Danas je sveta Petka,ja sam se razbolela i po prvi put od kada radim,nisam otisla na posao.More me teske misli.
...ovde pravim pauzu za jedan-dva uzdaha...pa nastavljam da pisem.
Razmisljam o ljudima koji su uvek imali nekoga pored sebe- mislim na decka/devojku.Na raznoraznim rodjendanima,slavama,zurkama i ostalim okupljanjima uvek su dolazili u paru.Bilo sa istim,bilo sa nekim drugim pratiocem,ali bili su uvek "upareni".Ja sam uglavnom bila sama.Tako je bilo pre pet godina,a tako je i sada.
Nedavno sam bila na jednoj slavi,na kojoj sam srela ljude sa kojima sam se druzila dok smo studirali.Mahom su svi dosli sa svojim vec ustaljenim "polovinama".Neki zive zajedno,neki vec imaju decu,neki se spremaju da zive zajedno-samo je pitanje trenutka.A ja i dalje "lelujam".
I naravno,kroz glavu mi je proletela prica jednog Nebojse.On mi je ispricao pricu o talogu.Prica glasi ovako:kako ljudi prekorace(recimo) 22,krecu da se grupisu,traze ozbiljne veze,spajaju se.Vremenom broj uparenih je sve veci,a broj onih koji lelujaju je sve manji.Oni koji ostaju cine talog.U talogu se u veoma malom procentu nalaze oni koji iz nekog razloga nisu imali srece da se upare,a vecinom su to ljudi kojima iz nekog razloga nesto "fali",imaju neki problem,pa su zbog toga sami.
Dakle,htela ja to ili ne,izgleda da sam u talogu...
Da li mi nesto fali?Da li imam neki problem?
Generalno ne.Imam i vrline i mane.Nista drugacije od bilo kojeg drugog normalnog ljudskog bica.Da li sam ruzna?Mislim da nisam.
Jedino sto su mi drugi rekli jeste da delujem sigurno u sebe.To verovatno jeste tako,jer sam na svim intervjuima na kojima sam bila do sad,i gde je bilo nekoliko pozvanih kandidata na razgovor,ja dobila posao.Nisam imala nikakvu vezu koja bi eventualno za mene urgirala.Kada sam dala otkaz u fabrici,samo sam jedno jutro bez ikakvog prethodnog upozorenje usla u kancelariju generalnog direktora,i sa poluosmehom na licu rekla:"Ja dajem otkaz.Jebite se".Dobro sad,nisam bas kazala ovu drugu recenicu,ali sam ga nonsalantno otkacila i ostavila ga u shoku,iako sam bila vodja projekta koji je bio u toku.Neki prijatelji su mi rekli da ne bi imali snage da odjednom urade tako nesto.Ja cak ni tremu nisam imala.
Kakva sam takva sam,okreni obrni,druge devojke prave planove sa svojim momcima,a ja pravim planove sama sa sobom.I dokle vise tako?Ne zelim da i sa 40 godina idem po klubovima,zurkama,kaficima i pravim samoj sebi zabavu.Ja to ne zelim!
Ja bih samo zelela da znam gde pravim gresku,jer je ocigleno pravim negde.Moji vrsnjaci su izabrali neke druge devojke.A te devojke nisu ni nesto preterano lepe,od vecine ja sam obrazovanija,ali sta to vredi?Mozda ne znam da se ushlihtam drugome?Mozda ne znam da skrenem paznju na sebe?Mozda je problem sto se nisam utegla u sljokice i krenula u lov na sponzore?Sve probleme koji su zavisili SAMO od mene sam uzela u svoje ruke,i pre ili kasnije sam ih resila.Ovde,gde je dvoje u igri,ne snalazim se nikako.Nisam stigla ni do prvog koraka...
Vi koji me citate vec neko vreme,znate moje misli,i na neki nacin me vec i poznajete.Ako imate neki predlog,sugestiju,savet- samo napred,tu sam da vas saslusam.
Necu da budem talog.U talogu je ljigavo.
Post je objavljen 27.10.2004. u 15:21 sati.