Jedan od grafita ispisanih na Fakultetu tehničkih nauka u neko tamo doba, kada se ispijanje piva na Mašincu (tom memljivom podrumu dupke punom i u 8 ujutro) smatralo najistinskijim i najredovnijim studiranjem. Pivo je tada bilo samo pivo. Brandovi su u ta vremena rasli preko grane.

Nije mogao da se ne pročita. Iza svih onih oglasnih tabli, pred kojima se tresu gaće čekačima rezultata, sijao je u svoj svojoj težini. Muci. Radu. Pivu.

I meni danas u glavi.
Zašto?
Zato.
Zašto?
Jer sam došla kući i nemam struje!!! Hello! Again!
Zašto?
Zato.
Jesam li platila struju?
Da.
Jesam li platila struju za prošli mesec?
Da.
Jesam li juče trebala da zapalim elektrodistribuciju?
Jesam.
Jesam li se zajebala?
Jesam.

Nema čak ni majstora na banderi.
A i ptice su šmugnule sa ove kišurine.

U površinskom kopu (za neupućene firma) stvari stoje na sledeći način:
1. nemamo struje
2. ne zna se kad će stići
3. majstor sa bandere kaže: NEEEEEEE SIIIIIIIIIGUUUUUUUURNO DOOOOOOOO DVAAAAAAAA
4. elektrodistribucija kaže nama planskih isključenja
5. nemamo pojma
6. i dalje nemamo pojma
7. pogledati tačku 6
8. biti debil pa pogledati još jednom sve tačke od 1-7
9. preći na sledeću tačku
10. komšija koji gradi jednu-od-onih-kuća-sa-lavovima se bogami danas planski priključuje!

A vi sada lagano, druga smena.
Neplanski.

Urađena u reljefu.
Malom.
Da, da. Ima rogove.
Mala kravica mora da se brani. Rogovima jelena.
Što plava?
Taj pigment bio pri ruci.
Likovnijih razloga nema.
Možda naknadno pridaju tome poseban značaj (kao traume iz detinjstva i sl).

Odmamurana glava (za ostale delove tela ne znam), danas se uz sunce zabavlja sa simpatičnim tekstom. Za koji ću kasnije objasniti zašto mi je simpatičan.

"Ni istina vama ljudima baš ne ide od ruke. Stalno zaboravljate stvari ili se, bar, tako pretvarate. Da li iko pominje gubitak Varadija i njegovog broda. Razumem da u tom svesnom skretanju pogleda može biti i nečeg pozitivnog: lakše je gurati dalje ako ne primećujete neprijatne stvari. Ali, ako ne primećujete neprijatne stvari, na kraju ćete poverovati da do njih nikad i ne dolazi. Uvek vas iznenade. Iznenađeni ste što se od pušaka gine, što novac kvari, što zimi pada sneg. Ta vrsta naivnosti može biti ljupka; avaj, može biti i opasna.
Primera radi, ne želite da priznate kakav je Noje, vaš najstariji predak, zaista bio-pobožni patrijarh, požrtvovani zaštitnik životinja. Koliko sam shvatio, prema jednoj od vaših starih hebrejskih legendi Noje je otkrio princip pijanstva posmatrajući kako se neka koza napila od prevrelog grožđa. Bezobraznog li pokušaja da se odgovornost prebaci na životinje! Na žalost, sve se to uklapa u sliku. Za čovekov Pad, kriva je zmija, čestiti gavran bio je zabušant i izelica, koza je Noja pretvorila u alkosa. Čujte: ja vam tvrdim da Noju nije bilo potrebno papkarsko znanje da bi provalio tajnu vina."

Elem.
Neverovatno se iznenadim, da "slučajno" izabrani Barns sa svojom knjigom "istorija sveta u 10 1/2 poglavlja", dođe na red "slučajno", kada se moje pijanstvo zakucalo na maksimum donoseci mi čari mamurluka i u vreme kada intenzivno razmišljam o kravama. Tj. o jednoj. Cveti.
Što se tiče Drage Cvete, uopšte se ne zajebavam, jer sam na poljoprivrednom sajmu ugledala tu malu damu. Lolitskog stava, ali pravog iskrenog pogleda.
Više bih gledala nju, nego većinu potomaka pretka na kog se odnosi prethodno citirani tekst.


P.S. Tekst su izneli drvomorci (aj sad znaj koje su to životinje).

mamurna sam...

Subotnje uskakanje u novopridošle pape, sa najavom "biće kiše seljanko gde u njima".
Svirka. Mađarski cigani na ulici izvode Lakatoša.
To se ne propušta. Od kada ih čuh prvi put. Jedna od onih performans-svirki sa kojima i najveći pakao može da poklekne pred rečenicom koju tada sigurno izgovarate: ovaj život je lep.
I jeste.
Rekoh te večeri više puta.
Standardno zauzimanje mesta-sa-dobrim-pogledom-ne-daleko-od-wc-preko-veze jer pivo je u najavi. Arhetipskoj čak.
Gužva. Neki duhovi izmileli na kvalitet.
Srećna.
Još jednu turu moliću.
Duhovi se umnožiše. Krađa stolica od okolnih parova u porastu.
- Gospođice, torbu ste do sada nosili na ramenu, možete i sada da je okačite. Prijatelj je stigao znate. Dupe mora da se smesti.
Dupe. Rame. Dupe. Rame. Odmerismo poglede.
Rame je popustilo.
Dupe se smestilo.
Sa širokim osmehom. ( Ni ne znajući da će taj divni prijateljski osmeh da mi sjebe planove od prošle nedelje)
Ture ko vozić. Bez iznenađenja. Osim krajnjeg računa. Koji se više i ne računa.
Pitanja za ovde i tamo. Odgovori za ovde. Veče mili...ko pivo.
Ma tutnji bre, a ne mili!...
Cupkanje nogu.
Kukova.
Ramena. (Moja nemaju torbe)
I.
Dilema.
Rođena sa samo jednom izjavom dupeta-uvaljenog-u-ukradenu-stolicu-sa-širokim-osmehom.


- Jebo te Krf. Ajmo ovde.

Slavlja. Ona megalomaska na kojima "ne bi valjalo da se ne pojavite"! Pogotovo ne bez darova.
Biranje poklona za tog i tog, u ovom slučaju tu i tu...ljudima koji imaju, meni i dalje nejasne ukuse,je mučno i pri samoj pomisli. No, ajde da ne budem asocijalna. (Mrzim ovu reč, ne znam zašto).
Kako izabrati nešto što ne znaš? Kako napraviti izbor između kada te ni jedno ni drugo, a najmanje to između lično zanima? Ne, ne može se biti ličan. Ok, idemo u shoping.
Agencijsko iskustvo mi već vrti mantru u glavi: "koja je ciljna grupa, koja je ciljna grupa", i osetivši TU misao, već mi nije dobro. Da svratim na espresso, ili da ovo obavim najbrže što mogu? Odustajem od kafe. Zbog srca. Znam i ja za jadac "onih-novina-u-kojima-sve-lepo-piše-o-dobrim-guzama-i-življenju-sto-godina".
Sve ovo implicira kilometarsko obijanje radnji u koje inače ne ulazim nikad, što zbog lupanja po ušima, što zbog šačice neljubaznih "nadrkanih" lutkica i dečaka, koji eto rade u tom obilju brandova, samo da bi im se odbile od plate te krpice. Osetim li to sarkazam u svom pisaniju? I možda sažaljenje? Sigurno.
Dobar dan,dobar dan...socijalno, nema šta!!!
I tako socijalno po sto puta!!!
Toliko ponovljeno dobar dan, da odjednom primetih da je noć!
I paaaaaaaaaaape.
Juhuuuuuuu.
Papeeeeeeeee.
U današnjem slengu, papuče, u starijim vremenima možda nanule, ko će ga znati. Moj sentimentalni mod to registruje ko pape i tačka.
Crne.
Ravne.
Platno.
Svila.
Ali.
Kućne.
Hm...
Ionako se kućno vaspitanje ogleda na ulici, pa što ne i pape.
Postala sam ponosni vlasnik jednih papa, papuča oli nanula.
Gospođica "morate doći na slavlje i doneti poklon", može da sačeka sledeću godinu.
Kad ne nosi pape.

Nisam slikala odavno.
Do prvog maja.
Zašto?
Da sam si postavila ovo pitanje pre tog prvog-radničko-prežderavačkog maja, odgovorila bih sa tonom laži, toliko lično ubeđena u njih same, da bi ste ama baš svi poverovali. I ja sam verovala (u šta sve nisam, a kome tek). Dobili biste plejadu odgovora koje možda slušate svaki dan. Jedan od prvih razloga, a i hit laži je: NEMAM VREMENA.
Da li je baš tako?
Nisam sad više tako sigurna u to.
Da vremena imam, imam, koliko i ostali.
Da mi ga kapitalizam rabi ostavljavši mi parčad, sa kojima "radi šta znaš i umeš", je istina. Ali da ga nema, nije istina.
Ima ga.
Da li ga trošim na gluposti? Naravno da da! Živele gluposti.
Da li me savest peče zbog toga? Naravno da ne. Dođu mi kao mentalna letargija posle penetracija po korteksu u toku dana. (Dobro, moram da se ogradim, da pod gluposti svi svašta trpamo u taj tor. Svoj prim.prev. neću izlagati ovde. Neka ostane kao čista, nepokvarena glupost.)
Ali...šta je prelomilo? Da slikam nakon dugo vremena?
Beg? Ne bih rekla. Nisam sklona klizanju po terenima koji se zovu izbegavanje problema. (Ili se opet vešto lažem).
Nedostajanje? Pa...tu bih već dala naklonost toj reči. Nedostajanje čega? Slikanja ili nekog drugog smisla?
E nemam jebeni odgovor na to pitanje! Možda ne želim nikad ni da ga imam. (Davno rekao Van Gogh: Kada postanete zadovoljni sa onim što slikate, uredno odložite četke, i prosvirajte si glavu, jer više nema napretka. Čovek potvrdi svoje ubeđenje.)
Sve što znam, je da sam se nešto uzvrpoljila tih dana...da nisam znala šta ću od sebe...da više uigrane gluposti, i standardno "kvalitetno trošenje vremena" nije imalo smisla. Da nije bilo dovoljno. Dovoljno za šta...who knows...mirno sam spavala i tih dana...ali ali ali...
Slikala sam. I prvog. I drugog. I trećeg. I ostalih majeva za koje se ne pali vatra i ne ispija pivo. Našla vremena. Ko pucanjem prstiju. Odjednom se stvorilo. Odakle kad ga NEMAM.

Pitam se samo...što nisam počela pre. Osećaj je divan.

- Idemo napolje. Kiseonik je u porastu kao i estrogen. Hoćeš u šetnju i sladoled ili pivo?
- WHAAAAAT? Imaš PMS? Ili ti se desio neki feler prethodne noći sestro? Kakvi su to nemogući izbori. Pivo. Nema dileme.
- Ladno?
- Uvek.
- Ranije ili kasnije?
- Ranije naravno. Izbegavanje plastike sa porastom kasnijeg izlaska. I loše muzike.
Sto za dvoje, u ovom slučaju dve, se uvek pretvori u sto za milion ljudi. Ali tada smo već suviše popili da nam brojanje pridošlih "idemo na ladno pivo" ne ide od ruke. Priča o letovanju.
Priča o čemu?
O sklanjanju dupeta i mozga u zone gde se misli drugačije i pije hladno pivo. Gde nema dunjevače. Ne marim. Letovanje je super stvar.
Lova?
Naći će se.
Kako?
Ne zna se.
Kao i svake godine.
Kao za pljuge. Uvek se nađe.
- Zemlje gde može da zvekne bomba i razjebe ideale turizma, podigne gledanost svetskih tv stanica, i uposli kompletnu američku odbranu, ili ćemo u delove gde se to "kao" ne dešava?
- Hm. Ma na more. Bre. Bomba je ionako relativna stvar. U rukama idiota.
Odošmo na Krf. Bar je tako bilo na ko-zna-kom-pivu-sa-tendendcijom-prelaska-na-tequilu.

Na današnjem espressu ćemo saznati sve o tome. Možda odemo i na sladoled.

Ceo dan se nosim sa mišlju da kupim kravu. Nisam valjda prva kojoj je tako nešto palo na pamet. Sigurno nisam, neko je već kupio.
Što kravu?
Pa zato što ne mogu žirafu.
Veoma jednostavno.
Moj sindrom "kupiti kravu or die working", je inspirisao mog kolegu da mi forwarduje jedan od onih mailova na kojima je potpisana cela zemaljska kugla koje nikad ne čitam. Ovaj je za razliku od gomile tih "instant-life-prosvetljenja" ppt prezentacija imao je samo jedan atach sa napomenom: Vodič za kupovinu krave.
Bejah odmah zainteresovana.
Stoga, prenosim delove odlomka (ako se ne zanesem pa ne prepišem sve), kako to izgleda ono što ću da kupim. Možda.

Evo šta kaže vodič:
Sova je ptica. Ona danju spava, a nocu je potpuno slepa, kao slepi miš. Pošto ja ne znam puno o sovama, pisacu o životinji koju znam. To je, krava. Krava je sisar. Ona ima šest strana: gornju, donju, levu i desnu. Na zadnjoj strani je rep. Na kraju repa je jedna cetka. Ona služi da se krava brani od muva, da ne bi upadale u mleko. Mleko visi ispod krave. Na prednjoj strani je glava, koja služi da na njoj rastu rogovi. Rogovi služe da bi krava bola. Glava služi i da bi na nju stala usta. Krava jede malo, jer ono što pojede, jede dva puta. Usta služe i da bi krava mukala. Ako ne muce, onda su joj usta puna.

Muška krava je vo. Vo nije sisar. Meni jos uvek nije jasno kako se dobija mleko.


Znam samo da ću svoju da nazovem Cveta.
Možda i saznam kako se dobija mleko. To će mi ipak trebati.

Aj sad kukaj kad slika neće kako ti oćeš!
Kada desna ruka ne sluša sliku u glavi.
Pa probaš levom.
Levom vala ni nos obrisati.
Možda u dobru samo psa pomilovati.
A i zauzeta je pljugom.
Onda staviš plavo.
Ali ne na sveže obojeno žuto!
Stvaraoče, zaboravljaš na vremenski učinak.
Hoće to kad se zaneseš.
I pepeo ti otpadne na patos.
Više puta.
Tešiš se kako si bio pametan pa tepih nikad kupio nisi.
A ni zavese.
I muziku ne čuješ.
A znaš da je trilok gurtu učitan od jutros. Možda je u tome štos.
Promeniti.
Drugi album.
Inatna je i dalje.
Pravi porođeni otuđeni svet.
Neće kako oćeš.
Možda je bolje da nećeš.

Sve je izgledalo rešivo. Da li moram da podvlačim...IZGLEDALO, ne i bilo rešivo.
Pomislim da u poslu stvarno timski rad može biti rešenje za uspeh, napredak, savladavanje problema, i svaki jebeni put moram biti naučena, da dok se ne zajašeš kao magarac, i odradiš sve sam, ne možeš nikome verovati. Nažalost. Ili ja imam nesrećni ili kakav god splet okolnosti, da radim sa nekim "ljudima", koje ne možeš nikako svrstati u tu grupu. Moguće. Ne bi bilo fer da proglašavam univerzalne parole, da ne uvredim sve vredne duše na putu ostvarenja ličnih snova. Samo, malo ih je...
Ima ih mnogo, samo ne duša. Mašina, terminatora, kurvetina koje ne prezaju u gaženju da li stepeništa ili tuđih glava, idiota kojima tuđi pad znači samo njihov prolazak (kako jadna iluzija, da su prošli samo zato što je neko odustao)....ali dobro...
Sa takvim svetom se mora živeti, ali nikako saživeti.

Ili poslepodneva.
Moguće...ili ja suviše ovih dana konzumiram narodne umotvorine, ne bi li na što blaži način opisala dan koji mi eto još uvek nije za petama. Po sred mozga mi je.
A jutro beše divno. Obećavajuće. Ko svako jutro. Nalet optimizma u pranju zuba, izvlačenju sveže kupljenog maslinasto zelenog plišanog duksa iz ormara...srećno spajanje sa još zelenijim pantalonama...tako mali utrošak vremena za nameštanje nečega što tamo neke "tete" zovu frizura. Beše to jedno pravo dobro jutro. Plus vožnja. Plus idiotska radio stanica. Plus pluseva...dolazak do kofeina i nikotina.
Ali...ali....ali...
Ulaskom u kapitalizam, stavite masku za ovaj svet, koju sam ja ovog jutra izgleda zaboravila (kao i USB, punjač za mob, vozačku u drugoj torbi, i još sigurno nešto...mi fali, saznaću to naknadno, kad zatreba).
Inače,ako to ne uradite: desna i leva polovina mozga se uopšte neće razumeti, koordinacija pokreta će se svesti na to da samo tražite sledeću pljugu po stolu ne ispuštajući wacom tablu, rečnik će odjednom biti prebogat sa "jebeni" ovaj ili onaj...pišaće vam se a nećete imati vremena da se jebeno ispišate...vrištaće vam se iz petnih žila (ako pete imaju žile)...i poželećete kao i svaki dan da ste smrtno bogati. Lovom, duha nam ne manjka. Sem kad uđete u rudnik.

Hodanje ulicom ko svako posle podne, posle posla, posle jutra, posle neprospavane noći, posle milion kafa, posle milion cigareta, posle jednog ludog sna...pure hodanje...tu i tamo svesno ispravljena kičma, tu i tamo nekontrolisani geg nameštanja ionako nenameštene kose...čisto hodanje. Blejačina po facama koje se ne poznaju, primećivanje još manje njihovih nepoznatih stilova...tipično hodanje od posla do kuće. Od kuće do posla je već pomerenija percepcija. I u svom tom poslepodnevnom-bauljarskom-povraćaju s posla...čujes uzvikivanje svog imena...i dalje hodanje...i opet...i dalje hodanje...iiiiiiiiiiiiiiii, hoće li se taj mozak probuditi jednom i registrovati SVOJE IME. Jok. Kapitalizam je danas igrao ča ča ča po korteksu. Okret. Hodanje je stalo.
Da li je to neko davno lice iz detinjstva?..čije se samo starenje ogleda po rukama...nemoguće!
Da, mozak je uključen i sećanja postavljena na automatiku. Drugar iz detinjstva. Iz bukvalne faze "pišali smo zajedno u pesak". Tada naravno nismo imali uvid da to radimo na drugačiji način. Još je to faza kada i frajeri čuče.
Poljubac u obraz, dva tri...navike ljubljenja su čudo...i prvi parking u prepunim baštama. Kafa. Socijalna kategorija kafenisanja mora da se zadovolji...one prepodnevne stresne se ne računaju. Ova ima težinu. I istorije. Nekoliko desetina leta. Dobro de, manje. Nećemo se alaviti u brojanju.
Fleš jedan, pa dva...pa tri, standardna pitanja koja smaraju...odgovori koji su još tupaviji...a toliko je radosti bilo u tom susretu...a toliko težine u nastavku ispijanja te kafe, i sreće što se dno illy espressa bliži. Da li je to surovo, ili iskreno? Ili neke slike ne treba nikada više pretresti, bar ne sa onima sa kojima su skrojene. Pojma nemam.
Uredno sam nastavila hodanje.

Odavno po narodu kruži ta sjajna umotvorina o bacanju, sklanjanju ili kako god već, prvih (svega pa i mačića), ali se lično nikad nisam nešto posebno poklapala sam narodnijem veseljem i mudrostima. Masa s vremena na vreme iznedri i poneku pametnu, ali samo zato, što je neko (pojedinac) zablistao, a horda pripisala sebi i istorija već uradila svoje. Stoga...ovaj prvenac na ovom blogu, možda liči na mačiće, možda na neke druge živuljke, ali o bacanju ni govora! Ionako uvek zaboravljam i smeće da bacim, iako ga uredno uveče pohranim pored vrata, ne bi li me ta crna kesa čuknula po nozi pre nego krenem na posao. Ne lezi vraže, ili bolje lezi...nikada se do sada to ritanje nije desilo. Možda samo zato što je uvek bila prepuna, pa nije imala mesta za tako sjajan i efektivan zahvat. (ali ko još piše o smeću, osim ako ne piše o sjajnoj nam realnosti)...Unapred se izvinjavam svim idealistima koji imaju neverovatnu priliku da im se smeće nekim čudom iznese samo. To samo obično nosi neko drugo ime.

Porod je pao. Mjau.