Zenitist i kritičari u drhtalici
01.12.2009., utorak
Milorad Pavić (1929-2009)
 Milorad Pavić (1929-2009) Poželeo sam da pišem kada sam se zaljubio u Pavićeve pripovetke. Otkrio sam ga – za razliku od većine – pre »Hazarskog rečnika«. Kada sam naišao na zbirku pripovedaka »Ruski hrt« iz 1979, u izdanju Nolita (u ediciji koja se zvala »slovo ljubve«) i - progutao sam je. I odmah sam potražio sve što je Pavić do tada objavio. Zaljubio sam se u Pavićevu rečenicu. (I u fantastičnu književnost, ali to me je kasnije prošlo.) Partija šaha sa živim figurama, Otrovna ogledala, Obed na poljski način su pripovetke koje u sebi sadrže romane. »Konji svetoga Marka« bila je tanka zbirka priča u izdanju Prosvete iz 1976, i mogla je da se pronađe po beogradskim knjižarama sve dok Hazari nisu zavladali. »Priču s dva naslova« sam prepisao penkalom. Pa onda »Gvozdena zavesa«, iz 1973, jedna od najboljih pripovedačkih zbirki na srskom jeziku, sa provokativnim tekstom Milana Komnenića na klapnama. Kasnije je Pavić jednom, ali šifrovano, odao priznanje svom recenzentu. Bilo je to kasnije, rekoh, ali još uvek PRE nego što je napisao »Hazarski rečnik«. I danas zamišljam nešto šašavo: šta bi bilo da je Bunjuel režirao film po priči »Blejzer boje mora«? I onda sam morao da imam ama baš sve što je napisao. I esejistiku i njegove udžbenike. Tako sam otkrio da Pavić i udžbenike iz istorije književnosti pipše uzbudljivo kao prozu. »Jezičko pamćenje i pesnički oblik« je zbirka eseja iz 1976. Naučni radovi o Dositeju, o karlovačkoj gimnaziji bili su mi interesantniji od mnoge tadašnje dosadne »proze«. »Istorija srpske književnosti baroknog doba« iz 1970. je roman. I Pekić je za Zlatno runo maznuo nekoliko pasusa odatle. 1979. godine je izašla i istorija klasicizma, istina ne u onako luksuznom izdanju kao udžbenik o baroku. Kolege među istoričarima nisu voleli Pavića. Gurnuli su ga u stranu, a on je to opisao u pripoveci »Soba Andrije Anđala« iz zbirke Ruski hrt. U toj priči se krije i odgovor na glupačku primedbu koju je o mladolikol izgledu bašeg pisca napisao Jerofejev u jednom od nepotrebnih herostratskih pljuvanja... A kada je reč o naučnom radu - naša srbistika se zaglavila kod gusala i kod junačkih pesama, i ni makac. (Zanimljiva je dilema koju je Pavić opisao u istoriji barokne književnosti, bila je to dilema pred kojom su se našli pešaci koji su dopratili Arsenija I u Vojvodinu: ili pravoslavlje i mnogima nerazumljivi jezik, ili narodni jezik i izvesno odmicanje od vere. Slična dilema se javila i 1900-ih godina...) Pavić je imao mnogo simptija za Dositeja, a verujem da mu je Zaharija Orfelin bio alter ego. Dok sam čitao »Mali noćni roman«, uživao sam u tome što prepoznajem koju rečenicu je preuzeo iz koje pripovetke. Imao sam utisak da sam jedini njegov čitalac. Kasnije je taj prećutani roman vratio u život u »Predelu slikanom čajem«. Knjigu »Duše se kupaju poslednji put« kupio sam 1983, i to je bila mešavina poezije i pripovedaka. Knjiga sadrži programsku pripovetku o Šekspiru, i tu se Pavić vajka – samo godinu i po pre svog prodora s Hazarima – kako niko ne ume da tumači njegovu prozu... A priča »Princ Ferdinand čita Puškina« je dostojna doktorske disertacije. Kao i pripoveci »Ruski hrt« iz istoimene zbirke, likovi u pripovesti imaju (i) zadatak da predstave države (!). Stevan Mihailović iz Ruskog hrta je Srbija, Eugen Doža je Austrougarska, tajanstveni sused s motociklom iz Princa Ferdinanda je Rusija. (I priča »Vedžvudov pribor za čaj« ima istu takvu strukturu. Ne sviđa mi se film »Vizantijsko plavo«.) Značajne su i knjige koje Pavićevi junaci čitaju, figurice na njihovim policama. I onda je izašao »Hazarski rečnik«. (Preskočio sam »Nove beogradske priče...« u izdanju Nolita, tu je prerađena verzija »Kreveta za tri osobe« koju nisam mogao da uporedim s onom verzijom iz »Konja svetoga Marka«, jer mi je neko uzeo tu knjigu i nikad je nije vratio...) Odatle mogu da nastave mnogi ... Jedan od najvećih srpskih pisaca. Napadali su ga posle da je ovo i ono, i hteli su da oblate i njega i postmodernizam o istom trošku. Time su sebi dodavali malo slave, a on nikome nije odgovarao. »Kada želim da proverim svoju rečenicu, pročitam nešto od Venclovića«, govorio je Pavić. I verujem mu kada je rekao da je godinama mislioo – dok je pisao fantastiku okružen realistima – da je dakle verovao da je u njemu problem što se ne snalazi u takvoj književnosti. A budući da su mu i naučni radovi iz istorije književnosti bili zanimljiviji od lepe književnosti ozbiljnih dosadnjakovića, nije ni čudo što su ga gurnuli u stranu i na tom polju. /*/ Još pre godinu dana događalo se da na Dorćolu vidim Pavića kako hoda, žustro i žurno, odeven u crno ili teget, kao da je izašao iz neke svoje priče. /*/ Poslednji put sam ga video sredinom septembra ove godine. Jedva sam ga prepoznao...ma, nisam bio siguran. Pošao sam za njim, nešto mi došlo. Manijak. Pavić se iz ulice Cara Dušana popeo do ulice čuvene po kafićima, seo u baštu jednog od njih, naručio malo strano pivo, i izvadio novine. Stajao sam malo na suprotnoj strani ulice da se uverim da je to on, a onda sam otišao. /*/ Čitaćemo se. |
