proslo...

Posle pijanstva je najvažnija stvar doći kući. Čitav. Ako ti to uspe, onda nema problema da će sutra sve da te boli u svoj svojoj čitavosti! Mozak, duša, noge (bol nogu ćeš pripisati tegljenju nekog papira, a u stvari ona stolica u kafani i njene prečkice su zapamtile kako se šta upaljivalo!), želudac vrlo intenzivno, i sve to praćeno sa blagom drhtavicom ruku, i patološkom potrebom da se odma sad i pod kakvim god okolnostima spava. Odma.

Tu i tamo se sutradan (tj. danas) provlači nekontrolisani (budimo iskreni, HISTERIČNI) smeh, koji kad se zalaufa, nema mu zaustavljanja, jer je na čistoj nervnoj i biohemijskoj/etanol bazi. Sa pravim izvorima inteligentnog humora nema nikakve veze. Smeješ se vala i na dignut prst, a na dva već otkidaš!

Gde je smeha tu i suza. Mora u paketu. Ionako je facijalna expresija koja prati smejanje i plakanje vrlo slična. S tim da u jednom slučaju praviš potop, a u drugom se praviš da ga neće nikad biti.

Potreba za teškom hranom je tada ravna želji za snom. Onoj sad i odma ovde spavati. E tako telo moje ponavljalo sad i odma ovde jesti nešto jako teško, masno i u normalnim okolnostima vrlo teško svarljivo. Ali tada, prolazi kroz želudac KO PODMAZANO! Burek. Masan. Koka kola. Ima li goreg načina da slešiš stomak još? Ima. Da ne jedeš.
A tako sam mislila da će grejp da reši moje muke. Ali seljačka je ovo toksicinirana krv. Moralo je seljačkom burek metodom. Grejp ne radi. Vala niš!

Želja da se zapali cigara je svedena na ništa, i ako postoje dani kada bi trebala da kažem tom oralno/plućnom zadovoljstvu Odjebi, onda su to ovi dani. Dani boljenja čitavosti.

Prednost ovakvih dana, je što eto, napipaš neke sopstvene granice. Tu malo napipaš i tuđih granica.
Loša posledica je što zaboraviš.

Pa na testing opet. Kroz neko vreme, kada bude trebao opet da se tegli neki papir iz gepeka.

Svi napisali svoje neke listinge. Za 2006-tu. Nisam to nikad radila, obično samo pohranim inekcijom u sećanje, ali evo dolaskom B(R)LOGA, objavljujem i svoju.

Nisam megaloman. Sem sa dimenzijama platna, te će ova lista biti vrlo, ali vrlo intimna. Meni poboljšala životić. Za vas ne znam.

Prvo realno stanje stvari koje NIJE.

1. Nije me strašno očaralo ko prodo YoTube i kome. Jbg, ali oni meni struju ne plaćaju. A ni stan. A bogami ni letovanja. Tako da me ta vest, ostavlja debelo ravnodušnom. Iako da se pogrešno ne razumemo često visim na istom.

2. Nije me strašno očaralo ni to što je IT doba uzelo toliko (za)maha, da svako praćenje poboljšanja više od jednog ili eventualno više od nekoliko polja komunikacije, vodi ka nervnom slomu.

3. A da ne podvlačim da me stvarno ne oduševljava što su se prijateljstva, poznanstva, ortakluci, ljubavni uzdasi, razmene misli etc. sveli na tone tipkanja, smsovanja, web camera i hrpe mailova. Dobro de, dobili smo sjajne mail organizatore. A da, tu su i spam controleri. Oh. Brilijant! Nije li to divnooooo?

Super je to, informacija na svakom ćošku, googlu ili nazovimo ga kako god, ali šta ćemo sa receptorima gospodo?

4. Nije me posebno oduševila ni naša politička scena. A ni tuđa. I oni mi ništa ne plaćaju. Plaćam ja njima. Očito.

5. Nije mi se dojmio ni silni nalet japijevaca i odjedanput pismenih, a nisu u stanju da savladaju osnovna pravila pravopisa, da makar da stave jebeni space iza znaka interpunkcije! A slušaš njihove seminare i gledaš njihove, vrlo ali vrlo jadne ppt prezentacije. A moderan svet. Uvodi komunikaciju. Aha. Muda za bubrege. Ili muda za lovu, ako ćemo pošteno.

Ništa od svega toga, nije poboljšalo moju 2006-tu. A bilo ga je. Kolko oćeš.


Ovo je spisak onog što me dojmilo. Random.

- Istambul. Sa svim u njemu i sa svim oko njega i sa svim na putu ka njemu pa nazad.
- Tri nova prijatelja. Jedan nosi cvike i pravi tortu za medalju. Drugi muzikom puni ovaj svet. Treći je dokaz da se nekad ljudi rode i sa tri glave i stotinu ruku. Svima im je zajedničko: svako ima svoj folder kod mene na D.
- Koncert Bill Cobhama i uopšte poboljšanje jazz scene
- Exit. Šta ću. Pristrasna sam. Ispred nosa mi.
- Preseljenje u novi stan. Na vodu i na istok.
- Dva čudna zaljubljivanja. Temeljno ti promene pravac predrasuda. Oooo, da. Naučiš.
- Da li da stavim otvaranje bloga. Hm. Ajd nek bude. Ipak neki prijatelji uplovili u moj lajf preko ovog načina komunikacije, stoga blog.
- knjiga Visual communication od Jonathan Baldwin-a i Lucienne Roberts
- Grčka i letovanje. Ronjanje za sve pare. I biti vrlo glup.
- Bicikl. Imroved one. Vrlo korisna sprava. Zaljubljena smrtno u nju. Bolja od YoTuba definitivno.
- Neki novi jazz albumi. Ali da ne pravim sad ovde jedan malo oveći spisak. Meni ulepšali godinu. Vrlo!
- Nekoliko novih galerija. Niš i Beograd. Odlične. Hvala nekim čikama i tetama koji osim u prostore za butike daju i na neke kvadrate gde se i IMA ŠTA VIDETI.
- Jedna nova beba u našem društvu. Prava mala dama.
- Jedan odlazak najdraže mi N. u Rusiju. Srećna.
- 20 novih slika koje više ne znaju gde da se drže.
- Vožnja motora od kojih zastaje dah. U zoru. Africa je zakon. Što se mene tiče.
- Zelene narukvice što zveckaju. Iritantne do bola za okolinu, ali kad pretiš prstom sjana audio potpora.
- Ljubav roditelja. Vole se ljudi i dalje. Za primer!
- Pečenje rakije za pamćenje.
- Osnivanje jednog centra za rad sa hendikepiranima u kulturi.
....
....
....
- Bila zdrava.

Dragi Deda Mraze,

Ili si i ti možda naseo na sva ova moderna oslovljavanja sa gospodine?
Nemoj da se ljutiš ali moram da te pitam. Ipak si ti jedna vrlo popularna i važna ličnost. Radiš sa najjačim brandom sveta. Pa i ti postao brand. U tvom slučaju stvarno važi s kim si taki si. Bar što se važnosti branda tiče. O karakternim osobinama ovih i onih, onih i tebe, i nas i vas, nećemo ovaj put. Doći će vremena, kada će se mladunčad ove planete umesto šta je starije, koka ili jaje, pitati, šta je starije Deda Mraz ili CocaCola. I ko je tu koga angažovao. I za koliko. I dobro nam poznato pitanje. A gde sam u svemu tome ja?

Možemo se svi složiti da izgledaš simpatično, sa tim svojim crvenim odelom, belom bradom, zvončićima, irvasima, osmehom od uva do uva i rumenim obraščićima. Koga god da na planeti da priupitaš, dobićeš ovakvu sliku. Nego da vidimo kako su te takvim napravili. Jer, da se ne lažemo, nisi uvek ni ti tako izgledao.




2006. je godina kada se proslavlja 75 godina poznatog CocaCola Santa Claus-a. Sve je počelo još davne 1931. godine sa oglasom CocaCole u jednom široko rasprostranjenom magazinu, na kom St. Nick prikazan kao simpatični, debeljuškasti dedica u crvenom odelu. (Ne, on ne nosi crveno odelo zbog CocaCole. Nosio ga je i pre. Tu je đedonja izgleda vrlo sentimentalan).Sve je počelo kada je Archie Lee, izvršni direktor D'Arcy Advertizing Agency koja je radila za CocaColu, hteo da kreira sledeću kampanju gde bi predstavljani Deda Mrazonja bio i realističan i simboličan. (Eto vidite da je i to moguće). I tu nastupa Sundblom ilustrujući najpoznatije predstave Deda Mraza ikad. Važno je da je to momenat, kada na prikazima to prestaje da bude čika koji nosi odelo DM, i postaje DedaMraz i glavom i bradom. Više bradom, svakako. Jedna zanimljiva informacija da je potret DM nastao tako što je Haddon potretisao svog prijatelja Lou Pentiss-a, penzionisanog prodavca. Kada je Prentiss preminuo, nastavio je da koristi svoje lice, slikajući često sebe u ogledalu. I deca koja su se pojavljivala na ovim slikama su deca komšiluka. I tako je narednih 33 godine Sandblom je slikao Santu. Stvarno je privilegija biti tako blizu "onog koga nikada nismo videli". Svage godine mu dopraviti malo lice, narumeniti obraze, dati mu flašicu koka kole, u par poteza četke ga veselo nasmejati i dati mu onaj Ho Ho Ho izgled. Čast bre! Te 33 godine njihovog zajedničkog rada su učinile da ove predstave dragog DedaMrazonje žive u svim umovima sveta kao takve. Tih godina dekica se na slikama igrao sa decom, držao ih u krilu, bio okružen morem igračaka, i naravno, ništa bez flašice tog famoznog soda napitka.
Originalne slike Haddon Sundblom-a u možda i najskuplji komadi u umetničkoj kolekciji i bile su izlagane širom sveta, uključujući i Luvr, Royal Ontario muzej u Toronu, Muzej nauke u Čikagu, Tokio....
Deka je dobio družinu polarnih medveda 2006. godine. Njihovo svečano izlaženje na scenu i javnost se desilo 1993. gde su bili deo "Allways CocaCola" kampanje. Predstavljeni kao...

A dobro, izvini, o polarnim medvedima neki drugi put!!!

Mislim da će te novije generacije zapamtiti kao onaj CocaCola đed. Da pa on. Aha. Da, znam ga. Vaki smo (pri tom simulirati jedan od znakova: ko nokat i meso, ko prst u dupe i slične načine arhetipskog izražavanja na ovim prostorima).
Nego da ne skrećem ja puno s teme.

Znam da si u cajtnotu. Ah, pa avaj ko nije. Ali ti bar imaš 364 dana da se spremiš za svoj jedan radni dan, tako da nemoj da se žališ. Zato me slušaj, šta ima da ti kažem, jer popularnost je vrlo promenjljiva kategorija. Ako se jedne zime ne pokažeš kao dobar, odma te u sledećoj kampanji nema. Samo ti to još nisu rekli.

Ovom prilikom te molim za nekoliko želja. Ne, nemam jednu. Ja sam vaspitana u onoj čudnoj generaciji, kada nisi morao da želiš jedno, ili da budeš dobar samo u jednom. Tada zapadna dijalektika nije bila tako jako pedagoško oruđe sa svojim ili-ili modelima vaspitavanja.
1. Želim i ja jedan radni dan. I 364 slobodna dana da se spremim za taj jedan. Kad možeš ti, a što ne bi i mi mogli da stignemo na sve krajeve sveta
2. Oću onaj kelly-jev novi bicikl. Svega 9 kila sa kompletnom opremom. Samo prednje amorte moliću.
3. Da se mac smiluje, pa spusti cene za nas smrtnike. Vid što sam dobra, ne tražim da mi ga pokloniš, no da mi ga pojeftiniš.
4. Daj šengen. Ili državljanstvo. Šta ti lakše da središ. Ne pravim pitanja. Dobro, poslaću ti fotku iz vozačke


E kad središ ovo, možemo razgovarati ko ljudi.

Do tada,

Želim ti srećan JEDAN radni dan!!!



Update za email99:
Likovni prikaz Đedonje, nije se bio standardizovao sve do kraja 19 veka. Do tada je potretisan i kao veliki debeli čika, ali i kao mali malecni, u zavisnosti od kulture iz koje je prikaz potekao. Uglavnom je u tim ranim prikazima bio okružen sa nekoliko zgrada i kućica, i obučen u krzno. Ili u Odelo, koje je bilo Crveno, Plavo, Zeleno ili Purpurno.
Bostonski Slikar Louis Prang će ga predstaviti na Božićnoj čestitki Americi kao Deku obučenog u crveno i to 1885 godine, mnogo pre nego što će ga CocaCola preuzeti kao jedan od nosećih likova za novogodišnje kampanje.
Evo i čestitke.

Zlatna pravila vikenda ne pišem odavno. Nema vikenda. To je. Ne u onom smislu kako su svi normalni korisnici staromodnijih modela kapitalizma navikli da ih upražnjavaju. (Eh mi staromodni).
Ono petak, toksikacija jedan. Subota blagi mamurluk, i priprema za udarnu detoksikaciju dva. Nedelja već opasan oblik mamurluka, i blagi stres koji oko 18 časova kreće da napada. Jer tad do blaže mamurnog mozga i vrlo punog stomaka počinje da stiže informacija da je sutra ponedeljak. Da to je stariji model. Efikasan i primenjiv čak i u naprednijim zemljama EU. Vid'te severce. Pobogu šta im fali. Sem sunca.

Noviji modeli vikenda (praćeni evolucijom kapitalizma, štampe i drugih infromativnih glasila), oni trandy/IN, uključuju obavezno praktikovanje sporta, šetnje, ah zdravog li života. Valjda posle prepušavanja (napušavanja), jedenja suve rane i ostalih oralnih konzumacija radnim danima, iz dupeta ipak stigne informacija: kreći se, kreći se, kreći se...dupe se opustilo, dupe se opustilo, dupe se opušta, sport, sport, sport, kiseonik, rekreacija, ajde, ajde, ajde, (on English Go Go Go), što je stajalo do sad stajalo je, sad je prilika, vikend, ajmo bazen, ajmo zamah, dva, tri, šetaj, šetaj, lagana hrana!!!
To su ti moderniji vikendi. Kažu moderna glasila.

Ima i onih mix varijanti. Kako ti kad radi savest, ili kako ti kad želudac podnosi toksikaciju. Jednom umreš, a sledeći vikend se oživljavaš. To ide nešto i sa godinama. Nekim ljudima. Ja nisam naučila da pijem, i ako neko savlado tu nauku (sem ono NE PIJ), nek me obavesti.

E sad. Ima i vikend iznenađenja. Ko ovi što organizuju ture za novu godinu sa ovim nekim autobusima po nekim delovima sveta "ne zna se gde ali plati".

I kod tih vikenda iznenađenja se nekako najviše raduješ četvrtkom, jer ne znaš šta će biti u petak!!!
Možda radiš vikend, a možda primeniš neki od ovih kapitalnih-vikend modela nabrojanih gore.
IZNENAĐENJE četvrtka! Neizvesnost! Napetost! Hoću li raditi za vikend i pravila opet izostati, ili ću pronaći smisao života u jednom od nabrojanih pa napisati još po koje Zlatno pravilo.

I kaže, nema se izbora.
Nismo FREE.
Ko kaže?!!!

Kao što se da primetiti, i kapitalizam ima svoj razvojni put. Nije Bore Šnajdera, ali je razvoj. I to kakav.
Bezpravilan. Mutira.
Slobodno ga imenujem u EKONOMSKI LIBERALIZAM!!!

E to je vozić sa kojim se nikad ne kupuje karta u povratnom pravcu. Nema vraćanja na stare modele toksikacije, bar do nove godine. (Sete se ljudi svega što im treba u zadnji čas. Ne znam samo šta će nekima padati na pamet na samrti. Cinična sam? Ooooo daaaaa. Izgovoriće onu staru dobru: A za kad ti treba da umreš? ZA JUČE! No problemo).


Živeo liberalizam!

I sad kako se odbraniti.
Čekati vikend? Ma ko još pobogu čeka bilo šta. Ni laste ove godine ne leteše jadne ko svet. Čekale promene. Ha! Čekati promene?

Evo na primer, četvrtkom se igrati vozića iznenađenja.
Sredom zamisliti da je subota. Šta fali. Oba dana su na S, a posle nekoliko piva ni ne znaš koji je dan.
Za one koji ne vole dane na S, nek ne Seru, nego na trčanje!

Zdravo je!

Zdravo. Zdravo

Slikanje se čini kao divno zabavan posao. Ko je gledao filmovane holywood-ske biografije velikih slikara/umetnika, verovatno je uživao u slobodi i dokonim filozofskim raspravama koje prate svako naslikano platno. Tu sve pršti od ljubavi, strasti, neprospavanih noći, velikih muza, ideja koje će polomiti svet. Čitav jedan univerzum u nekoliko stotina kvadrata (ako se ima sreće), ili u jednu sobu (ako se ima malo manje sreće).
I sve to tako zabavno.
Na filmu. Tako zabavno.
Jedan od retkih filmova koji se malo izdvajaju od te holivudske veselosti i zabave a srdačno ga preporučujem je Modigliani. (Ujedno jedan od mojih vrlo dragih slikara, a posebno sam srećna zbog poverene uloge gosn. sexipilnom Andy Garciji, koji je i tu briljirao. U svakom slučaju, ako si žensko ne znaš da li da uzdišeš za Garsijom ili Modiglianijem. Plačeš sto posto!)
Neću sad ovde navoditi divnog mi Rubljova i neke druge filmove gde se nije toliko lagalo, jer ipak pričam o iluzijama, a za to je poređenje sa holywood-om divota!

Nema tu od te tra la la zabave ništa! Samo da se zna.

Igra traje do onog momenta dok se uz mahanje onom četkom, valjkom, špahlom, štapom, nogom koja prati muziku, ne dođe do obrisa one često mutne slike/ideje u glavi.
Kad bi umetnost stala tu, bila bih mnogo zadovoljna.
Ostalo je fizika. I to vrlo vrlo naporna.

Mešanje, pranje, struganje, nosanje, razapinjanje, klečanje i po nekoliko sati, sto puta ustajanje iz čučnja, sto puta sedanje na patos, sto puta ustajanje sa patosa, milion puta iznošenje slike u drugu prostoriju (jer imaš malo manje sreće pa nemaš stotine kvadrata), okretanje naopako slike, okretanje naopako sebe, trčanje po skice, pranje četaka, trčanje u farbaru u vrlo nezgodnom momentu sušenja boje, zagorevanje ručka, struganje nanešenog sloja boje koji se ispostavio kao NE VALJA, bacanje četaka na patos uz ispuštanje A U PIČKU MATERINU ŠTA JOŠ FALI, nespavanje, neartikulisano jedenje, još neartikulisanije ispijanje piva, vina, ili šta se već nađe u okolini.

Sve je to dragi moji muka.
Čupaš kosu. Češeš se prljavim rukama. Istim tim kreneš i da raširiš čist veš. Pa ga, naravno, uključiš opet, s tim da dodaješ sve one odstranjivače tvrdokornih mrlja ovaj put, i definitivno ga pališ na devedeset, koliko god da se pere na četres.

Kad bi umetnost stala tu, bila bih mnogo zadovoljna.
Ali ponekad!

Jer osećaj kad se onako ko posle kopanja kukuruza, umoran obreš pred platnom, pred NEČIM, znojav, potučen, izmučen, gladan, pripit i vrlo prljav, i gledaš svoj porod, ne može se vala meri ni sa jebenim holywood-om!

Indijski orasi se ugnezdili u moj stomak.
Sad to zaliva kafa.
Telefon na off samo prešao u meni drago silent stanje.
Fiksni i zvonio jednom ali sam se pravila gluva.
Kuvam neko silno povrće. I miriše iz kujne.
Toplo u gajbi kao na Cubi.
Dva prazna bela platna spremna ko jedrenjaci da se voze.
Noćas.
Odvrnula bass.
Razmazala maskaru od popodnevnog kunta.
Oladila belo vino.
Obula dve različite čarape.


Pa malo li je!!!

E dovatila se i ja te alatke.
Personalize.
I kalendari, kalkulatori, te prognoze, te igrice i sve ja to nabacila na home page.
I desilo se šta.
Ne mrdnem dalje od toga!

Krenem da googlam, a završim igrajući jebeni mahjong!!!
S devizom:

KAO KOD KUĆE!

Svi su u svojim postovima izbacivali neki genijalni recept za ovo ili ono.
Za neko brilijant jelo. Čitajući sve te recepte, prvo bi mi kretala voda na usta (to je pod uslovom da neko priloži fotku, a ja čitam post u kapitalizmu u extra gladnom stanju), nakon toga sam pokušavala da namestim usta da izgovorim te nazive jela, a onda bih do kraja recepta, samo slegla ramenima.
I rekla: danas ti ne kuvaš ovo!
Jer.
Ili nemam sve nabrojane sastojke koji se turaju u ta velelepna jela, ili za pola sastojaka nikad čula nisam!
Kao svi "mudri" blogeri, tako i ja nisam zapitkivala, "A jelte molim vas, a šta vam je pa sad to"?
Ili da postavim recimo jedno zdravorazumsko pitanje:
Kako u Srbiji naći sjajnu jegulju?
Kako naći jegulju uopšte?
(U ovom izostavljam sve ljigave pripadnike čiji su karakteri slični ovoj teško nalazećoj ribetini).
Jedva nađem 'leba u Pekabeti kad dolazim s posla!
Nećemo se sad juriti i sa jeguljama.
Dosta mi je i svinja oko mene.
Elem.

Nisam kuvala jegulju. Tako da nema brige. Samo nađite leba na vreme.
Ali sam zato kuvala NEŠTO. Pa u svoju sveščicu sa receptima možete uneti jedan novi koji se tako i zove:
NEŠTO.
Nije za mazanje.
U zavisnosti od tehnike kuvanja odabraćete i pribor za jelo i tanjire za služenje.
Ako se začitate dok se jelo sprema, onda služite u plitkim tanjirima sa viljuškama.
A ako baš imate toliko dovoljno vremena da se mlatarate oko šporeta, onda može i neka činijica ili činijetina za gurmane. Čaše, za neko piće je najvažnije da budu čiste.

Pakovanje šampinjona stajalo na gornjoj polici friza. Hm. Aj to napolje. Pakovanje buranije isto tako. Mora oba da se spremi inače oba ide u kantu. Rok trajanja više nije ko što nekad bio. Aj i to ću. Ima li onih sastojaka što svi imaju? Luka, soli, ulja, bibera, peršuna, i nekih dodataka. Da ima. Ima li integralnog pirinča. E nema! E jebi ga! Ima neke testenine. Hm. Ima. Aj i to.
U šerpu koja je nekad bila ko zna koje boje, sad je od rabljenja sačuvala na sebi sve tragove pohovanja, pečenja, prženja, prskanja koječega, smlatiš jedan luk. Ako je srednji onda jedan. Ako je veći onda pola. Ako je mali, onda dva. To je dovoljna mera. Za jedno pakovanje šampinjona. Valjda svugde isto pakuju te šampinjone, ne znam.
Znači luk, šampinjoni. Brzo ih iseći, jer luk je već stavljen. Što znači, ne na sitno. Onako samo prelomiš na dva. Ili na tri ako je šampinjon napredniji primerak. I smlatiš. I gledaš.
Da li sa ovim ide buranija?
Ne znam. Ali danas ide. Šerpi nemam baš 15 komada. A boranije nemam toliko da upošljavam lonac. Znači da ide. Tresneš i buraniju. I biber. I....ma da, može i peršun. I beli luk. I gledaš malo onu čudnu tamnu boju. Al, ajd bogati, vredi probati.
Aha...kesica kečapa ljutog. I to. E da, to znam. 100 gr ljutog kečapa. (sad već zvučim kuvarski).
I promešati.
Začitati se obavezno.
Zejdi Smit - O lepoti.
Ali čitati u blizini kuhinje!!!
Doći za 15 min do šporeta. Isključiti.
Obariti i testo. (svima nam poznatim tehnikama)
U ono NEŠTO zveknuti i to!
Probati.

Mmmmm.

Bon apetit!


PS. Stvarno ne fotkala tanjir ili šerpu!

Ah, pa ima raznih.
Koji gledaju šta drugi rade. Koji gledaju šta drugi imaju. Koji slušaju ono što drugi znaju. Koji slušaju one što gledaju. Koji gledaju i slušaju i pipaju šta drugi gledaju, i može tako to u nedogled. Sve ih jednim imenom zovemo publika.
U istorijatu mazanja, imam najdražeg upijača na svetu.
Najdraži primerak publike.
A zove se Nikola. Meni znani kao Nikolica.
Keva ga je čuvala kad je bio mali. Doduše, nije ni sad nešto veliki, ali od kada se pobogu publika merila brojem godina u dupetu?



Jednom prilikom, pri nastanku ovih malih malecnih reljefa, uzela foto aparat, opalila snimke, i spakovala u arhivu. I naravno u mali foto album, i turila u fioku, međ ostale.
Prilikom posete roditeljskoj zajednici, keva je naravno uspela vrlo diplomatski da me ubedi da ponesem sve te fotke. Oće žena da vidi i tačka. Ćale je već tu uvek manje bivao zainteresovan iz prostog razloga što ga stvarno ne dotiče umetnost. Ali ok je s tim. S ponosom nabavlja bruseve, brusilice, čekiće, opeku, doteruje to nekim kamionima po potrebi uvek praveći onu facu: Majko moja, šta sam napravio!

I donela ja TU "malu knjigu" međ velike. Ljude.
I veliki ljudi počeli sa onim pitanjima kad u najmanju ruku poželiš omanju granatu i da ih sve razneseš.
Sve počinje onim pitanjima:
A šta ti je ovo?
I šta ovo znači?
Posle dve rečenice POKUŠAJA objašnjavanja, shvatim, da se publika ne može opismeniti za jedno poslepodne.
I dalje tako mislim.

Ding dooooooong!!!
Nikolica.
Osmeh od uva do uva.
Na nosu male malecne naočare, koje su se ulaskom u prostoriju zamaglile i gde je on pravim tonom jednog generala naredio:
Skidaaaaj mama, zamaaaaaaglilo!

A na stolu knjiga.
Mala. Sa nekim nja nja motivima, kakve znaju samo da vam uvale u foto radnjama.
Ajmooooooo citamoooo malu knjigu!
Ajmo!
Otvorio Nikolica i lista. Sa srećnim usklicima otkrovenja:
A vidi ovo ovo sam ja i deda.
A ova druga je konj i on je kod druge babe.

A ova...



Ovo se ja borim protiv vetra!
I imam metlu. Vidi vidi etotako!!!

Nikolicu čeka ovaj mali malecni reljef na mojoj polici.

Umetnost je za male ljude.
Za velike samo dosadna objašnjenja.

"S kim si takav si." - glasi dobra stara narodna umotvorina.
S toga. Deder, da je proverimo.

U ovom slučaju zamenica S KIM se palatuje (novom palatalizacijom by me) u S ČIM.
1. Zelena pepeljara. Komada jedan. S leve strane. Na sredini pepeljare naslikan neki improvizovan cvet čudne boje kojoj se sad ne može ući u trag od količine pikavaca u istoj. Vala je ne prala zarad tog podatka. Bar dok se ne popije postkapitalna kafa. (Iako mi se postkoitalna više dopada).
2. Neka crvena pantljika. Još malo levlje. Na zelenom stolu. Pojma se nema čemu je služila, čemu služi i čemu će služiti. Tako prosto raskrečena po stolu, egzistira bez namere da ima funckiju. Mislim da joj nekim mikronskim delom i zavidim.
3. Narandžaste cvike. Tik do ruke. Uz tastaturu. Da, trebale bi biti na nosu.
4. Raskupusana knjiga preko koje nadvijam svoje laktove. Na strani 141. Nije se raspala, što sam je koristila za ubijanje komaraca ili nešto slično. Ne. Jednostavno se više stvari ne poVEZUJU. Pa ni knjige. Mudrost dobijaš u mekom pakovanju, da ne može mekše. Ko lenor. Oplemenjuje.
5. Panasonic telefon. Na bazi. Tiltuje ona lampica. Recharge u toku. Stiglo do drugog podeoka. Siv. Dosadan. Za pozvati taksi i upomoć odličan. I roditelje. Psovke i intimu deliti u četr' oka. Tu ne jebem tehniku.
6. Neko čudo što se zove modem za adsl. Nikako mesto da mu se nađe. Dve lampice na njemu do jajno konstantno usklađene. Crvena i zelena. Ko semafor, stavljaju do znanja, da sve radi. Nema žutu kao ready mode. Ali i to čudo džidži tu na stolu. Btw, da se ne lažemo. Imam ogroman sto. Ponekad u krajnjoj nuždi može da posluži za tranžiranje osrednjeg praseta, ili eventualno ako se dobije napad igranja stonog tenisa na gajbi. S tim, da imam samo jedan reket.
7. Mobilni telefon marke nokia. Čega se taj nije naslušao. Vibrira do jaja. Bukvalno!
8. Crveni mouse marke A4tech. Toliko izlizan i izjeban, da mu se ne može tačno utvrditi boja. Ali ja to znam da je crven. Stoga crven. Optički. I on baca neke svetlosti oko sebe. Jbt. Sve neke stvari pune energije.
9. Pljuge. Pa well, tu su. To je važno. Lucky 100's uvek nađe svoje mesto na ovim prostorima.
10. Tabla za crtanje. I ona svetli. Da. Magija čista. Taj wacom volim ko brata. Pravi muški saradnik.
11. Monitor. Pa dovoljno velik da vidiš ceo svet (ako oćeš), osvežava bolje nego umivanje nekad. Izvor prihoda za ovaj divno rentirani stan. Sabrat. Oblepljen sa onim stikovima više nego pubertetska soba posterima. Širine filmova, formati papira, izvori typografije, knjige za kupiti, diskovi pozajmljeni. Poseta zubaru. Broj telefona. Pojma nemam čiji je. Kao setiću se. Aha. Da kao i uvek.
12. Stolica. Sa pojma nemam koliko točkića. Voza se do jaja po parketu.
13. Tronski dupetom na njoj sedim. Dobro de. Podvijenih nogu. Dele vožnju oba stopala i dupe. Pa ne može još i glava.

I eto. S TIM sam.

I da. Kafom kojoj se ne zna broj. Gorča. Bez mleka.



I što trinaest, došapnu neki ludi numerolog.
Pa etotako, jbmt znatiželjnog!!!

Pošto sam glavu odložila na jedan kraći prinudni odmor (neplaćeni naravno), koristim je samo za farbanje ovih dana.
Ovo na glavi, što se modernim imenima zove hair look, došlo do stadijuma da obnovi svoj identitet. Color you know. Frizuru ne posedujem. To je ono što stoji na glavi i čega nema kad staviš belu kapu. Papilotne ne gajim. Ako ih i budem videla nekad u svojoj blizini, saopštavam da ću ih spaliti ili iskoristiti u neke humanije svrhe, a da to nije traćenje vremena na vlasi.
Odličan sam zamorčić svim frizerima ovog grada. Ne pravim sranja na stolici. Ne tražim da mi masiraju teme specijalnim kružnim pokretima. Ne zahtevam da se frizer kreće umiljatim tihim tip toe pokretima klompi, jer mene eto boli glava. Ne zakeram za dlake. O ne. Za sve što raste, ne zakeram.
Kako želite da vas ošišam?
Tako da mogu uvek da imam na glavi nešto čupavo i spremno za izlazak iz kuće za pet minuta.
Frizeri vole te rečenice.
I vole da me šišaju.
I farbaju.

Ali ne volim ja njih!

Osim jednog. Najboljeg, i moram priznati najskupljeg frizera u ovom gradu, koji je ujedno nenadjebivo najbolji vajar kog poznajem. Šiša trimerom. I po džepu. Deli sa mnom sva govna u toku tok razgovora. I najbolju rakiju iz šteka. Oni koji vole da budu hi, dok im se mlatara makazama oko glave, mogu da pristupe i toj konzumaciji, skroz opušteno. Frizer je car. Ako zapatiš višak alkohola u po bela dana, a daleko ti gajba, i moraš još nešto da obavljaš, uvek si dobrodošao kod njega na kunt. I pljugu. I priču...hoće li svemir sad da se širi ravnomerno, ili ima neka dinamika koja je sve ali nije logična...i šiša bre čovek. Skroz dobro.

Ali. Što svoje makaze volim!!!
Da se dopravim.
Ama, da se na ništa napravim!

Valjda hendikep iz detinjstva, da se sve to mora još malo pred ogledalom doterati. Naravno, ako se savlada ona poznata tehnika da uhvatiš svoj pramen kose u ogledalu. Mene to nekad jebe užasno.
Sad je tu, držim taj pramen, fiiiiiiiiiiju onim makazama i promašim!!!
Da vas ne zaplašim, i to se može naučiti. Biliv mi.

Nego color. Juče.
Gajba izdanje. Uvek. Kad znaš da slikaš, znaš i da se farbaš. Prosto. Kad ne znaš da slikaš, znaš da se farbaš. Prosto. Ali i to ima neka svoja pravila, koja ja preskočih juče. Preskokom tih istih, danas sam ponosni vlasnik najčudnijeg obličja na svojoj glavi, koje moja keva s ponosom naziva često: ptičije jebalište.
Umutila ja to sve na brzaka (sve to radim na brzaka, usput dok radim neke druge stvari na ne brzaka). Omlatila na glavu za minut nad kadom. Nađirala onu kesu što šuška i što ništa ne čuješ, i zavalila se šmekerski da čitam knjigu. Da drrrrrži boja!
I da, kao i sa šporetom Čedom. Farba ON, ja OFF.
Zaspala. Prosto i jednostavno.
Kapitalizam osim plate (vrlo neredovne), deli i umor. I to ko šamare.
Budim se.
Jel noć? Jeste.
Kako i neće biti noć kad noć počinje kad je dan.
Koliko je sati? Ne znam. Mrak je.
Gde sam? A da. Tu sam.

I odjednom čudan zvuk tu negde oko mojih ramena nastao meškoljenjem.
Šuškanje. Kesa...what???
Otkud kesa?
Aaaaaaaaaaaaaa
Glava. Kosa. Boja. Ima li je?
Šta je ostalo od mojih vlasi?
Trk. Svetlo. Šok. Tuš. Spiraj.
Peškir. Stala.
Ne smem skinuti.
Ko da otkrivam spomenik jbt!!!
Idemo na jen dva tri.
Tri.
Čupavo. Svaka na svoju stranu. Vrlo razjebano. O da.
Sexy, pa sad, kako kome.

Jesam li dobila ono čupavo što ne moraš da nameštaš ni kad ustaneš iz kreveta.
E JESAM!