utorak, 15.05.2012.
Nije bio ništa posebno ...
Nije bio ništa posebno.
Samo mi je izmamljivao osmjeh. I znao se smijati mojim nesuvislim rečenicama, znao je ne pitati zašto sam nervozna dok bih prstima vrtila pramen kose satima, i znao je vratiti smješka , to prokletu netekstualnu izmišljotinu , na moju kilometarsku poruku onako slatko da mi izvuče osmjeh na lice i još jedan u nizu oprost....
I da, znao me je umiriti svojim lažima, ušutkati u meni moje nemire, sumnje i nepovjerenja na koje s njim nisam imala pravo. Nije se ljutio kad bih ga nazvala šupkom.
Izvlačio je moje tajne na površinu, umio ih je otkriti. Nekako , nesvjesno.
Stalno se smijao sa mnom. I dok me ljubio, i dok smo pričali. Nasmijavao me...
Bio je onako simpatično bucmast. A nikad nisam voljela bucmaste. Njega jesam.
Imao je krive zube. I govorio da će nositi aparatić. Nisam mu dala. Bili su simpatični dok me grebao s njima po licu.
Imao je tetovažu, užasno ružnu tetovažu. Ali bila je dio njega. I pravila sam se da je ne vidim, nekako mi se nije sviđala, te boje, taj oblik,,, nula.
Trudio se sakrit svoje loše raspoloženje preda mnom, mislio je da mi duguje samo sretne dane. Da mora biti tu uvijek nasmijan , raspoložen i vedar. A nije znao da bih ga znala utješiti, i da sam prepoznala njegove tuge....
I nekako je bio prost. Navukao me na prljave razgovore, na riječi kojih bih se pred drugima sramila, a s njim su mi zvučale tako sexy. Na grijeh me navukao ... i navikao.
I da, kad bih se naljutila , kad bih mu svašta nagovorila pustio bi me danima, da se ohladim. I svaki put jesam.
Obožavao je moje nokte. Igrao bi se s njima, ljubio ih , tražio da ga mazim ...
Bio je oprezan skrivajući me. Pazeći da pobriše svaku moju poruku, izbriše svaki moj trag sa sebe prije nego ode njoj...
Ma da, nije bio ništa posebno, samo je to đavolski dobro krio...
