Zenitist i kritičari u drhtalici

20.11.2008., četvrtak

Priča o knjizi o knizi o knjizi...

"I could isolate, consciously, little. Everything seemed blurred, yellow-clouded, yielding nothing tangible. Her inept acrostics, maudlin evasions, theopathies - every recollection formed ripples of mysterious meaning. Everything seemed yellowly blurred, illusive, lost"

Vladimir Nabokov, The Vane
Sisters



Ne verujem u natprirodne pojave, u sudbinu a ni u preklapanje sudbinâ, u »znakove«, u postojanje »bele svetlosti« u kojoj se utapamo posle smrti i slične stvari. Zato vam sve ovo pišem trezno, preko volje, samo zbog toga što sam to obećao advokatu koji me ubeđuje da ću imati bolje šanse na predstojećem ročištu ako se i šira književna javnost upozna sa slučajem. Kažu da ovim putem moram da repliciram i njemu, uredniku, koji me je tužio sudu. Uzmite ipak sve ovo sa zrnom soli. Uostalom, pišem pod pretnjom čak i zatvorske kazne. A u zatvoru (i blizu njega) svako, ako je i verovao pre u neke vile i duhove, veruje samo u kalendar. A ipak, ja sam zbog neverovatne (pa i kalendarske) koncidencije blizu toga da dospem »iza rešetaka«. Naime, ovaj tekst koji vam predočavam, može biti uzrok mog utamničenja, a u svakom slučaju novčane kazne i gubitka mog književnog ugleda. Želim da i vi prosudite. Molim vas! Samo pročitajte, pa recite: jesu li moji tužioci u pravu, da li je ovo plagijat. Ja mislim da je reč o onom poznatom, da je napad najbolja odbrana, i da oni, optužujući mene, žele da sakriju sopstvene »pozajmice«.


Stanislav W. Spielmann:

PREVODILAČKI TESTAMENT
(upropašćeni roman o romanu o romanu...)


U proleće 2004. bilo se navršilo 6 meseci mog finansijskog zlopaćenja i dve godine od objavljivanja moje prve knjige prevoda. Oduševljenje zbog toga iščililo je i pre nego što je taj »najbolji čovekov prijatelj« ugledao svetlost dana, jer se lektura pretvorila u pravo mučenje, a i sam bih sada najradije spalio tu knjigu. Teši me to što čak i Sava Babić veli da svi prevodioci tako misle o svojoj prvoj knjizi. U vreme kada sam dobio priliku da potpišem svoj prvi ugovor, nisam još bio ni diplomirao na romanistici, prevodilaca za francuski i tada je bilo i sada ih ima dosta, i previše, pa se izdavač odlučio za mene - to sam shvatio tek kasnije – samo zato da bi uštedeo na honoraru i da bi mogao da me nagovori da potpišem da sam već primio taj novac, e da bi on mogao da konkuriše za neke dotacije. Koje su – i to sam docnije saznao – otišle na opravku njegovog auta koji je slupao na nekakvom privatnom izletu u Mađarskoj, ne čak ni na troškove štampe, a kamoli za moj honorar koji mi u celini ni do danas nije isplaćen. To što je ljubazni i napadno opušteni urednik prema meni bio u početku toliko snishodljiv, i što je s divljenjem spominjao moje prevode Préverovih stihova u novosadskim »Poljima« i de Nervalove »Aurélije« u čačanskom 'Gradcu', bila je samo fasada. Na to je mogao da se upeca samo gladni početnik, kakav sam ja tada bio. Uglavnom, ta prva knjiga prevoda možda je i uništila moju prevodilačku karijeru pre nego što sam je i započeo; reč je bila o francuskom hit romanopiscu, inače Rusu koji je tek u svojim kasnim dvadesetim dospeo u Pariz, i tu počeo da piše na francuskom.

U početku je nudio rukopise pod svojim imenom (Andrej Aljehin), ali Francuzi su mu sve odbijali čim bi videli da je on Rus. »Ma gde stranac može da piše na francuskom?«, kasnije je baćuška objašnjavao njihov rezon, čak i ne pokazujući zluradost. Kolosalna ironija se sastojala u tome da je taj »rezon« u stvari doslovna kopija fon Herderove teorije krvi i tla, u kojoj su teoriji Francuzi vrlo loše prošli, budući da im je jezik u takvom srodstvu s latinskim... Ali, to nije važno za ovo što ću vam ispričati. Samo da dodam da je roman francuski sto procenata, da se događa u Provansi i Parizu, i da niko ne bi mogao da pogodi da ga je napisao Rus koji dotle ni 4 godine nije sastavio na tlu Francuske. Ni Kundera ne bi mogao francuskije, s tim da se ovaj »moj« ruski Francuz morao da pomuči kako bi prevario izdavača. Eh da, ne rekoh li da je Aljehin – čuvenog li prezimena, zar ne? – da je taj Aljehin morao da izmisli francusko ime za nepostojećeg prevodioca! Izabrao je ime Noare (Noiret) i rukopis mu je prihvaćen. Izmislio je i svoj pseudonim, novo rusko ime – Makin – jer ko bi objavljivao prevode pisca koji loše piše na francuskom?!

Samo, izdavač je tražio i original. Aljehin je imao samo nekoliko dana da isporuči debeo tekst na »ruskom originalu«. On je to doista nekako i postigao, pišući uz pomoć kafe i aspirina tri dana i dve noći, i, ubeđen da je sve propalo, neobrijan, izbezumljen, izgužvan i umoran tako da je sav drhtao, predao je sekretarici fasciklu s ruskim tekstom. Kasnije je saznao da tu fasciklu niko nije ni otvorio. Stajala je na radijatoru (!) u kancelariji urednika edicije prevodne beletristike i skupljala prašinu i onda kada je u tu kancelariju svratio sa^m Makin da proslavi rekordnu prodaju tiraža prva dva izdanja. Trebalo je samo zadovoljiti formu. E taj francuski roman, pod naslovom »Provansalski testament«, dvostruko maskiran pseudonimom i krinkom izmišljenog prevoditelja, govorio je o sećanju prustovskog protagoniste ruskog porekla a francuske babe. Autobiografski do bola, jer je Aljehin tu pisao o svojoj rođenoj babi koja ga je učila francuski i pričala mu uspomene iz te zemlji.

Prevodeći tu knjigu, odmah sam se setio Nabokovljeve francuske guvernante koju je taj književni čarobnjak zajedno s džepnim šahom, kako sam kaže, »poklonio« Lužinu. Kao poznavalac Prusta po službenoj dužnosti a kao ljubitelj Nabokova u slobodnom čitalačakom vremenu, odmah sam opazio više nego jednu pozajmicu od trojezičnog Rusa, koji je - to malo ko zna - naučio engleski i francuski pre ruskog. Spisak pozajmica bi grubo sastavljen izgledao ovako.

Opis Rusije od pre II svetskog rata neobično je ličio na Nabokovljeve autobiografske opise emigrantskog Berlina, detaljna kritika sovjetskog režima bila je drsko preuzeta iz romana »U znaku nezakonito rođenih«, period karantina mladog azilanta je samo prerađeni odeljak iz Nabokovljevog remek dela »Poziv na pogubljenje«, a navodna sećanja francuske babe nikakve veze nisu imala s Francuskom, već su to prepisani opisi Amerike onako kako ju je Nabokov naslikao u »Bledoj vatri« i »Loliti«. Samo su imena mesta^ i planina promenjena, a toponimi su nasumično prepisani s neke mape južne Francuske i poput pogrešno nalepljene cene ili loše odabranog džempera kvarila opšti utisak o proizvodu odnosno odeći. Baba mu je bila obećala letovanje u Francuskoj, u Nici, i onda taj tako sladunjavi, presentimentalni opis letovališta, u kojem melanholični Rus pri pogledu na svaku kamenu kuću u sebi kuka: »Eh da je tu moja baka, kako bi se obradovala!« Ali, evropska čitatalačka publika pala je na to.

Kada je Aljehin u romanu došao i do rušenja Berlinskog zida, morao je da se pomuči, jer o tome Nabokov nije mogao da piše (kalendar!), i tu se tek moglo videti kako mu teško ide; tekst je bio na nivou pismenog zadatka na temu »Kako ste se osećali kada je pao 'Zid'?«, a sve se svodilo na priče koje svi mi pričamo kada se desi zemljotres – svako pomene gde je bio u momentu kada se zatreslo; »baš tada« pomisli on, kad ono, trese se... Kao da je to bitno.

I ništa, taj davež od romana izvadio se na poentu, koja se mogla i uzdržanije isporučiti čitaocu umesto da mu se kutlačama prosipa pravo u lice tokom poslednja četiri poglavlja – poenta je bila u tome da kada je glavni lik konačno otišao u tu južnu Francusku, u tu Provansu večitog sunca iz priča svoje bake, u tu zemlju bucmastih domaćica koje kuvaju ukusna jela i mese madlene i gde se svuda oseća miris i naslućuje ukus devojaka vazda vedrih, zakikotanih i spremnih da legnu s pripovedačkim subjektom u seno, dakle kada je taj lik napokon došao na mesto sećanja svoje odavno pokojne francuske babe, naravno da se - razočarao. I taj nesklad između njegovih sećanja na tuđa sećanja i takozvanog stvarnog života (pih kako je to izanđalo i isfurano!) zadivio je i kritičare i čitatelje i eto bestselera.

Pa onda susret s nekom Ruskinjom, koja za razliku od njega nije imala ni babu Francuskinju niti je slušala bajke o zemlji galskih petlova, već je tu, kao izbeglica, mnogo pre stigla s mužem i detetom, i radila kao čistačica da bi tek nakon mnogih tečajeva postala kancelarijska službenica. Hvalila se u tom romanu naprednim sinom koji je vrlo brzo naučio francuski. Ona se rugala Aljehinovom prustovskom smotanom intelektualcu što voli francusku belu kavu a ne ruski čaj, zvala ga ja pokondirenim došljakom i na kraju mu je namestila igru, nagovorila ga je da ne samo pogrešno već i protivzakonito popuni jedan useljenički formular (on nije znao da je to nedozvoljeno, naivčina jedna), u tom formularu je on tražio neku novčanu pomoć na koju nije imao pravo – ali i ona sama je probala tako, glumila je nekakvu povredu na radu, valjda koleno, šta li, pravila se da hramlje. I tako je on nju slušajući završio u zatvoru! Da bi se onda na kraju ispostavilo da njegova francuska baba nikada nije niti bila u Francuskoj. I da je unuku pričala samo ono što je pročitala u knjigama dok je u carskoj Rusiji učila francuski kod najboljih profesora. Poenta je još banalizovana akrostihom, što je kopija Nabokovljevog postupka iz jedne njegove pripovetke iz Njujorkera, ne mogu da se setim naslova pa da me ubijete.

Knjiga je u mom prevodu prošla neopaženo, i ja sam jedva sastavljao kraj s krajem. Iz besa što nisam primio honorar, a najviše iz taštine što se knjiga ne prodaje, objavio sam i kritiku, malu, ništa posebno, u kojoj sam sasvim objektivno i dokumentovano ukazao na sve ove napred pomenute elemente plagijata u delu Andreja Aljehina odnosno »Makina«, to jest izmišljenog prevodioca Noarea.

I tako... rekoh li proleće? E pa tu smo: jedino lepo što mi se desilo u tom periodu posle objavljivanja te knjige pod naslovom »Provansalski testament« jeste to što sam srećnim slučajem uspeo da iskamčim računar, jednu devedeset osmicu s preistorijskim ekranom »koji zrači«. I relativno dostupan internet, s tim u vezi. Iako samo u noćnim satima, zbog »dial up«-a koji je na dvojničkoj liniji danju bio praktički nemoguć. Ta veza sa svetom mi je omogućila da prvo dobijem ponudu da prevedem tekstove francuskih pisaca koji su došli u Beograd, Sarajevo i Zagreb na balkansko-francuske susrete pisaca pod nazivom »Prekidač«, ili Coupe-Circuit. Odlomci njihovih tekstova su bili prevođeni na sva tri C-B-S jezika, tako da je književnost imala i pedagoški karakter, što nije bilo čudno kada se zna da su nevladine organizacije sve to zamislile. Osim honorara koji je doista bio svetski, dakle 20 evra po kartici teksta, samo nekoliko meseci kasnije, već u jesen, usledio je i poziv jedne francuske nevladine fondacija koja nalazi volje i novaca da povremeno podržava (čitaj: finansira) i romaniste koji dolaze iz takozvanih malih jezika i koji tako pronose francusku kulturu i manje uređenim literarnim puteljcima. Bila je to nagrada za uredno isporučene prevode dela Francuza koji su tog proleća došli na Balkan.

Svake godine ta fondacija organizuje prevodilački seminar u Avinjonu, i to je pored pozorišnog festivala vremenom postao najvažniji kulturni događaj u tom starom gradiću. Premda je naglasak na seminarima po pravilu bio na inter-romanskim prevodima i očuvanju retoromanskog te negovanju oksitanskog, godine 2004. je briga za egzotične romaniste ishodovala projektom koji je trebalo da poveže ne bilo koje prevodioce, već one s područja nekadašnje Jugoslavije. Domaćin susreta je kao i obično trebalo da bude najpoznatiji živi stanovnik pokrajine (preciznije, on živi u Lurmarinu), Piter Majlo, po čijem je bestseleru »A Year in Provence« Ridli Skot evo prošle godine dve hiljade i šeste snimio film s Raselom Krouom. Bilo je predviđeno da prevodioci s francuskog na C/B/S jezike za nedelju dana prevedu dodeljeni tekst, da ga u dogovoru sa samim autorom ispoliraju i da na kraju seminara pročitaju svoje prevode. Dolazak autora koji bi se tako oči u oči susreli s prevodiocima bilo je ono što je mene odmah oduševilo, ali budući da je to bio moj prvi izlazak u inostranstvo posle dužeg perioda teškog preživljavanja u tranzicijskoj zemlji, meni bi svaki poziv bio dobar čak i na buvlju pijacu u Belorusiju.

Nama, prevodiocima na srpski, zapala je knjiga Mari Dariesk Truismes ili »Priče jedne prasice«, o ženi koja se pretvara u svinju i u tome uživa. To spisateljici u stvari daje priliku da napiše antiutopiju, satiru protiv »trenda nametnute lepote, večite mladosti i savršenog izgleda«, koji trend liči na fašizam, i da stvori odu uživanju u hrani. Odlomak sam unapred bio dobio elektronskom poštom i štreberski sam i pre puta uradio prvu ruku prevoda i čak sve to stavio na flopi. Avionske karte su me čekale u ambasadi, poziv je uključivao sve plaćene troškove, pa čak i pedesetak evra za formular za vizu nisam morao da platim; šengensku vizu – istina samo za 8 dana – dobio sam lakše nego povlasticu za javni gradski prevoz.

Našao sam se tako u Avinjonu u grupi zemljaka i bivših zemljaka; bilo je tu četvoro ljudi koji su prevodili na hrvatski, a od Srba sam se zbog iznenadnih otkaza našao jedino ja. Da čitav seminar ne bi izgubio svrhu, mene su spojili s prevoditeljkom za bosanski, Milenom Grubež, koja je takođe ostala nesparena, jer je jedan Bosanac insistirao da je Hrvat, a drugi nije došao. Milena je inače bila iz Sarajeva ali je od 1990. živela u Francuskoj. Nije bila filolog po struci, već građevinski inženjer, ali tolike je godine bila tamo, da je već počela i da prevodi. Dugi boravak u inostranstvu je sasvim dobra zamena za studije filologije, to je već uvreženo mišljenje. Tako je odlučeno da ona i ja radimo prevod »zajednički« šta god to značilo, ali da na završnoj svečanosti svako ipak pročita svoju verziju, bosansku odnosno srpsku. U stvari, ideja je bila da se spisateljica Dariesk poštedi duplih konsultacija, što je bilo sasvim u redu. Srpska braća i sestre su dobila zadatak da prevedu odlomak iz »Vremena kolere« Silvije Žerman. (Organizatori su očigledno mislili da su izabrali prave sadržaje s obzirom na to odakle dolazimo, ako je suditi po naslovima.)

Oduvek sam sanjao o tome da živim u kući na jugu Francuske, pa sam se temeljno pripremio tako što sam pročitao knjigu »U potrazi za Sezanom«, u tečnom hrvatskom prevodu Tomislava Mihalića, jer je na žalost samo ta Majlova knjiga prevedena na neki od si-bi-es jezika. Uzbudljiva priča o falsikatoru, bivšem legionaru, i o tome kako se izgubljeni pravi Sezan meša s krivotvorenim delom... A Provansa na svakom koraku.

Sećao sam se i uspomena moje babe koja je odmah posle rata (onog Drugog, pa svetskog) išla u radnička odmaralište u Opatiju u organizaciji AFŽ-a, te tako prvi puta videla more. Bila je tamo s mojom drugom bakom, Slovenkom, i do kraja života one su uz smeh prpričavale istu zgodu iz restorana. Naime, naručile su juhu od rajčice. Nikad pre nisu čule za tu reč. Mislile su da je to ko zna kakva supa. Pa kad su dobile paradajz čorbu, umal' nisu umrle od smeha. Ali dosta o mojoj baki.

Očekivao sam domaćine željne da ugoste pripitomljene i sirote krvoloke s Balkana i svakodnevne čestitke na tome što se nismo potukli već uljudno razgovaramo, i to povodom velike francuske literature. Očekivao sam da hrana bude na nivou onih predstava koje »svi mi« imamo o Francuzima, to jest da i poslovni ljudi troše na ručak po dva sata uz obavezno vino (a tek umetnici, pisci, mislio sam ja), da se sir jede za doručak ručak užinu i večeru, da je ljubav sve i svja i slično. U mejlovima koje sam razmenio s organizatorima već mi je bilo napomenuto da će dve domaćice biti s nama sve vreme, i ja sam već zamišljao devojke kojima je malo potrebno da padnu na tipičnu slovensku melanholičnu dušu. I toplo rana jesen Provanse, koja je kod Majla topla kao naše leto, festivali grožđa na koja će nas – mislio sam da se to podrazumeva – voditi svakoga dana, zatim pitoresksni dvorac renoviran po najvišim standardima, sve to sam imao u glavi dok sam te tople beogradske subote bio u avionu, koji je zatim sleteo u Beč, da bih ja tu preseo u drugi avion do Marselja, a odatle se malim lokalnim avionom, koji mi je ličio na igračku, prebacio do Avinjona, tada već po mraku, oko deset uveče.

Tu nas je, »nas« kažem, jer smo se svi okupili u isto vreme i prvi put pozdravili na aerodromu, tu nas je dočekala ledena kiša, tako reći grad veličine kukuruza kokičara koji mi je prvi put u životu noću i u jesen padao na glavu, tako da me je dobro izubijao dok sam u prtljažnik taksija uspeo da uguram svoju torbu. Stisli smo se u dvoja kola, nas šestoro mostova među narodima, i dve domaćice. Žaleći što nisam poneo bar rukavice, poplavelih usnana, pozdravio sam se s dve bucmaste, ma dobro, šta da ih sada štedim, debele žene (jednom bakicom, drugom koja bi mogla da mi bude majka). Zvale su se Sibila i Ženevjev. Ženetine.

Preko mejlova su mi, velim, delovale umiljato, seksi i sićušno, a ovde mi je Sibila, ona bakica, nalik vojnoj kuvarici iz filmskih komedija, ona mi je svojom snažnom rukom koju nije izula iz rukavice gotovo skrckala šaku, skočanjenu, promrzlu i crvenu od vetra koji me je lagano odevenog šibao po noćnom gradu. Obe domaćice su držale kišobrančine kojima bi mogle da prekriju fudbalski stadion, ali da ikog od nas ponude da se sklonimo, to ne. Naravno da sam na internetu mogao da se obavestim o godinama domaćica^, ali to mi jednostavno nije padalo na pamet. Iz protesta ih više neću ni spomenuti.

Umesto u »ukusno preuređen« dvorac, smestili su nas u paviljon nalik radničkoj baraci koja je godinama stajala na trgu Slavija. Uzalud sam se nadao večeri o njihovom trošku, ili bar dežurnoj kuvarici, koja bi nas dočekala toplim razgaljujućim obrokom, jer za razliku od stipsi Skandinavaca koji večeraju u 6 posle podne i kod kojih čovek ne može da kupi 'lebac posle 12.00 već samo neka danska slatka tanka peciva od kojih si samo još više gladan, hedonisti Francuzi ne večeravaju pre 22.00, mislio sam ja, a veli i Majlo, ali i to se valjda promenilo u ujedinjenoj Evropi. Ništa od toga, ni sendvič nismo dobili, pa sam onako ukočen od hladnog vetra sam sebi ličio na nedovoljno odleđenog bakalara dok sam u hladnoj sobi iz putne torbe vadio izmrvljeni Štarkov keks »Pti ber« i parče čokolade »Najlepše želje« što sam srećom poneo od kuće. Uspeo sam naime da uguram u torbu dve kutije od po pola kilograma tog keksa i 5 puta po sto grama najbolje domaće čokolade, pa sam imao šta da jedem.

Sledećeg jutra, tokom kojeg sam već primetio prve znakove nazeba, kada sam bolje osmotrio gde smo smešteni, bolje reći deportovani, video sam da nema govora o domaćici kuvarici, udobnom smeštaju i kompjuterima na raspolaganju, s besplatnim internetom. To su bile doduše jednokrevetne sobe, ali s turskim veceom, i tušem koji ide uz to, dakle pogodnim za kupanje patuljaka ili malih pasa, a voda nikad nije bila toplija od mlačne. Umesto hrane su nam dali takav novčani iznos tako da smo u najboljem slučaju mogli da rastegnemo na po dva brioša i jedan baget dnevno uz porodično pakovanje riblje paste. Od besplatnog vina i zvanične večere nije bilo ništa. Jedino što je bilo na raspolaganju a da je bilo besplatno, bila je kafa, filter i instant, u maloj čajnoj kuhinji, koja je odavala utisak improvizovane bolničke ustanove tokom elementarne nepogode. Imali smo dva dana da napravimo sirovi prevod pre nego što nam se pridruže pisci, tačnije spisateljice.

Tu, kod prve jutarnje kafe, prišla mi je Milena Grubež, već spomenuta koleginica iz Sarajeva s kojom sam bio uparen, i pozvala me da prepodnevnu pauzu proštrapaciramo po gradiću u potrazi za espresom, njenom, pak, omiljenom verzijom crnog napitka. Ja sam sebe inače bio namirio s tri šolje filter kave i to mi je čak u izvesnoj meri popravilo raspoloženje.

Dok smo šetali, ja sam se odjednom pokajao što sam prihvatio poziv jer sam se setio da para nemam za bacanje a da bih je častio kaficom, pa makar i tim espresićem od pola gutljajčića, a što se od muškarca ipak očekuje. Kad me je ona odjednom ubola žaokom - komentarišući, onako bez ikakvog povoda, moje oduševljeno konzumiranje filter kave u kuhinjici prevodilačkog paviljona, rekla je:

»Ja volim espreso, a ne glumim tu nekog gospodina s tim filter kafama...!«

Kao i obično, ja sam uspeo da se naljutim tek sa zakašnjenjem od dve i po godine. Tek kada sam pisao ovu pripovetku o pripoveci, to jest. Tek tada sam se setio da je to bilo upućeno meni, a ja onako naivan ne setih se da odmah jetko repliciram:

»A tvoj espresso, on ti je čobanska okrepa, šta li, to si, valjda, imala na svakoj livadi je li, gaduro?!«

Ne, ja sam samo smerno ćutao, jer takva sam priroda, kad me neko nagazi u tramvaju ja gunđam u sebi i čekam da on to uvidi, kad me neko uvredi ja smišljam grozomorne osvete koje traže godine realizacije, šta ću, to je sve zbog moje slovenačke guvernante, pardon, bake s četiri razreda osnovne škole. A zatim me je koleginica Milena davila svojim mužem, bistrim detetom o kome je pričala kao baba o unučetu i kako brzo uči francuski, i jedva smo našli kafić u kojem je mogao da se popije taj prokleti espreso. Jer je bila nedelja, sve je bilo zatvoreno, našetali smo se, jedina dva ugostiteljska objekta koja su bila otvorena bila su indijska restoracija i taj café, L'entree des artistes, na koji smo naišli kada sam se već radovao da nećemo imati gde da potrošimo moje novce za glupavu kaficu koja se pije na kap, kao lek. Dok ja pijem kafu kao supu.

Ali, ona ga je ugledala, taj jeftin, gotovo prazan kafić, a u njemu samo jedan pocepan, depresivan klošar kome je konobar upućivao upadljivo prezrive i prekorne poglede kao da ga bruka u očima naivnih turista, kakvi smo mu se mi očigledno činili. Klošar je i previše polako pijuckao svoju kafu, molećivo gleduckao u vitrinu sa kolačima i balavio nad jednim svojim kolačićem, za koji je verovatno dao sve što je imao pa je, potpuno legitimno ako mene pitate, želeo što duže da ga iskoristi kao izgovor da posedi na toplom. Meni je odmah pošla voda usta za čamčićima od žeženog testa, čuvenim eclairs, punjenim šlagom i ukrašenim kandiranom višnjom, kriškom kivija, i štanglicom čokolade. Ali onda bih to morao da platim i Mileni koja mi već tada uopšte nije bila simpatična, pa sam ćutao. Milena me je ipak častila espresom, jer je odglumila da u stvari želi da se reši sitnog novca koji nema gde drugde da potroši. Kakva varka, to je bila samo navlakuša da me odobrovolji da joj dam da pogleda moj flopi koga sam onako marljivo pripremio već kod kuće. Tako sam za naprstak espresa, koji inače uopšte ne volim, pristao da postanem njen crnac, to jest da skupa ispravljamo moj prevod, koji će ona samo prilagoditi bosanskom jeziku. Naravno da je ispalo da sam ja sedeo i kucao, a da je ona bila inspicijent, suflerka, kao i glasna i oštra (naročito ako bi nekog bilo u blizini!) kritičarka mojih grešaka u prevodu – koji je, ponavljam, bio prva verzija! - dok je sve ono dobro jednostavno prisvajala kao da je to i njena zasluga.

Uspeli »smo« (a sve sam radio ja) tako da sastavimo i radnu verziju prevoda o kojem je trebalo da diskutujemo sa spisateljicom. Bilo je nekih nejasnih mesta, ali za to su konsultacije i služile. Milena Grubež je sve vreme hodala prilično sporo i hramajući jer je navodno udarila kolenom o pisaći sto na radnom mestu, govorila je da ima i bolovanje, zahvaljujući kojem ju je šef i pustio na prevodilački seminar. Jer je to njoj ipak sekundarno zanimanje. Bez honorara ona ne prevodi. Ali, kada nije bila u grupi s ostalim jezikoslovcima već samo sa mnom – koga uopšte nije cenila već je odredila da će biti ovca za šišanje - onda je odjednom lako savijala nogu u kolenu i kretala se veoma hitro. Čak i stepenicama. To se moglo videti kada je, na primer, žurila da kupi nešto na rasprodaji u slobodnim popodnevima, kada smo svi pokušavali da skrpimo užinu od jadnog džeparca.

Ali, nisam to hteo ni da spominjem, mnogo više me je živciralo – ali tek na nesvesnoj razini, zbog svog finog vaspitanja i inhibicija nemam naviku da se odmah pobunim kad mi nešto smeta – dakle ono što me je istinski živciralo, bilo je to što se građevinska inženjerka po struci a dobro uhlebljena u kancelariji tako da može da tresne kolenom o pisaći sto i da dobije bolovanje a zatim da brzinom lakoatletičarke šopinguje i pije decilitre endemskih, folklornih espressa, dakle što se ona uopšte petlja s književnošću. To mi je neopozivo ličilo na polutanstvo, koje je našu socijalističku, istočnu privredu uništilo više od svega; poljoprivrednik se zaposli u fabrici, koju gleda kao tuđe, pogodnu za pljačku. Svoje imanje ima i neguje i voli, a iz fabričkog dvorišta krade žice, alat i odnosi rezervne delove. E tako mi je delovala ta Milena, dok uspeva da prevede tek pokoju reč između priča o jeftinim krpicama, pametnom sinčiću da joj unuk i ne treba, i dok ogovara sve i svakoga.

Eh, to ogovaranje. Kao tipična alapača, ona zahteva sudelovanje bez ostatka u tom tračarenju, a ako ga ne dobije, onda se uzdržani slušalac nađe između dve vatre. Tako sam i ja nadrljao: potpuno hladno sam saslušao glasinu da taj i taj moj kolega iz grupe hrvatskih prevodilaca »očajno prevodi« i da je ne znam kakav. A inače je čova sasvim okej tip, lepo sam se s njim družio. Dok sam, naravno, mogao od Milene da dođem do reči. Ali, već sutradan pošto mi je isporučila tu glasinu, taj moj kolega je počeo da se odnosi prema meni s odbojnošću koju sam razumeo tek nekoliko meseci kasnije: u mejlu mi je prebacio što sam za njega govorio da je loš prevodilac! Kada sam ga pitao odakle mu ta ideja da sam ga ogovarao, rekao mi je da mu je to rekla Milena Grubež. Eto, toliko o jezičarskom mentalitetu.

A ipak je ta šićardžijska spodoba uspela da mi smesti i nešto gore. Napenalila me je, tako da sam se namestio kao lane na pojilu okrutnom lovcu. Naime, na poslednjoj konsultaciji sa spisateljicom Mari Dariesk, Milena me je lukavo pustila da pročitam jedan pogrešno prevedeni idiom, da bi me onda pred Francuskinjom trijumfalno ispravila! A to je znala i pre. Nije mi to rekla tokom naših razgovora, već je želela da me vidi u neugodnoj situaciji. Nikada joj to neću zaboraviti, onaj pakosni osmeh koji joj se razlio po licu, da baš tako, ta istrošena metafora pogađa doživljaj, ozarilo joj se lice mojom mukom i neugodnošću, bio sam posramljen, a onda je ona hitro uskočila poput tužibabe i dobrog đaka koji lošeg učenika i druga iz klupe likujućim izrazom lica predaje na učiteljičinu giljotinu.

Dve godine mi se to sve kuvalo; još u paviljonu, noć pred povratak hteo sam Mileni da napišem pismo u kojem bih joj sve sasuo u lice; s papira, to jest. Po spisku. Pa sam onda godinu dana pravio različite verzije cirkularnog pisma u kojem bih objasnio težinu njene pakosti. I razotkrio glumljenje kod tobož povređenog kolena. I sve mi je to na kraju izgledalo kao da sam ja taj koji tračari, mada sam u stvari žrtva podle spletke.
I onda sam odlučio da to uprizorim u nekakvu dramu ili da fabuliram u priču. Postmodernističku, gde se stvarnost koristi kao deo fikcije, kao element pripovedanja, u priču kojoj se meša lično, autobiografsko, polemičko, esejističko, u priču u kojoj se raspravlja o pripovedanju samom, o literarnom postupku, o smislu i značenju istine, o citatu, pozajmici i plagijatu, o ulozi prevodioca kao dvostrukog iluzioniste koji izvodi trikove na najmanje dva jezika, te stvara delo koje se izdiže nad originalom... Uvođenje nepouzadnog pripovedača i pastiš dnevničke proze takođe se nametalo samo po sebi. U priču sam, dakle, hteo da pretočim ovo svoje iskustvo, u priču u kojoj se razglaba o šifriranju teksta, kao kod one Nabokovljeve priče, kako se zove, na vrh mi je jezika, pa o samoreferentnosti kao u analizi Pavličićevog »Večernjeg akta«.

A onda je, tri godine kasnije, došao novi poziv za seminar u Avinjonu. Naravno da sam se odmah raspitao za spisak učesnika. Da, na listi je bilo i ime Milene Grubež. Moja priča je dotle već bila objavljena, i, malo je reći, slavljena; dizana je u nebesa. Primerak časopisa u kome je moje čedo osvete bilo objavljeno poneo sam sa sobom, i namerno nenamerno poneo ga sa sobom na prvi doručak u čajnoj kuhinjici prevodilačkog paviljona, koji mi se u slasti dolazeće odmazde činio kao kraljevski dvorac. Seo sam odmah pored Milene i, tobož ležerno i slučajno spustio primerak novosadskih »Polja« pored ogromne šolje pune filter kafe. Neka mi sada kaže nešto o mom obožavanju te vrste kafe...! Tako sam mislio i zlurado se smešio.

Ali, i ona je pored svoje šoljice s nekom hladnjikavom instant kafom imala neki časopis. I ona se smejala, onako na svoj način, lopovski, uzdržano, ženski, pasivno-agresivno višeznačno, ali to je u njenom slučaju značilo preteći, kao da ima skriveni adut.
************

Dalje vas neće interesovati, jer se optužba za plagijat koju su mi smestili odnosi na ovaj deo priče.


Eto, videli ste. I šta se dogodilo? Zbog ovog što ste upravo pročitali, optužen sam za plagijat! Upravo mi je urednik koji mi je priču i naručio, smestio celu aferu. Da, trebalo je da znam da je u nekakvim odnosima s izdavačem Andreja Aljehina. To je očigledno bila osveta za moju kritiku »Provansalskog testamenta.« Kakva providna igra!

Dakle, gospoda urednik i dva-tri tradicionalistička kritičara u sprezi s kilavim »mimetičarima« našli su mi sledeće »krađe« (sic!):

Prvo, da sam čitav motiv razočaranja u Francusku preuzeo od Andreja Aljehina, i to iz upravo spomenutog romana koji sam ja preveo. Zamislite, ja da kradem od lopova?!

Drugo, da sam lik Milene Grubež modelirao po liku iz romana »Provansalski testament«, iako ta inženjerka iz moje priče doista postoji! Nisam ja kriv što je i ta Milena pričala o sinu, glumila povredu na radu i bila pakosna prema junaku Makinovog, to jest Aljehinovog romana. Ta podudarnost je stvar života, onog kontingetnog vremena iz teorije romana. Možete se pobliže o tome upoznati i u Poljima – br. 42, članak »Ritam romana« autora Edina Pobrića.

Kao treće, prebacuju mi da sam svoju baku iz AFŽ-a napravio previše sličnom Aljehinovoj francuskoj babi, iako sam jasno napomenuo da moja baba nije znala ni šta je rajčica a kamoli da je govorila francuski! Pa ni Nabokovljeva baba nije govorila francuski, već njegova guvernanta.

Četvrto, da sam opise južne Francuske prepisao iz romana Radoslava Petkovića »Put u Dvigrad« pa sam samo promenio toponime da je to u stvari Istra; a »dokaz« za to je samo fakat iz mog privatnog života da sam na primorju samo turista. I da sam onu opasku o tome da svako mora da kaže gde se nalazio kad ga je zadesio zemljotres prepisao iz tog Petkovićevog romana. A on je, molim lepo, štampan na ćirilici još 1979! Odakle im to?!

Peto, da sam izmislio sadržaj romana Mari Dariesk i da sam svojstva imaginarnog fašističkog društva prepisao iz romana »Pacolovac« Aleksandra Grina, odnosno adaptacije Ive Brešana za film »Izbavitelj« Krste Papića! A da sam samo u opisu debelih domaćica Izabel i Ženevjev koristio opise debelih žene iz romana madamme Darrieussecq. Što je potpuno netačno, jer posle susreta na aerodromu iz inata nisam hteo dalje da pominjem te debele lažne »kulturne radnice« – od one Sibile me i dan danas boli šaka – i što bih ja gladan opisivao njihova uživanja u hrani koju nisu delile s nama?! Ima to svoje zato, to što ih ne spominjem posle onog gradonosnog dočeka! Netačno je, kažem, ali kao ideja dostojno literarne obrade. Mislim da to niko do sada nije radio. Zamislite, prepričavate »Hamleta« u svom romanu a ono »Kralj Lir«, a osoba kojoj to prepričavate liči na Hamleta. I ima tri ćerke koje šalje na letovanje. Pa to je genijalno! Eh, kad nemam kritičara dostojnog svog dela!

Šesto, optužen sam jer su navodno »uočili« da sam onu svoju alegoriju o polutanima seljacima kao piscima koji ne žive punim srcem za književnost, e tu su ti kvazikritičari »uočili« da sam to preuzeo iz nekih tv-serija Dragoslava Lazića, a kritike u pogledu nemara u fabrikama da sam preuzeo iz satiričnih serija Radivoja Lole Đukića. E pa ljudi moji, nije ni čudo što nam književnost nazaduje s takvim »teoretičarima«.

Sedmo, a to me je vrlo zabolelo, potpuno pogrešno, kao »jedinu svetlu tačku« u mojoj pripoveci našli su onaj opis klošara u avinjonskom kafiću. Jer sam time, navodno, citiram: »osvešćeno pristupio otuđenom zapadnjačkom društvu i tako opalio moralni šamar Kunderi« (sic!), koji, eto, niti reč da bekne protiv »zala trulog kapitalizma«.

Pa to bi bilo da umreš od smeha da nije tragično po našu književnost, a bogme i po mene lično jer kako su se i Francuzi uključili u tužbu, može lako da se dogodi da završim čameći u zatvoru, na pravdi Boga! Osim toga, ja volim Kunderu.

Eto, molim vas, pročitajte vi još jednom ovu priču, njen veći deo – poenta vas ne zanima - pa recite, jesam li plagirao?! Onako, pošteno.

* * *

Samo virtualne erudite, junaci estetike, imaju strunu tananu i nabrušenu, adekvatnu za analizu mog ingenioznog, lepršavog – evociranju nepogodnog – uspeha.



Na slici je striček Nabokov.
- 10:36 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< studeni, 2008 >
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30

Prosinac 2015 (2)
Lipanj 2015 (1)
Travanj 2015 (3)
Ožujak 2015 (3)
Veljača 2015 (2)
Prosinac 2014 (2)
Studeni 2014 (1)
Kolovoz 2014 (2)
Srpanj 2014 (2)
Lipanj 2014 (5)
Svibanj 2014 (4)
Travanj 2014 (14)
Ožujak 2014 (5)
Veljača 2014 (12)
Siječanj 2014 (4)
Prosinac 2013 (6)
Studeni 2013 (6)
Listopad 2013 (6)
Srpanj 2013 (4)
Lipanj 2013 (2)
Svibanj 2013 (1)
Travanj 2013 (4)
Ožujak 2013 (3)
Veljača 2012 (1)
Rujan 2011 (2)
Kolovoz 2011 (3)
Lipanj 2011 (1)
Svibanj 2011 (2)
Ožujak 2011 (1)
Srpanj 2010 (3)
Prosinac 2009 (1)
Kolovoz 2009 (1)
Lipanj 2009 (1)
Travanj 2009 (1)
Siječanj 2009 (1)
Prosinac 2008 (5)
Studeni 2008 (7)
Listopad 2008 (2)
Lipanj 2008 (1)
Veljača 2008 (1)
Siječanj 2008 (6)
Svibanj 2007 (1)
Ožujak 2007 (6)
Veljača 2007 (4)
Siječanj 2007 (6)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Dubokoumne rasprave o književnosti, filmu, kulinastvu, umjetnosti uopće, smislu života, fenomenologiji, dekonstrukciji, antiontološki eseji, lingvistički ogledi, ogledi iz postmoderne historiografije, te najzakukuljenije teorije hermeneutike.

Linkovi koje trebate posjetiti

Blogovi

e-mail

cbe_cy_kebe[at]yahoo[dot]fr