četvrtak, 22.03.2007.

Otmica Blackove

Nakon što sam nekako uspjela natjerati Doru da zašuti o meni i Nathanu, Lana, Dora i ja smo se zaputile na ručak (iako smo prethodno pojele svaka po 5 onih kroasana). Nakon što smo popapale kolko smo mogle, ja sam otišla prošetati s Nathanom.
«Ej, bejbi.» rekao je prije nego što me poljubio. Nakon malo duljeg vremena lagano sam ga odgurnula.
«Heej…čime sam to zaslužila?» upitala sam.
«Kaj moram imat neki poseban razlog?» on će smiješeći se. Na to sam ga ja poljubila. Krenuli smo prema obali jezera, i sjeli pod jednu staru bukvu. Točnije, on je sjedio, a ja sam ležala sa glavom u njegovu krilu.
«Već peti mjesec, ha?» upitao je.
«Da…sad će početi ispiti… I onda praznici.» rekla sam iživcirano.
«Kaj ti to znači?» sumnjivo će on.
«Pa škola završava.» opravdala sam se.
«Znam. Ali rekao si to kao da ti je netko počeo kopati grob.» rekao je.
«Koliko ja znam nije. I rekla sam to tako zato što praznici traju 3 mjeseca i zato što se nećemo vidjet niti ću vidjeti ikoga od frendova iz Hogwartsa i bit će mi užasno dosadno, a iduće sam godine već punoljetna i polažem OČI i kraj…odrasla sam.»
«Hej…pa nemoj gledati TAKO daleko u budućnost…i uvijek ćeš biti moja bejbi.»
Nasmijala sam se zbog načina na koji me pokušao oraspoložiti.
«Znam, Nathane. Ali ne znam jesam li spremna preuzeti odgovornost odrasle osobe.»
«Iskreno? Ja se ni najmanje ne brinem za tebe…» nasmiješio se.
«Zato se ja brinem za tebe, jer ako ostaneš ovakav nitko te neće zaposliti.» predbacila sam mu u šali
«Ja? Visoko obrazovani pripadnik čarobnjačke zajednice koji je položio OČI s odličnim uspjehom? Meni nitko neće dati posao?» isprsio se ponosito prije nego što smo oboje prasnuli u smijeh.
«Kaj nisi ti ta koja je ozbiljna?» upitao je.
«To sam i ja mislila…» odgovorila sam. Tako smo proveli još sat-dva, pričajući i baveći se nekim drugim aktivnostima koje nećemo spominjati. Tada sam ja pogledala na sat. 4:23.
«Shit!» glasno sam uzviknula, poljubila Nathana u obraz, pokupila svoju torbu i odjurila u smjeru dvorca. On je samo začuđeno gledao za mnom, na nakon nekog vremena se glasno nasmijao i krenuo u dvorac.
Kad sam sva zadihana stigla u spavaonicu, dočekali su me prijekori.
«Pa gdje si ti?» upitala je Cady.
«Mogle smo sve same već napraviti!» dodala je Dora.
«Sorry, sorry…kasnim samo pola sata…ajmo na posao!» rekla sam i smatrala da mi je oprošteno. Kako smo dekorirale spavaonicu? Pa po mom mišljenu, vrlo uspješno. Dora je ne znam ni sama odakle dovukla nekakvu staru drvenu stolicu koja je ličila na spravu za mučenje i imala remenje za vezanje ruku i nogu (opravdala se da je istraživala po tamnicama, ali sumnjam da joj je Cady povjerovala jer ja nisam). Sve smo krevete pomoću čarolija premještanja (Mobiliobjectus) postavile na jedan kraj sobe i prekrili crnim zastorima. Crni zastori su bili i na prozorima, a ta «sprava za mučenje» se nalazila na sredini sobe. Maknule smo i tepihe da se ne bi skužilo da je to spavaonica. Svijeće smo postavile na sredinu, oko stolice, a ostatak prostorije je bio u potpunom mraku. Kada je sve konačno bilo spremno (oko 7 sati) zaputile smo se u Hogsmade. Kad smo došle na livadu, odvukle smo svaka svog dečka u šumu, bacile prašak za instant-mrak, zavezale Isabell oči i dvojnom apartacijom je odvele pred ulaz u perivoj. Izvele smo bešumato i silencio na njoj, a kroz dvorac smo prošle neopaženo jer su svi ionako bili u Hogsmadeu. Kad smo došle u sobu prekrile smo lice crnim maskama i nekakvom super čarolijom promijenile glas. Tada smo odvezale Isabell oči, maknule bešumato i silencio.
«Što se događa?» upitala je pomalo preplašeno. Dora ju je gurnula na stolicu, a ja sam joj vezala ruke i noge.
«Pustite me!» viknula je. Dora se počela smijati, ali bio je to nekakav hladan smijeh zahvaljujući promijeni glasa.
«Isabell Black. Naše prastaro društvo koje nadzire Hogwarts je dobilo obavijest da si prekršila jedno od pravila u dvorcu.» rekla je Lana.
«Aha, a koje to?» upitala je samouvjereno.
«Sada imaš dečka.» upozorila sam tiho.
«I šta je to grijeh? Ovo je nekakva zajebancija?» upitala je glasno.
«Ne, nije grijeh imati dečka.» započela sam, i onda vratila glas u normalni. Skinula sam masku i tad sam dodala: «I ja ga imam.»
»Daj, Norah, odveži me, ovo je smiješno.» nasmijala se.
«Ne, ne još.» dobacila je Dora svojim prirodnim glasom.
«Zbog tog dečka», nastavila je Lana, «zapostavila si svoje prijateljice. I zato smo prisiljene natjerati te da potpišeš zakletvu.»
Tada je Cady ušla odjevena u dugačku crnu haljinu noseći na rukama malu ploču s komadom pergamenta na njoj i najraskošnije pero koje smo mogle naći.
«Ponavljaj za mnom!» naredila joj je Cady.
«Ja, Isabell Black…»
«Ja, Isabell Black»
«se zaklinjem svojom čašću i čašću imena koje mi je dodjeljeno…»
Isabell je nastavila ponavljati.
«da ću od sada pa nadalje biti aktivni član družine «Petorica zakletih» koji će se prenositi sa generacije na generaciju u obiteljima Black, Longbottom, Mist, Heron i Roberts i da neću zapostavljati svoje prijateljice…» to se nastavilo dok Isabell konačno nije potpisala zakletvu(odvezale smo joj jednu ruku). U tom času, kada je Isabell spuštala pero s širokim osmijehom na licu, u sobu je uletjela McGonagllica.
«Što se ovdje događa?!» uzviknula je gledajući Isabell. «Svih pet odmah u moj kabinet!!» viknula je i jednim pokretom štapića odvezala Isabell.

To be continued…

p.s. Moje osobno mišljenje o ovom postu se može iskazati u jednoj riječi: sranje. Ali nema veze, morala sam vam dati nešto da čitate (točnije Dori, Lani i Cady). Ljudi, bez ljutnje...bit će bolje (nadam se).

Pusek;)

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.