Pošto sam glavu odložila na jedan kraći prinudni odmor (neplaćeni naravno), koristim je samo za farbanje ovih dana.
Ovo na glavi, što se modernim imenima zove hair look, došlo do stadijuma da obnovi svoj identitet. Color you know. Frizuru ne posedujem. To je ono što stoji na glavi i čega nema kad staviš belu kapu. Papilotne ne gajim. Ako ih i budem videla nekad u svojoj blizini, saopštavam da ću ih spaliti ili iskoristiti u neke humanije svrhe, a da to nije traćenje vremena na vlasi.
Odličan sam zamorčić svim frizerima ovog grada. Ne pravim sranja na stolici. Ne tražim da mi masiraju teme specijalnim kružnim pokretima. Ne zahtevam da se frizer kreće umiljatim tihim tip toe pokretima klompi, jer mene eto boli glava. Ne zakeram za dlake. O ne. Za sve što raste, ne zakeram.
Kako želite da vas ošišam?
Tako da mogu uvek da imam na glavi nešto čupavo i spremno za izlazak iz kuće za pet minuta.
Frizeri vole te rečenice.
I vole da me šišaju.
I farbaju.
Ali ne volim ja njih!
Osim jednog. Najboljeg, i moram priznati najskupljeg frizera u ovom gradu, koji je ujedno nenadjebivo najbolji vajar kog poznajem. Šiša trimerom. I po džepu. Deli sa mnom sva govna u toku tok razgovora. I najbolju rakiju iz šteka. Oni koji vole da budu hi, dok im se mlatara makazama oko glave, mogu da pristupe i toj konzumaciji, skroz opušteno. Frizer je car. Ako zapatiš višak alkohola u po bela dana, a daleko ti gajba, i moraš još nešto da obavljaš, uvek si dobrodošao kod njega na kunt. I pljugu. I priču...hoće li svemir sad da se širi ravnomerno, ili ima neka dinamika koja je sve ali nije logična...i šiša bre čovek. Skroz dobro.
Ali. Što svoje makaze volim!!!
Da se dopravim.
Ama, da se na ništa napravim!
Valjda hendikep iz detinjstva, da se sve to mora još malo pred ogledalom doterati. Naravno, ako se savlada ona poznata tehnika da uhvatiš svoj pramen kose u ogledalu. Mene to nekad jebe užasno.
Sad je tu, držim taj pramen, fiiiiiiiiiiju onim makazama i promašim!!!
Da vas ne zaplašim, i to se može naučiti. Biliv mi.
Nego color. Juče.
Gajba izdanje. Uvek. Kad znaš da slikaš, znaš i da se farbaš. Prosto. Kad ne znaš da slikaš, znaš da se farbaš. Prosto. Ali i to ima neka svoja pravila, koja ja preskočih juče. Preskokom tih istih, danas sam ponosni vlasnik najčudnijeg obličja na svojoj glavi, koje moja keva s ponosom naziva često: ptičije jebalište.
Umutila ja to sve na brzaka (sve to radim na brzaka, usput dok radim neke druge stvari na ne brzaka). Omlatila na glavu za minut nad kadom. Nađirala onu kesu što šuška i što ništa ne čuješ, i zavalila se šmekerski da čitam knjigu. Da drrrrrži boja!
I da, kao i sa šporetom Čedom. Farba ON, ja OFF.
Zaspala. Prosto i jednostavno.
Kapitalizam osim plate (vrlo neredovne), deli i umor. I to ko šamare.
Budim se.
Jel noć? Jeste.
Kako i neće biti noć kad noć počinje kad je dan.
Koliko je sati? Ne znam. Mrak je.
Gde sam? A da. Tu sam.
I odjednom čudan zvuk tu negde oko mojih ramena nastao meškoljenjem.
Šuškanje. Kesa...what???
Otkud kesa?
Aaaaaaaaaaaaaa
Glava. Kosa. Boja. Ima li je?
Šta je ostalo od mojih vlasi?
Trk. Svetlo. Šok. Tuš. Spiraj.
Peškir. Stala.
Ne smem skinuti.
Ko da otkrivam spomenik jbt!!!
Idemo na jen dva tri.
Tri.
Čupavo. Svaka na svoju stranu. Vrlo razjebano. O da.
Sexy, pa sad, kako kome.
Jesam li dobila ono čupavo što ne moraš da nameštaš ni kad ustaneš iz kreveta.
E JESAM!
Post je objavljen 01.12.2006. u 19:02 sati.