srijeda, 25.04.2007.

"Ok?!" zaderala sam se. "OK!!!"

Još jedan dan. Još jedno jutro. Budim se. Osjećam sunčeve zrake kako šaraju mojim licem. Otvaram oči i škiljeći pregledavam prostoriju. Sve su otišle. Nitko me nije probudio. Ostavile su me da spavam u svom miru. I ja sam im zahvalna. Pogledavam na sat. Podne je prošlo. Hvala Bogu da je subota. Ustajem i teturam do kupaonice. Tamo se sredim tek toliko da izgledam pristojono te se vratim u spavaonicu. Navučem svoje najstarije, najpoderanije traperice. Pogledam marte koje uredno stoje na dnu ormara. Odlučim danas razveseliti Doru i navučem ih. Zgrabim nekakvu majicu s Laninog kreveta i totalno je odsutno obučem. Znam da joj neće smetati. Micky leži u svojoj košari i spava. Nasmijem se njegovom predenju i spustim se niz stepenice uz glasno lupanje. Društvena je prazna. Ni žive duše, osim Hermionine mačke. Bacim pogled kroz prozor. Igra se metloboj. Zeleni i plavi. Podsmijehnem se sarkastično. Znam da će Ravenclawi izgubiti. Gadim se sama sebi. Nathan bi se ljutio. Još jednom bacim pogled van i izađem kroz rupu.
Tumarala sam po dvorcu. Nisam znala što da radim. Otišla sam do kuhinje i uzela par kroasana. Pri prvom zagrizu zastanem. Hrana mi je odvratna. Ne mogu žvakati. Otišla sam do Myrtline kupaonice, bacila kroasane u školjku i potegla ručku. Sjela sam na pod i buljila u kamene blokove. Znalo mi se to dogoditi, da jednostavno sjednem i buljim u nešto. Izvana se čula vesela buka. Učenici su prolazili hodnikom veseli. Bila je velika gužva i buka mi je smetala. Odjednom čujem Nathanov veseli poklik: "Hej, spustite me!" Ostanem nepomična. Suze mi počnu teći niz lice. Ne pitajte zašto. Ni kako. Jednostavno sam plakala. Razmišljala sam o sebi. Kako sebično. Uvijek razmišljam o sebi. Grozna sam. Smijem se ružnim ljudima. Kao da sam sama nešto osobito. Kao da sam lijepa. Razmislim o ružnim stvarima koje svaki dan činim. O riječima koje dobacim kad sam živčana. Kad sam ljuta. Kad mi se svijet slomi. Vidim sve kako se zabavljaju, no jednostavno im se ne mogu pridružiti. Jer to nije moj svijet. Ne pripadam tamo. Predobro je za mene. Previše sučano, previše vedro. I još jedan val suza koje mi teku niz lice i razmazuju šminku. Osijećam ih na svojim usnama. Ustanem i pogledam se u ogledalo. "Je li meni ovo trebalo?" zapitam sama sebe i obrišem lice rubom rukava. Nakon nekoliko minuta stajanja i buljenja u ogledalo sabrala sam se. Umila sam lice i napustila kupaonicu. Pomalo automatski, krenula sam prema društvenoj. Sada je sve bilo puno. I Nathan je bio tu. Gryffindori su slavili pobjedu Ravenclawa. Čim me ugledao skočio je sa fotelje i prišao mi.
"Pobijedili smo!" rekao je uzbuđeno, uhvatio me oko struka i pokušao poljubiti. Ja sam ga grubo odgurnula izbjegavajući mu pogledati u oči. Alan koji je stajao nekoliko metara dalje upitno me pogledao, ali nije rekao ništa. Zato Nathan je.
"Kaj ti je?" pitao me s blesavim izrazom lica.
"Nikaj." okrenula sam se otišla do obližnjeg kauča sjesti.
"Čekaj", ljutito će on, "koji je tebi sad? Kaj se ne bi ja trebao ljutit? Nikad ne dođeš ni na jednu moju utakmicu, i sad kad smo konačno pobijedili nisi došla, al nema veze, ja se ne ljutim, dođem, idem te poljubit i ti mene gurneš! Onda još nećeš ni pričat sa mnom? Ne kužim, what a fuck?!" nastavio je podizati ton. Alan mi je uputio još jedan zabrinuti pogled, kao i Dora. Ljudi su nas gladali. Ja sam samo šutila. On me bijesno gledao čekajući objašnjenje. Ja sam ga nastavila ignorirati.
"Ej! Nisi sama na svijetu!" viknuo je još jednom.Tišina.
"Haloo???!" mahnuo mi rukama pred licem.
"U čemu je sad jebeni problem?" poludila sam i digla se sa kauča. "Ko je rekao da sam sama na svijetu? Ja se jedan put ne želim žvalit pred cijelom društvenom i odjednom sam najgora osoba na svijetu?"
"Ne, nisi, al možeš lijepo meni reć da se ne želiš žvalit pred cijelom jebenom društvenom, a ne me gurat pa da mi se pol dečki smije!!!" popizdio je.
"Jebe se tebi!!!! Sam je važno kaj dečki misle, kaj dečki vide, čemu se oni smiju, boli te kurac za mene! Pa da ti lijepo kažem-odjebi!!! Nađi nekog drugog ko će trpit tvoje dečke i tebe! Ok?!" zaderala sam se.
"OK!!" uzvratio je on još jače, okrenuo se i bijesno izašao iz društvene. Dora je došla do mene.
"Dođi, idemo gore..." šapnula mi je na uho. To me smirilo. Odjednom sam se zaledila. Ni traga od bijesa koji sam osijećala maloprije. Poslušno sam krenula uz stepenice, dok me Dora pratila. Sjela sam na pod kao u nekom transu. Micky mi je sjeo u krilo. Odsutno sam ga češkala po glavi i buljila u neku nevidljivu točku na daski Dorinog kreveta preko puta mene. Šutila je. Nije baš da se imalo šta za reći. Bile je tu za mene. No meni se činilo da mi netreba ništa. Nitko. Da sam potpuno prazna. Sjela je do mene.
"Norah..." htjela je nešto reći, ali su joj riječi zapele u grlu. Okrenula sam glavu prema njoj. Vidjela sam da je zabrinuta za mene. Suze su mi počele kliziti niz obraze.
"Nema se što za reći." rekla sam joj. "Usrala sam mnogo puta, ali ovaj put najgore. Vidjela sam to, vidjela sam mu u očima, Dora... ne voli me. Ne više, ne danas, ne sutra..." glas mi se slomio. Zajecala sam. Ona me samo čvrsto zagrlila. Sjedile smo tako. Ne znam koliko dugo. Dok u sobu nije ušla Lana. Osmijah koji joj je sjao na licu otopio se kad nas je ugledala. Sagnula se i sjela k meni na pod. Za njom je u sobu ušla Healy i zbunjeno nas pogledala.
"Što se dogodilo?" upitala je.

subota, 14.04.2007.

Prodike i tučnjava jastucima

Poslušno smo slijedile McGonagllicu do njenog kabineta. Kada smo ušli, zapovjedila nam je da sjednemo, što smo i učinile. Sve do jedne, bez pogovora.
«Uzmite keks.» rekla nam je. Dora i ja smo se pogledale i suzdržale da se ne nasmijemo.
«Hajde, uzmite keks!» ponovila je i nas pet smo zbunjeno uzele svaka po jedan keks. Pritom smo prevrnule zdjelicu i razbile je. Reparo! pomislila sam uperivši štapić u krhotine. Zdjelica se popravila i vratila na svoje mjesto.
«Djevojke, to je stvarno neodgovorno od vas. Da meni učenici javljaju kako se iz vaše sobe čuju nekakvi hladni muški glasovi!» Pogledala sam Lanu i shvatila da obje mislimo isto-ubit ćemo tog cinkera. «Nisam očekivala da će me potomci tako slavnih obitelji toliko razočarati.» nastavila je profa. «Što se tiče Vas, gospođice Mist», nastavila je pogledavši Doru, koja joj je drsko uzvratila pogled bez imalo srama, «nisam uopće začuđena. Radili ste i gore stvari.» i tako je počela svoj ep o svim Dorinim propustima i svim pravilima koje je ova u šest godina prekršila. Zatim je prešla na nas ostale, no u tom slučaju joj nije trebalo toliko vremena. Kad nas je konačno pustila bilo je devet. Kako se nikom nije dalo ništa, otišle smo u spavaonicu.
Kad smo konačno raskrčile «mučionicu» nismo znale šta ćemo dalje.
«Daj ajde! Mora postojati nešto što možemo raditi…» rekla je Lana.
«Svaka nek napiše na papirić kaj bi ona pa ćemo se odlučit!» predložila je Isabell.
«Može!» zaderale smo se Healy, Dora i ja u isti glas.
Kad smo napisale sve, izvlačile smo papiriće i čitale na glas. Ja sam bila prva.
«Ok, prijedlog broj 1», rekla sam odmotavajući papirić, «je šlatanje Lucasa!» Tišina.
«DORAAAAAAAAA!!!!» odjednom se prolomilo spavaonicom. Za manje od 5 sekundi sve smo napale Doru jastucima, i kada smo počele skakati po krevetima i tući se sve međusobno u sobu su uletjeli Lucas i Alan. Kad su skužili kaj mi radimo izgledali su kao da ih je netko lupio jastukom po glavi-što im se uskoro i dogodilo. Nastala je sveopća dernjava, a ja sam na kraju završila natjeravajući Alana po cijeloj društvenoj, jer je popalio moju zadnju pljugu. Moglo bi se reći da nas je cijela društvena uz smijeh gledala kao da smo poludjeli.
Al nema veze, glavno da smo se mi zabavljali. I usred cijele strke, ja sam se spotaknula preko stalka za novine i pala na Lucasa. Onda je Lucas pao na Doru pa smo završili zapetljanih nogu i ruku na podu valjajući se od smijeha. Kad smo se malo skulirali i čak uspjeli ustati, došao je Nathan.
«Ej, ljubavi!!» viknula sam i euforično mu se bacila u zagrljaj.
«Ej…» nasmijao se perverzno i zašlatao me. «Kaj si ti pila?»
«Daj šuti!» rekla sam, primila ga za ruku i odvukla u dvorac. Sjeli smo u neki tajni prolaz koji mi je Dora preporučila kao savršeno mjesto za bilo šta u čem ne želiš da te neko vidi. Pa smo se mi lijepo sjeli na kameni pod, pljugali i chillali.
«Za tjedan dana počinju završni ispiti.» oglasio se Nathan.
«Otkad tebi to predstavlja problem? Kaj nisi ti Ravenclaw?» upitala sam sa smiješkom.
«Sve mi se više čini da su me stavili u krivi dom.»
«Meni ne. Predobar si za Gryffindore…i prevelika kukavica.» izbeljila sam mu se.
«A ti si kao hrabra?» nasmijao se.
«Naravno… čega bih se bojala?» zamišljeno sam odgovorila.
«Znam čega se bojiš.» odgovorio je čekajući moju reakciju.
«Čega se bojim?» pitala sam.
«Bojiš se za svoje prijatelje, obitelj i sve koji ti nešto znače.» odgovorio je tiho.
«Misliš», odvratila sam ispitivački, «da time znaš nešto više o meni?»
«Zapravo mislim», započeo je kao da se dvoumi hoće li to reći ili ne, «da ne znam mnogo toga o tebi. Poznajem te, ali ne dovoljno dobro.»
«Dovoljno dobro za što?» zaplašio me takvim razmišljanjem.
«Ne znam…ali znam da te volim.» pogledao me u oči.
«I sad ćeš me rastopiti tim smeđim očima…» nasmiješila sam se.
«Možda…» nježno me poljubio.
To be continued…
P.s. Ma nije loš post. Znam da pišem svake prijestupne i da nema mnogo zanimljivih stvari u priči. Htjela bih vas pitati nešto:
Trebamo li Nathan i ja prekinuti?
Odgovorite u komentarima.

Ako javim za novi post tek sutra(nedjelja) ne iznenađujte se jer sam trenutno u nemogućnosti. HVALA!

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.