Zenitist i kritičari u drhtalici
24.11.2008., ponedjeljak
Moja Sumatra je Holandija
|
– Kod nas su sve vrednosti izvrnute naopako: ko je pošten taj je glup, ko je dobar taj je naivan, ko je tolerantan on je izdajnik, ko je pristojan on je peder, ko čita knjige taj je budala, ko ima samoinicijativu on je neposlušan. Sve što bi trebalo da bude lepa stvar, kod nas je uvreda. A najvažnije je da u Beogradu uvek možete naći čoveka koji pije pivo u devet ujutru i koji se razume u svetsku politiku. I on zna ko je ubio Kenedija, ko je ubio Đinđića, i zna da smo mi radan i pošten narod Intervju je načinila Mirjana Sretenović za Politiku, od 20. XI 2008.  (fofo:: Dule Jelen) „Peđina poluzastakljena terasa gleda na zadnji ulaz restorana. Zavaljen u pletenoj stolici, on posmatra Mesec koji ga podseća na kačkavalj. Ide mu voda na usta. Ko je ono pisao priče za decu u kojima se pominje mesec od sira? Ćopić ili Duško Radović? A tek prženi sir kod Johane Špiri u romanu Hajdi! Njam! Dva sata ujutru, Peđa je gladan i jeo bi mesec od sira. Beograd je tih, a njegov stomak je prazan i bučan…” Preživeo je Peđa i glad, i nestašice, i politička previranja i sankcije, i nastavio da živi u svom depresivnom velegradu, dok nije stigao na stranice knjige „Beograd za pokojnike” autora Predraga Crnkovića, inače, prevodioca sa skandinavskih jezika. Rukopis ovog romana učestvovao je na regionalnom konkursu izdavačke kuće „V.B.Z.” i kompanije „Tisak” za najbolji neobjavljeni roman, i ubrzo nagrađen kao najuspešniji, i „zaradio” autoru 1.100.000 dinara. Taj novac će, kaže Crnković, biti dovoljan da za početak pokrije mnogobrojne dugove. – U Americi ljudi kupuju srećke, a kod nas pišu romane nadajući se da će dobiti pare. Već duže vreme šaljem rukopise na konkurse, i pokazalo se da hrvatska kultura nije mit čim daje ovoliku nagradu za roman. Nagrada je regionalnog karaktera. Nije čudo da pripadne nekome iz Srbije, a kod nas je ovo priznanje dobila Jelena Marković za roman „Escajg”, kaže Predrag Crnković za „Politiku”. Prema njegovim rečima, pisanje o postratnoj Srbiji i povratku na devedesete godine, odnosilo se najpre na njegovu ličnu katarzu, jer ga niko, kako kaže, nije ovlastio da govori u ime svoje generacije ili naroda. Smatra da njegov pristup temi predstavlja nešto novo, i da te poratne godine do sada nisu, ili su vrlo retko, obrađene na ovaj način, iz „žablje” perspektive, odnosno iz ugla čoveka koji je čekao u redu za ulje. Kako je već primećeno, junakom ovog romana može se smatrati i glad. Fizička, i svaka druga, koja je prethodnih godina zavladala našom sredinom. Autor dodaje da bi shodno tome moto romana mogao da glasi: „Nada je hleb siromašnog čoveka” (Džordž Herbert). – Ovo jeste roman o generaciji rođenoj šezdesetih, koja nije uspela da ode iz zemlje, nego je morala da se ovde malo propati. Ja sam i pre toga želeo da živim negde drugde. Moja Sumatra je bila Holandija ili Švedska. I možda mi je zbog toga još teže palo što sam bio zarobljen u toj situaciji. U vreme kada je sve koštalo 10 maraka, od flaše ulja do kilograma kafe, verovatno je svakom izgledalo da je svuda bolje nego ovde. Time je i pisanje bilo teže, jer nisam želeo da se vidi šta je moj lični doživljaj, a šta je izmišljeno, kaže autor. Pitamo ga kako mu taj Beograd izgleda danas. – Ne bih da pretendujem da budem stručnjak za duh Beograda, ali mislim da se malo ofucao. Moram da razočaram lokalpatriote jer, kao što sam protiv ćoškarenja i lokal-lokalpatriota (gornji Dorćol mrzi donji Dorćol, Zvezdara mrzi Konjarnik), kad se taj patriotizam podigne na nivo Beograda nema logičkog razloga da bude nešto bolji. Kad idem ulicom imam utisak da će stampedo bufala svaki čas da me pregazi, kad se vozim gradskim prevozom poželim da sam sumo rvač ili se osećam kao vreća krompira. E sad, da li je moja relativna mladost to nekada ulepšala, ne znam, kaže autor i iznosi svoja trenutna zapažanja: – Kod nas su sve vrednosti izvrnute naopako: ko je pošten taj je glup, ko je dobar taj je naivan, ko je tolerantan on je izdajnik, ko je pristojan on je peder, ko čita knjige taj je budala, ko ima samoinicijativu on je neposlušan. Sve što bi trebalo da bude lepa stvar, kod nas je uvreda. A najvažnije je da u Beogradu uvek možete naći čoveka koji pije pivo u devet ujutru i koji se razume u svetsku politiku. I on zna ko je ubio Kenedija, ko je ubio Đinđića, i zna da smo mi radan i pošten narod – kaže Crnković. Priznaje da je ranije bio politički ostrašćen, a danas je samo namrgođen i ljut. Primećuje da ima neke koristi i od lenjosti u životu jer ga je baš ona spasila da se ne zaleti u mnogobrojnim pogrešnim političkim pravcima. Rado se seća reči Zuka Džumhura o lenjim ljudima: „Pogledajte one vredne kakve su greške napravili, bolje da je lenj a da ne napravi štetu”... – Rizikujem da zvučim kao stara „baba žvaka”. Ono čemu treba više težiti jeste najpre pristojnost na ulici. Neka vrsta uglađenosti i mira. Možda to samo na prvi pogled deluje kao površina. Ali to je ono što čini život lepšim i drugo i ne postoji. Ovde sve kao da je navrat-nanos. A možda smo mi pali na priču o Evropi, kao Indijanci na džidžabidže. Uostalom, ko mene pita… Trenutno, Predrag Crnković ima tri spremna prevoda skandinavske književnosti i za njih traži izdavača. Piše roman u kome će prikazati sliku naše države kroz istorijski pregled proizvođača televizora, a kaže da se dobra priča može napisati i na temu: Kako sam se vozio liftom u zgradi „Politike”. link na članak na sajtu Politike |
