Nisam slikala odavno.
Do prvog maja.
Zašto?
Da sam si postavila ovo pitanje pre tog prvog-radničko-prežderavačkog maja, odgovorila bih sa tonom laži, toliko lično ubeđena u njih same, da bi ste ama baš svi poverovali. I ja sam verovala (u šta sve nisam, a kome tek). Dobili biste plejadu odgovora koje možda slušate svaki dan. Jedan od prvih razloga, a i hit laži je: NEMAM VREMENA.
Da li je baš tako?
Nisam sad više tako sigurna u to.
Da vremena imam, imam, koliko i ostali.
Da mi ga kapitalizam rabi ostavljavši mi parčad, sa kojima "radi šta znaš i umeš", je istina. Ali da ga nema, nije istina.
Ima ga.
Da li ga trošim na gluposti? Naravno da da! Živele gluposti.
Da li me savest peče zbog toga? Naravno da ne. Dođu mi kao mentalna letargija posle penetracija po korteksu u toku dana. (Dobro, moram da se ogradim, da pod gluposti svi svašta trpamo u taj tor. Svoj prim.prev. neću izlagati ovde. Neka ostane kao čista, nepokvarena glupost.)
Ali...šta je prelomilo? Da slikam nakon dugo vremena?
Beg? Ne bih rekla. Nisam sklona klizanju po terenima koji se zovu izbegavanje problema. (Ili se opet vešto lažem).
Nedostajanje? Pa...tu bih već dala naklonost toj reči. Nedostajanje čega? Slikanja ili nekog drugog smisla?
E nemam jebeni odgovor na to pitanje! Možda ne želim nikad ni da ga imam. (Davno rekao Van Gogh: Kada postanete zadovoljni sa onim što slikate, uredno odložite četke, i prosvirajte si glavu, jer više nema napretka. Čovek potvrdi svoje ubeđenje.)
Sve što znam, je da sam se nešto uzvrpoljila tih dana...da nisam znala šta ću od sebe...da više uigrane gluposti, i standardno "kvalitetno trošenje vremena" nije imalo smisla. Da nije bilo dovoljno. Dovoljno za šta...who knows...mirno sam spavala i tih dana...ali ali ali...
Slikala sam. I prvog. I drugog. I trećeg. I ostalih majeva za koje se ne pali vatra i ne ispija pivo. Našla vremena. Ko pucanjem prstiju. Odjednom se stvorilo. Odakle kad ga NEMAM.

Pitam se samo...što nisam počela pre. Osećaj je divan.