Sve je izgledalo rešivo. Da li moram da podvlačim...IZGLEDALO, ne i bilo rešivo.
Pomislim da u poslu stvarno timski rad može biti rešenje za uspeh, napredak, savladavanje problema, i svaki jebeni put moram biti naučena, da dok se ne zajašeš kao magarac, i odradiš sve sam, ne možeš nikome verovati. Nažalost. Ili ja imam nesrećni ili kakav god splet okolnosti, da radim sa nekim "ljudima", koje ne možeš nikako svrstati u tu grupu. Moguće. Ne bi bilo fer da proglašavam univerzalne parole, da ne uvredim sve vredne duše na putu ostvarenja ličnih snova. Samo, malo ih je...
Ima ih mnogo, samo ne duša. Mašina, terminatora, kurvetina koje ne prezaju u gaženju da li stepeništa ili tuđih glava, idiota kojima tuđi pad znači samo njihov prolazak (kako jadna iluzija, da su prošli samo zato što je neko odustao)....ali dobro...
Sa takvim svetom se mora živeti, ali nikako saživeti.
Post je objavljen 05.05.2006. u 22:44 sati.