ponedjeljak, 30.11.2015.
Potrošili smo se .
Nikad nisam mislila da ćemo se potrošiti. Kao kad hlapljivo jedeš čips. Pa slanim prstima kupiš zadnje mrvice. I okreneš kesu naopako, i nema više. A nepce još uvijek željno. Eto tako smo se i mi potrošili. Hlapljivo, željno, brzo … Izgorili smo i nestali.
I ništa mi ne može objasniti ovu tupost koja me obuzela. Je li i tebe ? Prepuna sam praznine.
I ništa mi lakše nije zamisliti nego to da nikad nismo postojali. Isto kao da si sa sobom odnio cijelog sebe iz mog života. Kao da te nije bilo nikad. A kamoli godinama.
Potpuno sam mirna i čekam da skontam. Da nas više nema. I vjerojatno se nikad neću pitat zašto. Jer se nikad nisam ni pitala zašto smo bili. Trebali smo se dogoditi. Da se pamtimo.
