Subotnje uskakanje u novopridošle pape, sa najavom "biće kiše seljanko gde u njima".
Svirka. Mađarski cigani na ulici izvode Lakatoša.
To se ne propušta. Od kada ih čuh prvi put. Jedna od onih performans-svirki sa kojima i najveći pakao može da poklekne pred rečenicom koju tada sigurno izgovarate: ovaj život je lep.
I jeste.
Rekoh te večeri više puta.
Standardno zauzimanje mesta-sa-dobrim-pogledom-ne-daleko-od-wc-preko-veze jer pivo je u najavi. Arhetipskoj čak.
Gužva. Neki duhovi izmileli na kvalitet.
Srećna.
Još jednu turu moliću.
Duhovi se umnožiše. Krađa stolica od okolnih parova u porastu.
- Gospođice, torbu ste do sada nosili na ramenu, možete i sada da je okačite. Prijatelj je stigao znate. Dupe mora da se smesti.
Dupe. Rame. Dupe. Rame. Odmerismo poglede.
Rame je popustilo.
Dupe se smestilo.
Sa širokim osmehom. ( Ni ne znajući da će taj divni prijateljski osmeh da mi sjebe planove od prošle nedelje)
Ture ko vozić. Bez iznenađenja. Osim krajnjeg računa. Koji se više i ne računa.
Pitanja za ovde i tamo. Odgovori za ovde. Veče mili...ko pivo.
Ma tutnji bre, a ne mili!...
Cupkanje nogu.
Kukova.
Ramena. (Moja nemaju torbe)
I.
Dilema.
Rođena sa samo jednom izjavom dupeta-uvaljenog-u-ukradenu-stolicu-sa-širokim-osmehom.
- Jebo te Krf. Ajmo ovde.
Post je objavljen 21.05.2006. u 18:12 sati.