F R E Y A

Sreca i tamnica

Pametni ljudi

Oni su uzasno komplikovani.Njih zanimaju mnoge stvari.Oni dublje zadiru u svet oko sebe.Njihova osecanja su uzasno jaka.Kada vole,to cine svom silinom.Kada pate,silina je ista,samo boli,beskrajno boli.
I traze mnogo - traze mnogo od sebe,traze mnogo od drugih.Tesko nalaze onoga sa kim ce moci da podele svoje misli,ko ce ih svatiti.Tesko nalaze osobu sa kojom ce ziveti.I svesni su mnogih stvari.I uzasno mnogo razmisljaju.I vrlo cesto stizu u beznadje.
Izreka kaze da svako od nas nosi svoj krst.Njihov krst je, izmedju ostalih stvari,i inteligencija sa kojom su dosli na ovaj svet.Ta mocna inteligencija sa kojom mogu da ucine cuda,istovremeno je i njihova tamnica.

Mediokriteti(mrzim rec glupi ljudi)

Njima ne treba mnogo,pa da budu zadovoljni svetom u kojem zive.Nisu svesni mnogih stvari,ali ko za to mari?Ono cega nisi svestan da postoji,a direktno ne utice na tebe,ni ne moze mnogo da te izbaci iz ravnoteze.Oni su zivot sebi i drugima organizovali na jedan jednostavan nacin.I vise od toga im ne treba...

Koja je od ove dve skupine srecnija?

Ne znam,mozda se i sreca shvata razlicito,kada se gleda iz razlicitih uglova.

Znam samo da kada bi mi neko ponudio da biram izmedju toga budem(uslovno receno) srecna i da ne budem svesna mnogih stvari,ili da budem hiper inteligentna i tuzna,pristala bih bez razmisljanja na ovo drugo.Moje misli,moja zelja za saznanjem,za otkrivanjem,za spoznajom,imanje dubokih i silnih osecanja,posedovanje sopstvenog komplikovanog univerzuma- za sve to,spremna sam da platim cenu jedne tamnice.Mislim da vredi.

Ples

Beogradu definitivno nedostaju zurke.Ovde svi sede po kaficima.I dok hodam pored tih kafica i gledam kroz stakla njihove glave,podsecaju me na ribe u akvarijumu.Sveposta ustogljenost.

Sinoc sam provela jedno sasvim drugacije vece.Bila sam na zurci povodom otvaranja novog planinarskog drustva pod imenom Pro Trecking.Ideja je da se okupe mladji ljudi koji su spremni na akcije u kojima radi adrenalin.Stvarno je i meni dosadilo penzionersko livadarenje,koje vecinom nude planinarska drustva po Bg.

I tako...Upala sam tamo sa svojom planinarskom ekipom.Upoznali smo se sa organizatorima zurke,a oni su nam rekli da su se bojali da nece niko doci,pa su pozvali tri puta vise ljudi,nego sto to mesto moze da primi.Medjutim,desio se sveopsti dzumbus.Ljudi su pohrlili,ubrzo je mesto bilo toliko puno,da su ljudi jedva uspevali da se provuku jedni pored drugih u potrazi za shankom,ili cisto cirkulisanja radi.Meni to nije nimalo smetalo.Radovalo me je sto vidim
toliki broj nasmejanih i dobro raspolozenih ljudi.I jos jedna zanimljiva stvar- ljudi su uglavnom bili stariji od mene,nije bilo nekih nalozenih klinki u sponzorskoj garderobi.Mogla sam komotno da kazem da je to bila zurka kakva bi se mogla naci u Beogradu pre svih ovih raspada,ratova i chuda koja su se poizdesavala.

Malo smo djuskali,bolje receno skakutali,jer prostora nije bilo.Par puta smo izlazili napolje da udahnemo vazduh,pa smo se opet vracali unutra.Negde iza jednog sata po ponoci,bilo je manje ljudi,pa se odjednom stvorio slobodan prostor oko nas.Zenski deo ekipe je opet resio da ide na luftiranje,a ostali smo Sasha i ja.

Bas u tom trenutku pocela je neka pesmica koja je mene potakla da skocim i zaplesem.Sada sam vec mogla da se bolje razmasem,jer nije bilo stisnutih ljudi oko mene.Sasha me je pogledao,nasmesio se i namestio se bas naspram mene.Poceli smo zajedno da plesemo.U pocetku sam mu pratila pokrete,koncentrisala se da nas zajednicki ples deluje skladno.Polazilo mi je za rukom.Vremenom sam se toliko opustila i prepustila plesu,da cak nisam ni gledala sta on radi.Moje telo,ruke,noge- sve je bilo u jednom uigranom ritmu.Nisam vise videla ljude oko sebe.Cula sam samo muziku,gledala sam Sashu koji mi se smesi.Jedino mi je tu i tamo paznju privlacila njegova svetla koshulja.Osetila sam kako me uzdize ta nasa zajednicka energija, i kako nestaje sav negativan naboj koji mi se nakupio tokom ne bas tako lake radne nedelje.Izgubila sam pojam o vremenu.Da me neko pita koliko smo tako igrali,ne bih znala da kazem.Mozda pola sata,mozda 45 minuta,ili cak i citav sat?Stvarno ne znam.U jednom trenutku Sasha mi se priblizio i rekao:"Nemoj da stajes.Ovako sam ja plesao na EXIT-u celu noc,pa do 10h izjutra!".Ja sam klimnula glavom i rekla:"Znam,i ja sam plesala tako na EXIT-u.Tajna je u tome da ne stanes,jer cim stanes,umor ce te savladati".I nastavili smo da plesemo,da se smejemo i uzivamo.

Charoliju su prekinule nase drugarice koje su se vratile sa luftiranja,pokazale na sat i rekle da je vreme da idemo.
Ne znam za njih,ali meni je prethodno vece bilo posebno.Ne pamtim kada sam toliko dugo,i tako skladno plesala sa nekim muskarcem.Vredelo bi to ponoviti,jer osecaj je savrsen.

Shta mi to pishe na chelu...?

Pokvarilo se vreme,leto je konacno otislo,ja sam privela radnu nedelju kraju,i po glavi mi se roje neke misli- neka vrsta rezimiranja stvari koje mi se dogadjaju...

Evo,bas gledam Pepeljara me je dodao na svoju cool listu(ThnX jos jednom :) ), i prokomentarisao me kao "Loooooda".
To me je podsetilo da mnogi moji prijatelji tvrde da sam ja najludja,najotkacenija,i najsmelija osoba koju poznaju.Ja sam samoj sebi obicna,mada priznajem da me ne drzi mesto i da me uvek nesto vuche tamo gde je guzva i gde se nesto desava.
Cela ta ideja me navodi na razmisljanje o tome sto sam ja ovakva kakva sam...I naravno dolazim do kljucne reci- genetika, iliti narodno receno :"Iver ne pada daleko od klade".
Evo recimo moj otac- on je bivsi roker koji je procenio da ce mu inzenjerska diploma i njeno exploatisanje doneti veci prihod na duge staze.No,to ga nije sprecavalo da se i dalje pravi loode stvari.Secam se da kad sam bila klinka,on i njegov kum su smislili da se pridruze nekom narodnjackom orkestru i uzmu shatro neke pare.I tako...ode moj otac poslovno za London,a za to vreme bude ona cuvena Folk parada...I gledamo mi TV,kad ono,vidimo dva poznata lica u orkestru koji prati(recimo) Veru Matovic...I naravno,tu krene da zove cela familija diljem nase nekadasnje SFRJ da nam kaze kako su ga videli na TV-u...

A onda tu je i moja majka...Resila je da i ona uzme neke pare od tih istih narodnjaka.I dogovori se sa mojim ocem da on napise melodiju,a ona ce da smisli tekst.Pesma nikada nije zazivela,ali tekst i note jos stoje u kuci u nekoj arhivi.
A refren pesme glasi:

"Sta se cuje iz kafane?
To nas Mile slavi dane,
Samo da mu puska ne omane..."

Eto to su ljudi kojima treba da zahvalim za svoje postojanje :)

I sad... stizemo u sadasnjost...Razmisljam o tome koga ja ovakva kakava jesam privlacim.I stizem do porazavajuceg zakljucka.Za mene se lepe narkomani i ljudi uvrnutih shvatanja...Meni je super u drustvu takvih likova,zezamo se,samo sa malom razlikom sto ja nisam "ni na cemu".
Tu sam od raznih likova cula teorije kako su svi politicari u Srbiji na koki,a to se da zakljuciti iz toga sto
pricaju 300 na sat...Pa onda naslusala sam se raznih prica o tripovima prouzrokovanih konzumiranjem "eksera" i ostalih trica...

Ama ljudi... zar meni na celu pise:"Ako si narkoman ili imas neke druge tripove,samo mi pridji,bice nam super..."

Gde su ljudi koji su uvrnuti na neki sebi svojstven nacin,originalni su,znaju da se zezaju,ali imaju mere, i znaju kada treba stati,uozbiljiti se,obuci se u neko fancy odelo,otici u firmu i zaraditi neke pare?



"Gdje su svi ti ljudi,
gdje li su samo otisli,
zasto se od mene kriju,
ma gdje su nestali?

Gdje su svi ti ljudi,
zar su svi popizdili,
da li se od sebe kriju,
ili su nestali?"


Ma ne verujem da su nestali.Odoh u potragu,samo da uzmem svecu...:)

Sa druge strane katedre

Covek - robot : Pariz II deo

Evo me konacno sam dobila impuls da zavrsim pricu o Parizu.
Stigla sam do prvog radnog dana.Kurs mi je poceo,a na kursu su bili Poljaci,Svajcarci,cetiri lika iz Austrije,i dva Francuza iz Normandije.Ukupno nas je bilo 12.Od toga ja jedina zena, i jedina osoba iz SCG.
Kad su culi odakle sam,gledali su me u ko u "svetsko cudo".
Usledila su neka meni malo cudna pitanja,a najzanimljivija cu da spomenem.
A jesi ti stigla u Pariz avionom?
Da
A jel direktan let?
Aha
A koja je to kompanija?
Jat
... zbunjeni pogled...
Yugoslav airlines... ali sad smo Serbia & Montenegro,a naziv kompanije je ostao...
Ma nije ni cudo sto nas drugi ne kontaju,kad ni mi sami sebe ne mozemo da pohvatamo...
A jel vi u Srbiji koristite chip kartice?
O da...( a u sebi govorim- majke ti,a sta ja radim na ovom kursu za chip kartice? )
Predavanja su stvarno bila intenzivna,ja sam se dopingovala nekim energetskim pilulama na bazi ginko biloba.Nisam primetila neku drasticnu razliku,ali posto nisam nijednom pala na pod od umora za sve te dane,valjda su neprimetno odradile posao.
Jako mi se dopalo to sto se Francuzi ponasaju totalno coolerski.Kad se radi,onda se stvarno radi,ali zato kad dodje vreme rucku,svi idu u restorane,piju vince,caskaju...Ja prvi dan nisam mogla da se opasuljim da imamo break takve vrste.Za vreme tih ruckova sam odlucila da probam razne pikanterije koje do tada nisam imala prilike da sretnem.
Jela sam pizzu sa dimljenim lososom i pavlakom,jela sam avokado sa puterom,probala sam i palacinke sa slatkim sirom i pekmezom zajedno.Cool je :) Takodje,probala sam razne vrste cokolade- tamo je hit ona tamna,najcrnja cokolada sa velikim procentom kakaovca.Belu cokoladu nigde nisam videla da se prodaje.
Predavanja su nam se zavrsavala oko 17:30h i meni je olaksavajuca okolnost bila ta sto sam bila smestena u hotelu na samo 100m od firme.Samo sam ostavljala knjige,presvlacila se u lezerniju garedrobu i palila za grad.Super je to sto se u Parizu u septembarsko doba smrkava tek oko 20:30h,tako da sam bar neke stvari uspela da vidim in the daylight...Kada padne noc,Ajfelova kula pocinje da svetli i blinka kao bozicna jelka,a sa vrha baca snop svetla kao kakav svetionik.Zivi kich!Ali stvarno ne bi bilo fora da sam otisla u Pariz,a da se nisam popela na Ajfelovu kulu.Stigla sam tamo jedne noci oko 22:30h na poslednju turu za vrh.Guzva oko mene...a cena prava sitnica- samo 10.4EU kosta da te lift otpela do gore.No dobro,idemoooooo.Gore me je cekao Paris by night.Trijumfalna kapija je super osvetljena,deluje fino,i jos neke zgrade su stvarno velicanstvene.Uostalnom,nije ni bila tako losa ta nocna pentracina do gore.Poslednjeg dana sam otisla da vidim kulu dok je jos bio dan.Kakva RUZNA gvozdjurija...
Na predavanjima smo krenuli da radimo prakticni deo,i trebao nam je svakom po laptop.Naravno,ja sam bila bez te spravice,pa sam sela zajedno da radim sa jednim od Austrijanaca.Gospodin Bruno je bio lik koji je uzasno mrsav,i to toliko mrsav,da odnazad kada ga covek gleda,kao da i nema zadnjicu,samo noge koje su kao dva stapa nataknuta na telo.Imao je lepo lice- plav je,ali ne onako providno i prasnjavo,vec sa lepim tenom.Najzanimljivije su mi bile njegove trepavice-bile su toliko duge i guste,da sam ja nekoliko puta imala utisak da mu dodiruju stakla naocara koje je nosio.Oci su bile svetlo plave i bez ikakvog izraza.Veoma malo je govorio.A i kad je govorio,nije imao nikakav izraz lica.Imala sam utisak kao da pricam sa zidom.Jedina razlika je bila ta sto mi je on davao odgovore na pitanja koja sam mu postavljala.Nikad ga nisam videla da se nasmejao.
Pricali smo sta ko radi posle predavanja.Ja sam mu rekla da idem da obilazim razna mesta,jer zelim da vidim Pariz sto je moguce vise.On je sa ortacima isao po nekim restoranima i pili su pivo.I nije bas neki orginalni provod svojstven samo za Pariz,ali to je vec stvar ukusa.
Rekla sam mu da te veceri idem na Monmartr i da vidim onu veliku belu baziliku na vrhu.Pitao me je da li moze da mi se pridruzi.Klimnula sam glavom.
Posle predavanja smo se nasli u gradu.I dalje je malo pricao,tu i tamo mi postavljajuci "kljucna" pitanja vezana za studije,firmu,primanja u Srbiji.
Seli smo pored neke fontane.Tada me je pitao da li imam decka.Rekla sam da imam- uvek po potrebi vadim u takvim situacijama virtuelnog decka iz neke fioke.Nije imao drugaciji izraz lica nego ranije.Pitala sam zatim ja njega za devojku.Rekao je:"Ne"... onda je zastao,jer je primetio da ga i dalje gledam sa paznjom, i dodao:"Ne,ne trenutno"...
Tu se prica o tome zavrsila.Pricali smo o drugim stvarima,tj. ja sam pricala,a on je tu i tamo sturo komentarisao.Vodio me je na palacinke.
Oko 23h,ja sam rekla da bi trebali da krenemo nazad,jer nam treba vremena da se dopelamo u nas deo grada.U metrou me je pitao tonom istim kao kad bih ja nekoga pitala da li zeli vodu iz automata,a pitanje je glasilo:"Hoces da odemo kod tebe u hotel i provedemo noc zajedno?"
Ja ponesena njegovim izrazom lica, nisam napravila nikakvu mimiku na licu.Samo sa rekla da ne bih,i da ne znam da li bi bilo dozvoljeno da ja tek tako nekoga dovedem u sobu.On se samo slozio da ni on nije siguran kako to ide takvim situacijama.
Razgovor se opet nastavio normalnim tonom o nekim sasvim obicnim stvarima.Ja sam stvarno bila zacudjena,ali sam odlucila da o tome promislim kad ostanem sama.
A evo sta mi se motalo po glavi- spavati sa nekim ko te ni u prolazu, niti slucajno nije dodirnuo?Spavati sa nekim ko nema nikakav izraz lica?Ko se ne smeje?Ko ne gestikulira?KAKO?Kako spavati sa covekom-robotom?
Stvarno nisam znala kako...
Naravno,svim silama pokusala sam da zamislim taj sex... Slabo mi je islo.Samo sam imala u stomaku blagi osecaj gadjenja na ideju da bi posle takve noci,morala jos par dana da sedim na predavanjima sa njim i gledam u njegov laptop.Ne,ne,i ne...
Ujutro me je pitao kad sam stigla sinoc u hotel i jos neka obicna pitanja.Njegovi ortaci su se nesto smejali i koskali gledajuci u mene.Momci samo napred... prica je savrsena...
Poslednjeg dana pred odlazak mi je samo rekao da misli da se necemo videti ove godine.Rekla sam mu da i ja isto to mislim.Onda je otisao...Meni je tada bilo malo zao sto ide...Ma sve skupa mi je bilo zao.I ja sam sutra letela za BG malim,anonimnim Jat-om...
Kad sam stigla kuci,cekao me je mail u kojem mi se zahvaljuje na predivnoj veceri koju smo proveli zajedno.Ja sam shvatila da se i ja slicno osecam i to mu napisala...
Sada znam - duboko ispod nistavila koje ga prekriva,covek-robot skriva u sebi jedno majusno srce.

Pozelenela Freya

Dobar dan dragi narode!


Neki od vas vec i znaju da sam promenila adresu bloga.Razlog je u tome sto sam negde izgubila lozinku,i tri dana sam bezuspesno pokusavala da od help bloga dobijem novu ,ali sam im ocigledno na ignore listi.
Nisam bila lenja,pa sam otvorila novi blog.
Dakle,za one koji me prvi put citaju: ovo je nastavak sa bloga http://freya.blog.hr
Na brzinu sam odabrala podlogu,verovatno ce doci do neki tehnickih promena,ali evo za sada moj novi blog izgleda ovako.


Pozdrav svima!