7 dana https://blog.dnevnik.hr/islak

nedjelja, 10.08.2008.

zakaj ja vooolim olimpijadu :)

petak, 08.08.2008.

prava stvar

Večeras počinju 29. Olimpijske igre u Pekingu.

Uvijek volim na tv gledat otvorenje Igara. Nerijetko mi se onda znala otet i ganuta suza. Kao kad je australska atletičarka zapalila Olimpijski plamen. Činjenica da sam često čitala o Aboriginima pa sam nešto malo znala o njihovom putu kroz noviju australsku povijest bila je kriva da sam šmrcala tog dana dok je tamnoputa Aboridžinka (tko se sjeti kako se zvala - hvala! ) donijela baklju zadnji komad puta. Prijenos ovogodišnjeg otvaranja počinje negdje poslije 4 ujutro i traje negdje do 8:30 sutra ujutro. Ne znam hoću li moć, ali da neću probat to pogledat - e baš oću!
Ideja olimpizma plemenita je i sad ne ulazim u spektar popratnih filozofiranja. A i moram kidat radit. Ali veselim se! I s nestrpljenjem očekujem ovogodišnji spektakl. Pa i ako pustim suzu, nije me sram!
Pa apdejt
-Dobro sam došla doma na vrijeme, 2 sata popodne a ono na tv svečanost otvorenja! Idem ja uživat!

ponedjeljak, 04.08.2008.

ne, ne i ne

Ne, ne da mi se živit! A ne da mi se ni umrit! Tako se koprcan, najjadnija ča moren bit. A ča ću sad...Rivan, rivan...tučen glavon va zid. Baš da se koprcan! Glava ne radi. Srce ne radi. Digitalac ne radi. Zbog toga ča oću pasa, ča san mišljenja da zaslužin pasa, da iman pravo na pasa....e zbog toga smo padrenostrum i ja dospili na nož. Boj on misli da ja niman pravo na pasa, i da ne zaslužin pasa. I ča se tu more, ča bi rekla Zore. Popizdit se more, jako lako. Ma more li bit istina da san ja sama kriva ča mi je ovako? Ča se sa svojih trejsetišejst godin va guzici pustin reducirat na mulicu? Ča je moguće da more i drukčije? Po padrenostrumu ovo je njegova kuća i on je gazda a ja san ... E! To je ono! Ča ja ne znan ča san. Gost? Tribalo bi meni na put bez povratka, sve mi se pari. Ne da mi se pari, nego mi je klaro čera ... rečeno da nisan ni draga ni voljena a ni da je kome potriba mene, a najmanje padrenostrumu. Amen. Je, padale su riči po meni ko krupa otrovna. Tako da san večer na poslu celo vrime puhala ko sipa i gucala suze da ne činin šempju od sebe pred sviton.
Ni prvi put da su me obalile riči. Pazin se va zrcalo. Išćen na ovome licu ono ča poziva grubu rič. Išćen oduvik isto, i ne vidin. A mora bit nešto va meni ili na meni ča odma čoviku reče E! Ovu se more nogadat, beštimat! Nju se more rivat i more joj se svega reć! Mora bit nešto. Ne moren razumit ča i kadi se to pokaže, ma koliko god se ja branila, već mi je pasalo va užancu čekat kada će opeta čakod i kakod past po meni. To ti je. Ko čoviku oduvik govoru da vridi, puno prije će i sam povirovat da vridi i tako će se i držat. Govori mu da ne vridi niš i da nikad neće, i til-ne til, povirovat će. Ili će se čint da ne viruje... ma duboko va sebi - neće nikad znat. Ja znan ča je s manon. Niman vire va sebe. Virujen samo da ne moren. Ma nisan tako šordava da ne razumin zač je to tako. Nisan boj je bilo vrime kada san i ja bila digla glavu. Bilo je vrime kada san se ličila daleko od onih ča su va meni vidili niškoristi. Ma to vrime je pasalo. Ovo vrime me poteže. Ja gren naprvo ma potežen za sobon puno pizi. Boj svaka rič ča je pala na mene nikad ni polijena s čiston vodon skuže, svaka još stoji, zapeta va grlu, va životu ča ga stežu konopi ... i to oni zagropani konopi. I koliko god put me obali rič, ja okrićen svit na bolje, sve tobože zaboravljan, a pizi su sve veći i sve teži. Svaki put se dižen i dižen i dižen. Smijen se i dajen bokun sebe kako da mi nima kraja. I jušto kad mi se učini da još sve more bit dobro, jušto kad ositin da mi se tornala forca pomalo...jušto onda opeta obali. E... I dignen se opeta. I opeta se činin da niš ni bilo. Samo bižin više od zrcala. Boj najkin ja ne moren uvik previdit kako san se pogrbila pod onin pizima ... A to me straši. A ja se straha bojin. Boj ko me ćapa strah.., Kako da su dvi ženske va meni. Jedna ča više ni u ča ne viruje, i jedna ča se još ne da. Ona druga kako da tješi onu prvu, kako da joj daje force. Ne znan.
Volila bi znat reć kako mi je i zač mi je tako. Zač ne moren i ne moren i ne moren i ne moren.... Zato boj me je strah, boj san sama. Boj ne volin iskat i pitat. Ne da ne volin, nego ne moren. Niman koga. Boj ne vridin. Boj san niškoristi, a ki će s niškoristi tit bacigat.
Ovako kad pišen, lakše mi je vidit koliko san šla kvragu. A to ne volin ni znat ni mislit, a opeta...ne znan ki more bit toliko šordav pa baš nikako ne vit i ne znat. pa ne moren ni ja. Vidin. Ma ne vidin dalje. I nima instant fix za rešit se mojih pizi. Oću poć da me provaju izličit? Da mi daju pile? Nikad nisan virovala va takovu pomoć dok mi se anđelina ni razbolila. Onda je bilo grubo ...nisan spala, nisan mogla sebi doć. Onda san sama iskala pile za spat. I za depresiju. Je, onda su mi pomogle, dok se nisan pomirila s onin ča nas dvi čeka. A ovo sada je staro. Drugo je ovo. Ovome je lik ili bižat kako i prije, poć ća baren od novih pizi i vuć samo stari sobon. Ili...ča drugo moren? I bižanje me straši, a kamoli ono drugo ča još ni ne znan kako bi i ča bi. Ščin da se ćapan tuć? Sa sobon? Samo sa sobon, boj drugoga prominit neću. A sebe mi je borami već puna pipa! I meni, pa ča bi ki drugi til bacigat se. Sada ona druga ja govori da triba sebe dignut. Ajde, pomalo...evo je čini ča more i koliko more. Boj ni lako toliki pizi dizat. Ni lako. A još kad ti svit govori da ni ni koristi va dizanju tvojih istih pizi. Da jih je bolje hitit more skupa s celon vražjon mizerijon.
...iako sam čitala puno postova noćas, iz priloženog (ne)raspoloženja komentare ne pišem....čitam Filkov izvještaj o klapskoj noći i Vinkici koja je skoro pa uspila sve poslušat...Zelenu koju je grlata pjesma mladih popi(š)janaca navela da naslika sjećanje na jedno drugo vrijeme, suncokreta se još nije okupala ali je zato oslikala predivne, pozivajuće slike rijeke....kate tobože ne kupuje impulsivno ali to samo u principu ne...Kengi ode u ekologe i skoro pa dobrotvore i da bar more prehitit priko grane par starih kompića....Skasku mi ljute iz Haaga i ovi malo bliže toliko da se ni popišat žena na miru ne mre ... Zore nam kaže Dominu u litnjin guštancijama....a tig ljubuje trenutno (ne boluje) ...drago mi je čitat i drago da ste svi tu...nadam se da ćete bit okolo još dugo. i ja skupa s vama.

nedjelja, 03.08.2008.

teško

Kakav dan ... Kako pokupit krhotine koje ovakav dan ostavi i nastavit dalje? Kao da niš no bilo. Idem se sklupčat i pravit se da me nema.

petak, 01.08.2008.

otočki akvarel 1

Danas da će bit pomrčina sunca.
Sićanje me nosi 10 godin unazad. Kad mi se, za vrime te i takove pomrčine smrklo ko nikad!
Ali to je duga štorija, a meni je vrime davno pasalo za poć spat. Ovu današnju pomrčinu ću pokazat suncu zubi. Neka se zna da san još živa i zdrava, i da san ko troskot. Ča me više rižeš, to san žilavija!
IN YOUR FACE, ECLIPSE!!!



Je, iman novi veštin, i aj lajk! Tako da mislin da ću ju malo nosat...Jes,jes...
........a ova pismica... Vruće litnje popodne i njih četiri ili pet armimena...sve do jedan mišićav, mlađahan! Pasla san oči dok su oni sapunali kamionet. Na radiju je svirala ova pismica, a oni su srčano pivali refren ALICE!? WHO THE FUCK IS ALICE!?



Pa sad...davno je to bilo...ne sjećam se najbolje....možda su bili i ovakvi....svejedno, bili su SEXY!

A ja, ...ja san samo blejala bledo va njh...a mogla san i pripomoć...da san se sitila! Kvragu i titula i fotelja, ki put je ta funkcija tajnice društva lenčuga TAKAV TERET!

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.