Hodanje ulicom ko svako posle podne, posle posla, posle jutra, posle neprospavane noći, posle milion kafa, posle milion cigareta, posle jednog ludog sna...pure hodanje...tu i tamo svesno ispravljena kičma, tu i tamo nekontrolisani geg nameštanja ionako nenameštene kose...čisto hodanje. Blejačina po facama koje se ne poznaju, primećivanje još manje njihovih nepoznatih stilova...tipično hodanje od posla do kuće. Od kuće do posla je već pomerenija percepcija. I u svom tom poslepodnevnom-bauljarskom-povraćaju s posla...čujes uzvikivanje svog imena...i dalje hodanje...i opet...i dalje hodanje...iiiiiiiiiiiiiiii, hoće li se taj mozak probuditi jednom i registrovati SVOJE IME. Jok. Kapitalizam je danas igrao ča ča ča po korteksu. Okret. Hodanje je stalo.
Da li je to neko davno lice iz detinjstva?..čije se samo starenje ogleda po rukama...nemoguće!
Da, mozak je uključen i sećanja postavljena na automatiku. Drugar iz detinjstva. Iz bukvalne faze "pišali smo zajedno u pesak". Tada naravno nismo imali uvid da to radimo na drugačiji način. Još je to faza kada i frajeri čuče.
Poljubac u obraz, dva tri...navike ljubljenja su čudo...i prvi parking u prepunim baštama. Kafa. Socijalna kategorija kafenisanja mora da se zadovolji...one prepodnevne stresne se ne računaju. Ova ima težinu. I istorije. Nekoliko desetina leta. Dobro de, manje. Nećemo se alaviti u brojanju.
Fleš jedan, pa dva...pa tri, standardna pitanja koja smaraju...odgovori koji su još tupaviji...a toliko je radosti bilo u tom susretu...a toliko težine u nastavku ispijanja te kafe, i sreće što se dno illy espressa bliži. Da li je to surovo, ili iskreno? Ili neke slike ne treba nikada više pretresti, bar ne sa onima sa kojima su skrojene. Pojma nemam.
Uredno sam nastavila hodanje.
Post je objavljen 03.05.2006. u 23:49 sati.