Brbavice s barbarinca. Je smo ih vadili na mašure. Ujutro bi se digli, otišli do benzinske stanice, nalili gorivo u kanistar, odgibali bi do istranke u Mornara i pravac Barbarinac. Brbavica je bilo ka žala. Znali bi po danu izronit i po 50 kila. Koji put bi nas uvatila panika kad bi iz švera puštali brodove s navoza jer nikad nismo znali oče li kojemu popustit sidra budući da smo bili točno priko puta navoza. Je… jednom je jedan brod ferma na nepunih 100 metara od naše istranke, već smo je bili vidili ka hrpu plasike na Barbarincu.
I lipo smo mi tako popunjavali ljetni džeparac s lovom od prodanih brbavica, sve do jednog lita kad su oko nas počele plutati krepane kokoše. To je bija kraj ronjenju u tom akvatoriju, prominili smo poštu i počeli roniti po Čiovu na potezu od Slatina do kave.
Evo danas samo žena i ja otišli do onog velikog šoping centra u Kaštilima koji je čipon priko puta Barbarinca. Kad smo kupili dici nove katride da šinjorinama bude udobno dok uče, sili smo nešto popit. Pogled na Barbarinac vratija me je u mladost. Gledam ga onako jadnog, s nekom velikom, ruzinavom maonom na kostima. More oko njega liči na deltu Nila, šporkica na sve strane.
Pitaju me dica da ča mi je, ča san se tako odsutno zagleda u ti komad stine. Na brzinu sam im ispričao kako sam prije puno godina tu ronija brbavice, a njima gadljivi izraz prekrije lica. Pa za si u ovoj šporkici vadija brbavice, govori starija. E dica moja, nije onda bilo šporko ka danas, nije bilo ovoliko smeća. Gledaju me s upitnicima nad glavama a meni misli odlutale.
Svit oko nas je sve šporkiji, sve je manje čiste lipote. Ljudi su svoje šporke misli pretočili u šporka djela, pa nam je takva i sudbina… nečista.
|
