F R E Y A

Marija

Znam je jos iz perioda kada smo one tete koje su nas cuvale zvali "Drugarice",kada smo bili prinudjeni da spavamo posle rucka iako se meni nikada tada nije spavalo,iz doba kada nije vredelo biti pametan,vec biti visok i jak,kada su roditelji dolazili po nas posle radnog vremena,a mi smo sa osmehom hrilili ka njima.
Posle smo krenuli u skolu... zajedno.Fascinirao me je nacin na koji je ona prepricavala dogadjaje u kojima smo zajedno bile.Toliko je umela da ih nakiti,da sam ja jedva prepoznavala da sam i ja bila tamo.Ne,nije ona nista lagala niti preuvelicavala.Znala je da isprica pricu.I uvek je dobijala petice iz pismenih.Samo bi tri puta mahnula naliv perom,i reke originalnih prica su kuljale.Naravno,nije joj uspevalo,a da svojom pricom ne remeti nastavu.Profesorka srpskog je prozivala svaki drugi dan da odgovara.A Marija je stojala ispred table,vezla o nekom knjizevnom delu,pritom gledajuci kroz prozor sta se desava na terencetu ispred skole.Meni je bilo ocigledno da ona to radi sa trecinom svoga mozga.I uvek je ispadalo savrseno,uvek je dobijala petice.Vise nije bilo mesta u dnevniku u rubrici za srpski jezik,koliko je ona cesto odgovarala zbog disciplinske kazne.Jednom priikom dok je stojala ispred table i odgovarala,meni je jedna recenica prozujala kroz glavu:"Nema dileme,jednog dana ce Marija biti profesor knjizevnosti.Greske nema".Jednostavno,ja sam nju u tom trenutku jasno videla u toj ulozi i nikako drugacije.
Danas,Marija je profesor srpskog jezika i knjizevnosti,bas :) I radi u skoli.I zali mi se:"Jao,ne mogu da verujem.Pola casa mi odlazi na smirivanje djaka i pokusavanje da ih zainteresujem za to sto radimo.Vise ne mogu da se derem.Glas mi je otisao skroz.Bas se naprezem."
Ja slusam i smejem se.Al ne kazem bas skroz zasto se smejem.
E moja Marija.Pa ti si bila ta koja je najvise pricala na casovima,koju su profesori bezuspesno smirivali i udaljavali sa casa.Ti si bila ta koja je remetila koncepciju.
A sada se nicega ne secas.Zalis mi se kako su ONI nemoguci.

Nije mi jasno kako si mogla da zaboravis kakva si bila ti? :)

Umesto komentara

Ljudi hvala vam na dugim komentarima koje ste mi dali.Htela sam vas tu i tamo prokomentarisati,pa mi se cinilo nekako bez veze da to stavljam medju komentare koji su zbijeni i ne vide se jasno.
Da krenem redom...

Markomania- Imas zdravorazumsko razmisljanje.I ja tebi zelim svako dobro,samo pazi da ne preteras u tim svojim zezanjima,jer ako se procuje takav glas o tebi,retko koja devojka ce te ozbiljno shvatiti.No dobro,tesimo se da je Beograd veliki,pa mozes da se razmases...


K.G. - posebno mi je drago sto cujem da me redovno cita neko i ko nije bloger.I da,ima i kombinacija od kojih bi bezala kao djavo od krsta...Definitivno si u pravu...

Joda - ne bavim se ja samo putopisima(imas i moj stari blog na Freya memoari).Pisem o tome sta me okupira,nekada pisem o tome sta sam radila,gde sam bila,a nekada pisem i o onome sto me tisti.Svi mi imamo i dobre i lose periode,svima nama se desavaju i lepe i ruzne stvari.To je zivot.Jedino je mozda razlika u tome sto sam ja "hrabra" pa smem da javno kazem sta me tisti.I naravno,hvala na hipotetickom predlogu zajednickog isplivavanja iz taloga :)

Kolega- slazem se sa time...delimicno.Nisam bas ubedjena da svako dobije ono sto je zasluzio.Ovde ne pricam o faxu i takvim stvarima.Tu je stvar vise nego jasna- ako ucis,polagaces ispite,i diplomiraces nakon sve te muke.Ovde mislim na bas te situacije oko upoznavanja,bolje reci naletanja na ljude oko tebe.Ove godine upoznala sam dosta ljudi koji imaju preko 35 godina,a nije im poslo za rukom da se ozene/udaju.Mislim da treba biti u pravo vreme na pravom mestu...

Ona-drago mi je sto me pratis od samog pocetka mojeg pisanja,i sto pamtis sta sam pisala :) Jeste,pisala sam o dugokosim momcima,samo nijedan od tih mi nije bio decko(govorim o periodu posle srednje skole).Sa jednim sam se vise od tri godine povremeno budila obavijena njegovom kosom,ali mu nikada nisam bila devojka.Nekada mi se cinilo da imam u rukama imam savrsenu sliku,a onda sam shvatala da je sve to bila laz. Ta prica je mnogo komplikovana,pa cak ni meni neke stvari u svemu tome nisu bas jasne.I tacno je,prosle godine u ovo vreme sam se takoreci preselila kod jednog decka,koji mi je eto konacno posle niza godina bio bas decko.Medjutim,tu sam imala za zadovoljstvo da iskusim kako izgleda kriza osobe koja je ranije isla kod psihijatra,pila antidepresive i anxiuretike,i navodno se izlecila pre par godina.Pogled koji je on imao u trenutku kada me je oterao sa svog kucnog praga pamticu celog zivota.Ne zelim nikome takvo iskustvo... nikada...

Odavno se niko nije brinuo o meni(sem naravno mojih roditelja),odavno nisam bila sa nekim srecna,zaljubljena i bezbrizna.Jeli to iscezlo sa periodom zavrsetka srednje skole,pa su sada dosli na red borba za goli opstanak,kalkulacije,koristoljublje,sebicnost?

Naravno,isplivavam ja i sama.Borim se,imam svoje parce hleba,svoj krug prijatelja koji su samnom kada malo posustanem.Nemam nameru da skacem kroz prozor zbog toga sto nemam pored sebe osobu koju volim,i sa kojom bih delila mnogo toga.Ja se samo prisecam ljubavi kao kroz maglu i citam po nekim knjigama da je ona pokretac svega oko nas...
Verovatno to jeste tako,ali zao mi je sto to ne mogu da osetim,jer sam prazna...

Ipak,nadam se da ima negde neko parcence kolaca i za mene... o da.

Prosipanje

Danas je sveta Petka,ja sam se razbolela i po prvi put od kada radim,nisam otisla na posao.More me teske misli.
...ovde pravim pauzu za jedan-dva uzdaha...pa nastavljam da pisem.
Razmisljam o ljudima koji su uvek imali nekoga pored sebe- mislim na decka/devojku.Na raznoraznim rodjendanima,slavama,zurkama i ostalim okupljanjima uvek su dolazili u paru.Bilo sa istim,bilo sa nekim drugim pratiocem,ali bili su uvek "upareni".Ja sam uglavnom bila sama.Tako je bilo pre pet godina,a tako je i sada.
Nedavno sam bila na jednoj slavi,na kojoj sam srela ljude sa kojima sam se druzila dok smo studirali.Mahom su svi dosli sa svojim vec ustaljenim "polovinama".Neki zive zajedno,neki vec imaju decu,neki se spremaju da zive zajedno-samo je pitanje trenutka.A ja i dalje "lelujam".
I naravno,kroz glavu mi je proletela prica jednog Nebojse.On mi je ispricao pricu o talogu.Prica glasi ovako:kako ljudi prekorace(recimo) 22,krecu da se grupisu,traze ozbiljne veze,spajaju se.Vremenom broj uparenih je sve veci,a broj onih koji lelujaju je sve manji.Oni koji ostaju cine talog.U talogu se u veoma malom procentu nalaze oni koji iz nekog razloga nisu imali srece da se upare,a vecinom su to ljudi kojima iz nekog razloga nesto "fali",imaju neki problem,pa su zbog toga sami.
Dakle,htela ja to ili ne,izgleda da sam u talogu...
Da li mi nesto fali?Da li imam neki problem?
Generalno ne.Imam i vrline i mane.Nista drugacije od bilo kojeg drugog normalnog ljudskog bica.Da li sam ruzna?Mislim da nisam.
Jedino sto su mi drugi rekli jeste da delujem sigurno u sebe.To verovatno jeste tako,jer sam na svim intervjuima na kojima sam bila do sad,i gde je bilo nekoliko pozvanih kandidata na razgovor,ja dobila posao.Nisam imala nikakvu vezu koja bi eventualno za mene urgirala.Kada sam dala otkaz u fabrici,samo sam jedno jutro bez ikakvog prethodnog upozorenje usla u kancelariju generalnog direktora,i sa poluosmehom na licu rekla:"Ja dajem otkaz.Jebite se".Dobro sad,nisam bas kazala ovu drugu recenicu,ali sam ga nonsalantno otkacila i ostavila ga u shoku,iako sam bila vodja projekta koji je bio u toku.Neki prijatelji su mi rekli da ne bi imali snage da odjednom urade tako nesto.Ja cak ni tremu nisam imala.
Kakva sam takva sam,okreni obrni,druge devojke prave planove sa svojim momcima,a ja pravim planove sama sa sobom.I dokle vise tako?Ne zelim da i sa 40 godina idem po klubovima,zurkama,kaficima i pravim samoj sebi zabavu.Ja to ne zelim!
Ja bih samo zelela da znam gde pravim gresku,jer je ocigleno pravim negde.Moji vrsnjaci su izabrali neke druge devojke.A te devojke nisu ni nesto preterano lepe,od vecine ja sam obrazovanija,ali sta to vredi?Mozda ne znam da se ushlihtam drugome?Mozda ne znam da skrenem paznju na sebe?Mozda je problem sto se nisam utegla u sljokice i krenula u lov na sponzore?Sve probleme koji su zavisili SAMO od mene sam uzela u svoje ruke,i pre ili kasnije sam ih resila.Ovde,gde je dvoje u igri,ne snalazim se nikako.Nisam stigla ni do prvog koraka...

Vi koji me citate vec neko vreme,znate moje misli,i na neki nacin me vec i poznajete.Ako imate neki predlog,sugestiju,savet- samo napred,tu sam da vas saslusam.

Necu da budem talog.U talogu je ljigavo.

Planine,shume i pokoji manastir - Serbia calling

Protekla tri dana sam bila nedostupna.Bila sam na mestu kroz koje sam prolazila samo kada sam isla sa roditeljima na more.Secam se velikih mracnih klisura koje nisam posmatrala sa uzivanjem,jer su one samo predstavljale prepreku do mojeg brzog susreta sa planinama sa kojih puca vidik na Jadran...Odavno nisam prosla tim putem.Posle puno godina,zaustavila sam se bas na tom mestu- klisura Ovcar- Kablar...
Prvi utisak koji pamtim od petka je tamna noc,sedimo u trpezariji koja je sva u staklu.Svudge oko nas je mir i tisina.A onda odjednom ispred ociju mi prolazi voz.Pravi pravcati voz...Pomislila sam da sam sve to utripovala.A onda su mi objasnili kako je planinarski dom na 3-4 metra od same pruge...Stvarno originalno mesto za jedan objekat,mora se priznati...
Soba nam je bila mesovita- nas dve, i njih trojica.Sve njih znam vec neko vreme,ali nikada se nismo zajedno budili.A ja nekako uzivam da otkrivam kakav je ko.Mislim da nikada ne mozes da upoznas coveka dok ga ne vidis kakav je onog trenutka kada se probudi.Ja sam jedna od retkih koja cim se probudi,skace iz kreveta,prica glasno,peva,prevrce stvari po sobi...Jednom reci nervira ostale koji se jos nisu rasanili i ne mogu da pocnu da funkcionisu bez prve jutarnje kafe.Ja kafu ne pijem,tako da ne znam bas o cemu se tu tacno radi...
Poslo nas je na planinarenje oko 25, a samo nas 15 se pojavilo ujutro u subotu na zbornom mestu...Obozavam "planinare" koji imaju firmirane cipele,ranceve,pantalone i Goretex jakne,a ne mogu da ustanu ujutro kad treba da se krene,i pricaju o tome kako bi bilo lepo ako bi ih neko preneo do vrha...
Prvo smo "naceli" Kablar.Stigli smo do pred sam vrh,do bacije Mitrovica i tamo smo jeli vruce krompire i domaci sir,koji su nam domacini izneli na sto.A onda su nas zamolili da im pomognemo da skupe neke sljive.Mi smo mislili da se radi o 2-3 drveta,kad ono ispade ceo shljivar...Ja sam stvarno prionula na posao,a grupa od par momaka se nekako nasla zajedno da skuplja sljive,ali kako je vreme odmicalo,oni se nisu micali sa mesta sa kojeg su krenuli...Odgovor je u destilovanoj sljivi koja je kruzila medju njima...
Posle cela dva sata mlacenja po tom sljivaru,konacno smo krenuli put kote 885 zvane Kablar.Popeli smo se na vrh,a Zapadna Morava je neshvatljivo meandrirala.Preko puta nam se ukazivao Ovcar i njegovi brojni manastiri.
Gledali smo sa vrha Kablara manastir Sretenje.Legenda kaze da je kralj Milutin sa vrha Ovcara bacio krunu,i tamo gde se ona zaustavila,sagradio je manastir...
Krenuli smo da se spustamo,stigli smo u manastir Nikolje gde nas je docekala monahinja Marija koja se toliko veselo i vedro smeje i toliko je savremena,da me uopste ne bi iznenadilo kada bih cula da svira u heavy metal bandu...
I do doma nas je delilo jos par kilometara.Hodali smo po pragovima pruge.To sam poslednji put radila u maju 1993. kad nam je zemlja bila pod sankcijama,i tom prugom kojom smo hodali,voz nije imao teorije da prozuji.Ovo je bilo nesto sasvim drugo- gledala sam sve vreme u crveno svetlo i u svetlo koje govori da je prolaz voza kroz obliznji tunel dozvoljen...Ali na svu srecu,voz mi se ukazao pred ocima tek kad smo seli u trpezariju...
Naredno jutro- ovoga puta prelazimo reku preko viseceg polutrulog mosta koji se ljulja i idemo na Ovcar.Ja sam se nesto bila zamislila i cula sam da me vodja puta zove da mi kaze da preterujem sa tempom i da forsiram grupu.Ja sam se osmehnula,malo bila sa njima,ali opet me je nesto teralo da idem brze.Osecala sam da sam puna negativne energije koju zelim da izbacim iz sebe.Neki su me pitali koje sve sportove treniram,pa ovako opako guram uzbrdo.Mislim da je tajna u besu koji te vuce da ides napred.
Stigli smo do manastira Sretenje koje smo gledali prethodni dan sa Kablara.Culi smo pricu da je manastir imao posebnu zgradu koja je sluzila kao biblioteka u kojoj su bile raritene stare srpske knjige.Godine 1941. Nemci su bombardovali samo biblioteku koja je izgorela do temelja.Toliko o evropskoj kulturi i tradiciji.
Popeli smo se na Ovcar,ali samo nas par,posto je vecini bilo draze da se poskida i lezi na livadi koja se nalazila pred finalni uspon.Opet smo ugledali sa vrha one iste meandre Morave.
Sada je pred nama bio put ka manastiru Trojice.Ove moje mrcine sto su se poskidale su sada na brzinu trebale da se obuku.Ja sam ostala da ih cekam,a pola grupe je otislo i porucilo da nas ceka na asfaltnom putu.Krenuli smo i mi...I naravno kao sto to uvek biva- izgubili se.Nismo imali domet,a okolo nas nigde nikoga.Cak smo i vrhove planina izgubili iz vidokruga.I onda u sred te nedodjije,vidimo jednog golfa boje trule visnje kako se priblizava.Mi smo bili na nekom brdu,i Sasha je potrcao niz to brdo i krenuo da mase.Ustopirao je glavom i bradom arhimandrita manastira Trojice,a sa njim u kolima su bile jos cetiri monahinje.Stvarno neobican prizor,ali poenta svega je da su nam pokazali put.
I konacno smo stigli do manastira gde nas je cekala ona prva grupa.Vodja puta naravno nije propustio priliku da mi prokomentarise kako sam prva kad treba da se ide na vrh,a sad se tu vucem putem...Da,stvarno sam bezobrazna,nema sta.
Ovaj manastir me je posebno odusevio,jer je delovao neverovatno smirujuce,gotovo savrseno.Monah koji nas je docekao,izgledao mi je kao neko ko je uspeo da nadje svoju svrhu i svoj mir.Mislim da je deo toga uspeo da prenese i na mene.Sasha mi je rekao da ga je "vera udarila u glavu" i da je oseca mnogo vise nego kad je bio na Hilandaru,jer je tamo sada strasna guzva.
Tu sam ja iskoristila priliku da ispricam pricu koju je meno pricao Ljubitelj cajeva o tome kako se THE Sloba spustio na Hilandar helikopterom,iako se tamo ide peske i nikako drugacije.I na onu opasku kako od tada na toj livadi na koju se on spustio trava vise ne raste,svi su mi rekli:"E jeste!" :)))
Na povratku u planinarski dom,posetili smo manastir Blagovestenje koji je poznat po tome sto se u njemu zamonasio patrijarh Pavle.Tamo sam saznala da mu je pravo ime Gojko.
I na povratku kuci,na samom izlasku iz klisure,usli smo u Vavedenje.Skor- toga dana bili smo u cetiri manastira.Ni kad sam bila u Rusiji,nismo dnevno toliko obilazili...No,ne zove se zabadava ova klisura srpska Sveta Gora.Sada ima negde oko 10tak manastira,a ranije ih je bilo izmedju 26 i 40.Ko bi rekao sta sve planine kriju...

Za divno cudo nisam dobila upalu misica.Orna sam ustala jutros,a u firmi sam saznala da je bila havarija,i da su hteli da me zovu za vikend da radim.Ja sam rekla da je to bilo nemoguce,jer sam bila sve vreme u klisuri nedostupna.Oni su se samo nasmejali i rekli:"Ne brini se,dosli bi mi kolima po tebe"...
Phhhhhhhhhhhhh(ovde se ja sad kao kezim i vide mi se svi zubi do petica :) )

A sada malo "One" :)

Nema me ovih dana na blogu.I dalje vredno radim dok ne krene da se smrkava, a onda begam u neke opustenije vode,i konstatujem kako bi bilo lepo da mi dan traje 35 sati...Malo smo njuskali po gradu,tacnije Zemunu,i otkrili smo jedno sjajno mesto.Nalazi se na samom vrhu,naspram Milenijumske kule,a zove se "Ona,a ne neka druga".
O enterijeru i atmosferi necu ni da pricam,jer je savrsena.Nesto drugo mi je zapalo za oko.Nesto sto do sada nikada nisam videla.
Evo o cemu se radi-
Cim smo seli za sto,osoblje kafane nam je podelilo pravila ponasanja.Ja cu ih sada pejstovati ovde,jer mislim da su stvarno jedinstvena :)

Pravilo 1. Svi gosti u kafani su dobrodosli ukoliko sa sobom ponesu dobro raspolozenje i adekvatnu sumu novca.

Pravilo 2. "Ona" je zamisljena kao zenska kafana koja omogucuje slabijem polu da se opusti,uziva i oseca kao najvazniji gost.

Pravilo 3. Muskarci su u obavezi da sva svoja osecanja,ponasanja i navike prilagode na nacin na koji ce se to samo njoj svideti.

Pravilo 4. Da bi vam ulaz u objekat bio omogucen,obavezno je da minimum jedna "Ona" bude u vasem drustvu.

Pravilo 5. Samo "Ona" moze da se penje na stolice i stolove da bi igrala.

Pravilo 6. Samo "Ona" moze da razbija case i flase kao i da maltretira osoblje objekta.

Ovo nije zajebancija.Pravila se strogo postuju- proverili smo :) E da- ima zive svirke,a gosti su godina 25+.
Kad mi dodjete u posetu,znam gde vas obavezno vodim :)))
Begam sad.Malo sam "ustinula" radno vreme.Uzivajte!

Supremum

Sto je sigurno,sigurno je :)

Izasla sam iz svoje kancelarije i necujno zatvorila vrata.Ispred mene se prostirao dugacak hodnik za mermernim podom.Krenula sam polako,sa blagom tremom u stomaku.Stigla sam do Njenih vrata,pokucala i usla.Bilo mi je lakse kada sam videla Njen osmeh.
Rekla sam:"Znas,meni sutra istice ugovor.Jel produzavamo?"
Ona se me je pogledala ne skidajuci osmeh sa lica i rekla:"Pa naaaaaravno!I to ovoga puta na neodredjeno."
A onda je dodala:"Pa zar je to sutra?Nisam imala pojma.Ja sam tebe jos pre nekog vremena predlozila da te primimo".
I ja sam krenula da se smejem.Laknulo mi je,probni period je iza mene,sad imam sva prava zaposlenog,a narocito mi zapada za oko pravo na godisnji odmor...

Ako nekada budete nabasali negde u Srbiji,Crnoj Gori ili Bosni na supermarkete u koje je Freya umesala prste, u kojima se stvara zastoj kada neko pokusava da na kasi plati racun kreditnom karticom,ne krivite Freyu.Krivite lose telefonske veze :)
A sapnucu vam jedan trik koji ja odavno praktikujem- kada biram red za kasu ispred koje cu stati,zagledam dobro kupce u tom redu trazeci da li se neko od njih sprema da plati karticom.Ako tako nekog ugledam,samo pobegnem od tog reda glavom bez obzira.Sto je sigurno,sigurno je :)

Tudja secanja

Citam danas da je mladi beogradski pisac Marko Vidojkovic objavio svoj novi,cetvrti po redu,roman "Kandze" koji opisuje dogadjaje u Beogradu iz devedesetih godina proslog veka,a veliki deo romana pokriva i studetski protest '96/'97.
Odavno nisam razmisljala o tom vremenu.Priznajem,Marko mi je malo vratio secanja.Ja sam tada bila druga godina fakulteta,moj brat je bio tek brucos.Isli smo zajedno na proteste,mesecima smo duvali u pistaljke.Secam se da smo par puta bili i na nocnom protestu.Iz podruma smo izvadili stari fenjer,a posto nismo imali petrolej,poneli smo taj fenjer na protest,u nadi da cemo uzickati malo petroleja od nekih ljudi koji su takodje odnekud iskopali fenjere...a bilo je takvih...Secam se kako smo prolazili ispod kancelarija Demokratske stranke,pokazivali indekse,a pokojni Djindjic nam je mahao.Ja sam posebno zezala brata zbog toga,govoreci mu da je najlakse mahati praznim indeksom...
Bilo je energije koju Beograd odavno nije imao,bilo je zezanja,bilo je muvanja,bilo je shale,gluvarenja,besposlicarenja,plandovanja...

A par meseci kasnije...Morali smo da odradimo sve moguce i nemoguce laboratorijske vezbe.Semestar nam je trajao do sredine avgusta,a junski,septembarski,oktobarski,i dodatni rok su se spojeno protegli od pocetka septembra,pa do polovine novembra.Nisu ni uslov hteli da nam spuste.Ni za jedan jedini predmet.Ja sam tada imala na vratu cuvenu Elektroniku kod Caje Marjanovica,koju nisam uspela da polozim u tom naletu.Stvar je "izvadio" tadasnji profesor fizike Vlada Teodosic koji je na jednoj od poslednjih sednica pred pocetak nove skolske godine rekao kolegama profesorima:"Sram vas bilo!Celu zimu ste pujdali studente da strajkuju,a sada ni pisljivi uslov ne mozete da im spustite!".Uslov je spusten,ja sam bez polozene elektronike upisala trecu godinu...Naravno,ko ne plati na mostu,platice na cupriji...Iz trece godine nisam bas tako lako uplivala u cetvrtu.Tacka nagomilavanja je ucinila svoje...
Dugo sam nosila u sebi jedan gorak ukus.Dugo smo vukli repove i kaskali za normalnim planovima i programima.I sledece leto smo do polovine jula imali predavanja...
I onda cujem da se pojavljuje Marko koji pise knjigu.Protest vidjen kroz njegove oci...Ja koja sam bila tamo,nekako ne zelim da citam o dogadjajima u kojima sam ucestvovala,ne zelim da mi neko prepricava sta je u stvari tamo bilo.
Imam svoju sliku.I ta slika nije samo vezana za protest.Cela slika moze da se sagleda samo ako se pogledaju svi dogadjaji koji su usledili u nizu.
Naravno,da me pogresno ne shvatite,ja knjigu pozdravljam.Neka nove generacije znaju kako je to nekada bilo,neka pogledaju slike impozantnih reka ljudi koje su kuljale ulicama noseci najoriginalnije parole koje sam ja ikada videla.
Ja cu knjigu zaobici,i u glavi zakljucati sopstveno secanje.

Anegdota

Kad sam vec u ovim vodama,evo i jedne smakovske anegdote...

Split. Zajednički koncert Smaka i Teške Industrije. Smak svira
prvi i Točku puca žica na gitari. Gitarista Teške Industrije,
Veda, velikodušno mu daje svoju gitaru kako bi Smak dovršio
nastup. Na nesreću i ta gitara ostaje bez jedne žice. Točak i
ekipa silaze sa bine i ustupaju mesto sledećem sastavu. Točak se
izvinjava Vedi koji sada mora da svira na 5 žica.

- Vedo, izvini, crče žica.

Uzimajući instrument u prolazu, ovaj nehajno odvrati:

- Ma jebo žicu.

Inspiracija

Dok pisem ovaj blog,pocinjem da se pitam sta je to sto u meni budi citave melodije.Ne,ovu pesmu odavno nisam cula.Sama mi se prikrala.Poklanjam je i vama...

Idi

idi da sanjam
idi da budem sam
idi i nešto kupi
kupuj po ceo dan

idi po svetu
idi u novi sad
idi i piši
piši po ceo dan

idi u krevet
idi, san je lek
idi i sanjaj lepo
prespavaj ceo vek




U pitanju je jedna od retkih domacih grupa kojima se klanjam- Smak naravno.

Carpe diem

Vikend je iza mene.Al,dobro sam ga iskoristila.I vreme je za ovo doba godine bilo savrseno- sunce je przilo sa nekih 25C,oblacka nije bilo na nebu.Moja ekipa od nas 14 zaputila se put Valjevskih planina.
I naravno,po obicaju,ja sam opet bila vozac.Ovog puta sam dobila pohvale da ako ovako nastavim,postacu pravi "reli vozac bez mane".Malo smo forsirali po nekim shumovitim brdima,malo sam morala da krecem pod rucnom posto nas je petoro bilo u kolima,a uzbrdica prilicna...
I tako smo uz nekoliko pogresnih skretanja konacno stigli do manastira Celije.To je zenski manastir,u kanjonu reke Gradac.Upali smo unutra,a tamo je vec bio neki hor iz Prokuplja.Pevali su liturgiju.Ja nisam mogla da odolim,samo sam se tiho usunjala medju soprane,i pevala sa njima.Moji prijatelji su me sa smeskom gledali,ali su znali da ja imam neke mozda malo neobicne zelje...Vec tri nedelje nikako mi nije uspevalo da odem na liturgiju i da pevam,EVo,sad sam bar na par minuta pevala.I znam da nije dovoljno,ali eto,bar sam pevala...
Razgledala sam i slike po manastirskim zidovima.Odmah mi je za oko zapala slika jednog monaha u zrelim godinama.Covek je imao jedan lep osmeh i onako "sheretski" pogled.Eto,opet se prica ponavlja- najbolji frajeri u Srbiji su medju monasima...Do tog zakljucka ja odavno dosla...
Izasla sam iz crkve i naisla na jedan grob.To je bio grob oca Justina- bas tog frajera koji se smesi sa slike.Rodjen je na Blagovesti i umro je na Blagovesti.Krug se zatvorio.Monahinja koja je stajala pored njegovog groba,ispricala nam je da se tu desavaju cuda.Deca koja imaju 5-6 godina,koja su nema,dolaze na grob,ocita im se molitva,i progovore.Onda,na njegov grob dolaze i ljudi sa psihickim problemima,i bivaju izleceni.I naravno,tu se mole i oni kojima ide tesko u skoli i na studijama,dolaze pred ispit,mole se,i uspesno polazu posle toga.Ta monahinja nam je rekla da neki pred ispit zovu i telefonom,i mole da se za njih zapali sveca na Justinovom grobu.Moderno doba...Sta je sledece? Slanje e-maila ?:)
Otisli smo iz Celija,i zaputili se u sam kanjon reke Gradac.Voda iz ove reke moze komotno da se pije-toliko je bistra.Nije bilo nikakvih drugih zvukova,samo shum vode.Presli smo preko brvna,i stigli do Ekoloskog domacinstva.To je jedan restoran kojeg sacinjavaju cetiri niska stola,i sedi se na tronozcima.Okolo su poredjani cilimi,i neko staro posudje.Tu smo narucili pastrmke koje ce nas sacekati dok se ne vratimo iz nase planinarske ture.
Zaputili smo se u manastir Lelic.Prvo smo isli kanjonom Gradca,a onda smo se otisnuli u brda.Deki je forsirao tempo,govoreci svaka tri minuta:"Ljudi,hajde moramo brzo,pastrmke smo narucili za 16:30".Ja sam mislila da je manastir na vrhu brda,ali pokazalo se da to nije bas tako.Udarili smo takav tempo,da nismo mogli da dodjemo do vazduha.Ja sam bila u nekim polu cipelama/polu patikama,zglob mi nije bio fiksiran,bilo mi je jako neudobno,ali sam gurala napred.Uz put smo naletali na stada ovaca,na male roza prasice,jeli smo kupine i nabrali smo kruske koje smo u slast pojeli.I isli smo po brdima,pucao je vidik na sve strane.Meni se je u glavi odjednom "pukla" Blazina pesma :"Srbijo,Srbijoooo,suzu sam pustiJoooo"I prodrala sam se,naravno :) Ovi oko mene su nastavili da je pevaju,jer je stvarno odgovarala momentu :)
I onda,kao na dlanu,ukazuje se manastir Lelic.Tamo su mosti vladike Nikolaja Velimirovica,a njegova rodna kuca je odmah iza manastira,i sada je pretvorena u muzej.Usli smo unutra,a ja sam procitala da je covek studirao svuda po Evropi,da je govorio 3 strana jezika,i odbranio dva doktorata.Kada se vratio u Srbiju,nisu nista od toga hteli da mu priznaju,nego je dodatno morao da polaze dva razreda gimnazije!? Sta drugo reci nego: Loodilo!
No... pastrmke u 16:30 su i dalje zvale,iako je vec okruglo bilo 17h...I Deki je opet udario tempo,a Sanja,Micko i ja smo se vukli po asfaltnom putu,i razradjuvali varijantu koga da ustopiramo do pastrmki.U jednom trenutku smo skapirali da ne vidimo nikoga iz grupe,a i ugledali smo jedan sumski put koji se odvajao od puta,i isao negde nanize.Sanja je predlozila da tuda krenemo,iako nismo imali pojma gde to uopste vodi.Upali smo u pravu divljinu.Ni Gradac se nije cuo(sto nas je malo brinulo),ali smo bili toliko odusevljeni debelim slojevima mahovine,crvenim liscem i drvecem,da smo se vise koncetrisali na slikanje i uzivanje.Polako se spustao mrak,izbili smo na Gradac,i cekalo nas je jos 25 minuta pesacenja do pastrmki.Sanja se brinula zbog toga sto se nikome iz grupe nismo javili,mislila je da oni brinu,i da su mozda cak u krenuli da nas traze.Ja sam rekla da imam ideju da su njih boli levi cosak od stola za nas,i da sada verovatno sede i prezderavaju se te pastrmke.Konacno smo stigli do Ekoloskog domacinstva i sta vidimo?Ekipa se razvaljuje od klope,naravno.Cak su bili toliko bezobrazni,da su i nase porcije pojeli,pa smo mi morali da sedimo,gledamo njih kako jedu,i strpljivo cekamo novu turu da se ispece.
Tu je vec i pala noc...I neka sitna kisa je pocela.
Polako smo krenuli uzbrdo,sa jednom jedninom tricavom baterijskom lampom.Stigli smo do kola.Moji saputnici su bili potpuno grogi i brzo su pospali.A ja? Ja sam naravno morala da vozim,po pljusku i klizavim putevima...No,sta sad...Znala sam da ce to tako da bude...
Od jutros me strasno bole listovi i zglobovi.Ne znam ni sama zasto nisam ponela moje prave planinarske cipele.Izgleda da vise ne reagujem kada mi se kaze da idemo na brdo nize od 1000m.
Ma uostalnom,ignorisacu taj glupi bol.Vazno je da sam napunila baterije i imam savrsenu sliku u glavi do sledeceg vikenda.Htela sam i sa vama da podelim barem delic onoga sto sam videla.Ova slicica koju sam stavila nekako mi je najvise po bojama odgovarala.E,pa to je valjevski kraj.Uzivajte!

Vi bi nesto novo citali a?:)

Verujte nisam planirala veceras da pisem post,ali su me Ona i Pepeljara raznezili.:) Pa vama se uistinu svidja ono sto ja ovde zvrljkam?:)
Elem,nije mi bilo do pisanja,jer me je uhvatila neka debela depra koja bi se jednom recenicom mogla opisati kao "zasto neki mogu a ja ne?"
Ukapirala sam da je i ovo leto necujno proslo pored mene,da nigde nisam bila,da mi se dani svode na debeli rad u firmi,i bolove u glavi, i laku nesvesticu nakon povratka kuci.Ukapirala sam da sam neupotrebljiva,i kao vrhunac svega,osetila sam kako me bole ocne jabucice dok gledam u ekran.
Imam da istumacim hiljade i hiljade linija koda,i da od toga napravim aplikaciju na francuskoj masini.Sledece nedelje mi stize kompletna oprema,a ja moram da sve to svarim do trenutka pre nego sto krenem da radim testove na realnoj masini.
I onda imam trenutke kada mi dodje da jednim potezom ruke sve to zbrisem sa stola,ustanem i odem,ali naravno,umesto toga,izbrojim do deset,prosetam do Maxi-ja koji mi je u prizemlju,kupim neku sitnicu i razbistrim glavu.
Pa onda opet imam trenutke kada jednostavno uzivam u tome sta radim,gubim se u vremenu,ne primecujem nikoga oko sebe i srecna sam sto radim ono za sta sam se skolovala i sto mi to prija.
Ah,pitajte me da li volim da programiram kada stignem u fazu testiranja programa,pa kad krenem da debagujem.Necu spavati po celu noc,vrtece mi se petlje u glavi,a ja cu psovati sto ne radim kao prodavac zelenisa na pijaci,ili kao
... kao ... ma ne znam ni ja vise ko,al neko ko se ne napreze mnogo...

I nekako ovih dana me je sve nerviralo.Htela sam da budem sama.Citala sam sta pisu Regi i Ona o samostalnosti i odvajanju od roditelja.I racunala sam,da iznajmim stan,jedva bih sastavljala kraj sa krajem.Ovako,bar nesto mogu da kupim za sebe,da platim benzin,racune za Internet i tako jos neke sitnice.I razmisljam...Stavljam sve na papir,i zbrajam da mi se vise isplati da budem kod roditelja.Jesu tolerantni,nemam sukobe sa njima,oni vode svoj zivot...Ali opet,treba da odem.Znam to,samo pitanje je kako...Guram to pitanje pod tepih,tjah...

I onda primim vesti od drugarice iz Amerike koja je tamo na crno i smrznem se.Onda primim vesti od drugarice iz Bg i najezim se.Onda cujem da je umro moj mentor sa postdiplomskih studija.Sta ce sad sa tim biti?To jos niko ne zna...

I tako... to su misli koje mi se roje u glavi.Jos dva dana da izdrzim,pa cu da se dokopam vikenda.Postaje mi polako jasno zasto Skandinavci i cela nam draga& mila zapadna Evropa se ceo vikend napija do iznemoglosti...

Odoh sad,pozdravljam vas sve... I da, preporucujem vam da u McDonald's-u probate cheese cake sa prelivom od jagode.Yebe kevu :)

Svemu je kriv sneg na televizoru

Bio je jun 1990. godine,ja osmi razred.Sedela sam u trpezariji,i blenula u televizor koji se tog dana pokvario.Kvar se sastojao u tome sto nije bilo nikakve slike,samo "debeli sneg",ali se zato ton cuo savrseno.
Ja,posto nisam imala pametnijeg posla u tom trenutku koji se dogodio negde oko 19h tog junskog dana,nisam se pomerala,nego sam i dalje blenula u taj isti sneg.
Dok su mi misli malo shetale,krajickom mozga sam skapirala da je u toku "Cao heavy metal lista" koju je vodio tada mladi i neafirmisani Jugoslav Pantelic.Cula sam mu glas,najavljivao je neke bandove za koje ja nikad nisam cula.
Ja u to vreme nisam ni slusala "modernu" muziku.Aktivno sam svirala klavir,muzika mi je bila "pod obavezno" par sati dnevno,tako da nisam imala nikakve potrebe ni zelje da cujem nesto vise od toga.Ah da,ovde je bitan momenat da mi je Bach bio glavni kompozitor.Mislim da sam to vec i spominjala u nekom postu,al ajd nije na odmet da opet kazem.

Da,bila sam cula ja za tamo neke heavy metalce.Neko mnogo upucen mi je rekao da su metalci muzicari sa dugim kosama,da se oblace cudno i uglavnom u crno,i da sviraju neku muziku,koju kad slusas malo duze,moze da prouzrokuje da poludis.
Ta misao o muzici zbog koje mozes da poludis mi se nastanila negde u glavi,i tu je ostala da chuchi.Dalje istrazivanje u tom pravcu me nije mnogo zanimalo.
I tako,da se vratim na televizor pod snegom...
Blejala sam u to cudo,a do mene su dopirali neki zvuci.Da,to su bili zvuci heavy metala.Kroz par minuta,ja sam malo bolje oslusnula sta to dopire sa TV-a.U meni se polako rodila misao:"Hej,pa meni se ovo u stvari dopada!" :) Odslusala sam celu emisiju,piljeci u Tv ekran prekriven snegom.

Kopkalo me je da zapravo vidim sta se tu dogadja,pa sam sa nestrpljenjem sacekala narednu sedmicu,i novi nastavak
"Cao heavy metal liste".Cak sam stavila i kasetu u video rekorder,da bolje izanaliziram celu stvar :) I tako,pojavio se Jugoslav u koznjaku na golo telo!!!Lezao je na trbuhu u studiju,prelistavao casopis "Cao" i najavljivao bandove.
Ja jos uvek cuvam taj snimak,i mislim da imam materijal sa kojim bih ladno mogla da ucenjujem doticnog voditelja :)))

Da,snimila sam celu listu.Na prvom mestu je bio neki lik u spotu koji pocinje tako sto je doticni u podmornici,gleda kroz periskop,i vidi stvaran svet oko sebe.Posle ima i nekih riba koje se rvu u blatu :)

Akrape,momce,deder gukni koga sam ja to tada ugledala! :)))

Posle sam otkrila mnogo toga.Otkrila sam da je ta heavy metal lista uglavnom imala bandove iz sweet i heavy zanra.
Posle sam srela jednog decka koji mi je pokazao mnoge stvari,a izmedju ostalog i sta je dobar thrash& speed. :)
Onda je svako otisao na svoju stranu,ja sam nasla svoj pravac koji sam furala,upoznala sam mnoge ljude,celu srednju skolu sam izlazila samo na "Masinac"- petkom na heavy,a subotom na thrash&speed vece.

Od tad je proslo vise od 14 godina.Gomila stvari koja mi se u tom periodu desila,imala je veze sa muzikom koju sam slusala.Moj zivotni put usmerio je jedan pokvareni televizor :)

"A ti koji si mi rekao da od heavy metala moze da se poludi,skidam ti kapu za najveci biser koji sam cula"- rece Freya,pogleda cudnim hipnotisanim pogledom,pogasi sva svetla u sobi i ode da stavi da se vrti Rammstein-ov Du hast...

Tga

Ovo je jedan od onih dana...Ne vidim ni tracak neba,sve je turobno...Jutros kad sam se probudila,jos sam i bila ok,a onda sam krenula na posao,i stigla na parking.Oko mene je hujao neki turobni vetar,na moja kola je popadalo lisce.Prisla sam im,i sklanjala sam jedan po jedan list.Oteo mi se uzdah,i obuzela me neka tuga.U glavu mi je istog trenutka usetao Stratovarius i pesma Before the winter :

Before the summer turns to winter
Before the dreams will turn to snow
I see the yellow leaves are falling
And soon I know I have to go
But I'll be back before the summer
Next year you're in my arms again
The winter breeze will send my message
It will keep you warm until then
The path to home is long and winding
I'll keep the flame alive for you until I am back
You and I will walk that road together
I'll show that all the dreams are true
If you only let them be before the winter

Idem da uronim glavu u posao i da potisnem tezinu u sebi koju sad osecam...