prosečna, bez izuzetnih dela koja ćemo pamtiti“, tako prezrivim tonom kao da odbacuju trule trešnje, pa kad krenu da daju „plastične“ naslove svojim pregledima godišnje produkcije u stilu „Godina sirotinjske zabave“, i slično.

Kritičari koriste pisce i dela kao toaletni papir. Svetozar Vlajković je i na sopstvenoj koži iskusio pravilo u našoj palanačkoj književnoj jebaonici – da je važno KO je nešto napisao, a ne ŠTA. I da se dakle ide na čoveka, a ne na delo. Zato je važno i o čijoj se knjizi piše kritika, ne samo sadržaj kritike (dakle i dela). Otud je moguće da tradicionalistički kritičari iz čista mira nahvale delo nekog „izdajnika“. Na taj način peru biografiju. Ta kritika više znači kritičaru nego piscu ili delu.