...too late to find the way....

Jebote, ja nikad nisam očekivala ovak nekaj... Desilo mi se neš totalno ludo... Ovak, prije par dana je jedna osoba (nije bitno jel muška il ženska) napisala mom bivšem na blog neke ne baš lijepe riječi.... ali u njima se dotakla njegove sadašnje cure..i izvrijeđala ju, makar to nije željela..jer ju ne pozna i nema nikaj protiv nje, ali mog bivšeg nemre baš podnjet ili blaže rečeno nije joj baš drag radi puno stvari, a i zbog toga kaj je bilo među nama...i onda se u raspravu umiješalo par ljudi i tak.... na kraju je sve završilo tak da sam ja išla "na samo" pričat s Jelenom.... I ispostavi se da je cura ful ok... Ma kaj ok, cura je jako jako jako simpa ..... I tak nas dve lijepo brbljamo i baš supač.... a nikad prije, ma ni u snu, baš nikad nisam ni pomišljala na to da bi mi cura od bivšeg bude sasvim simpa..misla sam da ću ju mrzit...al vidi vidi, kaj se desi..meni se ta cura svidi... eh..tak je to..... i fakat o njoj imam samo najbolje riječi.... i upoznat ću ju onak za stvarno.... i evo, Jelena, želim ti iskreno da budeš još duuugooo s njim i stvarno želim ti sve naj naj.. super si... MORAMO SE UPOZNATI! Pozdrav svima....al tebi najviše...

E zaboravila sam reć da sam si speglala kosu neki dan... kako ludo....onaj dobar osjećaj da nemaš tri tone na glavi.... i tak mekano... i glatko... čak sam od svih dobila pozitivne komentare... jupi..... i tak.... u školi danas zajebancija prve klase.... recimo, zadnji sat engleskog... Marko brije o tom kak žene nisu imale prava i da kad bolje pogledaš, svi znanstvenici i bitni ljudi su bili muškarci... i ja mu kažem pa da idiote kad žene nisu imale prava i niko ih ništ nije pito!!!!! I tak mi je digo živac da sam mu rekla da nije nas žena nebi bilo njega! I onda je drugi Marko reko da nije njih da nebi bilo nas, a ja pametna shvatila šta sam rakla....onda je lina rekla da nas mogu životinje oplodit umjetnom oplodnjom!!! Ah... budale smo.... eto... pusa

Vratih se s puta... Bilo je zakon. Dobila sam tolko toga.... A i dobro mi je došo odmor.. Bio je i jedan dečko u društvu. 16 godina. To je sve kaj ću reć. No unatoč svemu, i odmoru i šalabajzanju po dućanima, ja sam razmišljala (čudno). I svaki put bi se vratila na istu temu. Pogodite koju. Čak sam sa starim pričala onako, otvoreno.. Inače, sa starim puno više volim razgovarat o životnim temama nego sa starom. Neznam zakaj. Lakše mi je njemu reć. I onda mi je on rekao da je bolje da nikad ne pokazujem da sam povrijeđena. Pitala sam ga zašto i nije mi dao nikakav zadovoljavajuć odgovor. I eto, on je muškarac i meni fakat nije jasno zakaj su oni takvi?! Zašto je problem reć, priznat da si povrijeđen? I reko je da ako on (ne tata) ne zna da sam povrijeđena da će prije pokušat ispravit pogreške. Zašto? Pa neće znat kolko me taj njegov postupak povrijedio i mislit će da nema kaj ispravljat i da nije kriv. Ili ne?
Neznam.. Neznam... Ništa više stvarno neznam.... I šaljem vam jednu takvu izgubljenu pusu.

Uskrs prošo ko i obično... prežderavanjem.... al dobro...tak valjda trea bit... ljudovi želim vam svima SRETAN USKRS!

A šta da pišem... Ispeglat ću kosu u srijedu prije puta tak da me niko nebu vidio (osim privilegiranih :)) i onda bum u pon opet došla onak s kovrčavom...stara ja... ha ha... I tak..oču vidjet kak je ljepše... ma bit će katastrofa! Joj sad bi ubacila još koji komentar, al neću...ne...bolje ne.

Volim hodat po groblju... Smiruje me.. Krematorij... Mirogoj... Whatever... Nice. U ponedjeljak prije tjedan dana sam s Nastom išla na jedan sprovod i došle smo malo pre rano pa smo se prošetale do mog dede i zapalile mu svijeću te se pomolile... Dugo nisam bila tamo i imala sam potrebu doći njemu. Na putu do mrtvačnice na kojoj pšiše Za let si dušo stvorena! (baš krasna rečenica koja me uvijek iznova impresionira), dobro, na tom putu protrči ispred nas lane... 2 metra od nas... Ostale smo paf! al ono UVAU! I baš me to nekak razveselilo... Eto da.... A poslje smo otišle na sladoled.... i bauljale o gradu, a zapravo treale bit u školi,no Nasta veli da to nije markiranje.. nebi rekla, al ona je pametnija pa.... onda smo otišle na zadnje sate... I to je to valjda... Kiss..

Praznici.... ah... još malo pa su nam gotovi zahvaljujući preuređivanju škole. Zajeb i niš više. Nego evo da se malo osvrnem na protekli tjedan.

U srijedu sam cijeli dan Nastu mučila kako sam debela i kak užasno izgledam. Našto se ona fakat izderala na mene i rekla da će mi dokazat da nitko osim mene ne misli da sam debela. Njezino izderavanje je čuo Dejvid i reko mi da nisam normalna. Onda mi se cijeli dan smijo u facu jer nije mogo vjerovat da ja mislim tako o sebi. Nasta na povijesti vadi komad papira iz bilježnice i počinje crtat tablicu s popisom ljudi iz razreda (zapravo onih koji su bili prisutni) i pokraj njih da/ne a na vrhu papira pitanje misliš li da je Ana debela? Ja joj velim da je glupa jer će svi reć da. Ona meni, ne ne, vidjet ćeš ti sad... I tak je ona pod satom (a nastavilo se i na odmoru) išla od čovjeka do čovjeka i zapisivala odgovore na taj papir. Luđakinja. Zapravo je sve to počelo kad je Hrvoje reko dvosmislenu rečenicu, i ja sam mislila da je time htio reć da sam debela. No kasnije se ispostavilo da je on rekao nešto sasvim treće. Cijeli dan me poslje gledo ko Dejvid... Nije mogo vjerovat kak to mogu mislit... I na kraju nastave mi je Nasta dala papirić. Pogodite kaj je pisalo? Pa ovako... Ispitano je 16 ljudi. 13 iz mog razreda (jer ih 8 nije bilo u školi) i 3 iz a rareda. Od tih 16, 10 je reklo da nisam debela (HVALA), 2 moje metalke su rekle da sam ogromna i da nikad ništa više ne smijem pojest. Naravno šalile su se. 3 ih Nastasia nije stigla pitat, a 1 je bio tolko napušen da nije ni skužio pitanje (baš se pitam ko :) ).... I evo, zaključila sam da se mi vidimo puno drugačije nego što nas drugi vide i doživljavaju. Meni osobno izgled nije tolko bitan i procjenjujem ljude po osobnosti... da da...

A jučer smo vani započeli temu o vjeri i Isusu. Samo da na početku kažem da nemam pojma zakaj idem na vjeronauk, a moja vjera je tako, rekla bi polovična. I ispričavam se svima ako sam na neki način nekog uvrijedila. Nije mi namjera. Ovim postom samo iznosim svoje mišljenje. Dakle, jučer je Petra izjavila da nam Bog postoji zato da imamo nadu u životu, da mislimo da nas neko čuva... Jer bez toga bi pukli. I rekla je da nam je lakše mislit da su naši pokojni na nebu nego pod zemljom gdje ih žderu crvi. (ako netko malo dulje čita moj blog, sjetit će se posta o smrti gdje sam pisala o grobovima i crvima) Ali ja to nemam. Ja ne vjerujem da neko čuva naše pokojne. Ja znam da ih žderu crvi. I ok. I ja ne mislim da neko upravlja nama nego da sve sami voljno radimo. Ines je rekla da ona vjeruje u sudbinu, Petra u Boga, a Anđela u ništa. Najbliže sam Anđeli. Slično razmišljamo. Naime i ona ide na vjeronauk.. Čudno, znam. Ona živi u trenutku i kaže da je sve samo trenutak. Ja nemam neku nadu da me neko čuva i da će me neko spasit. Kaj se desi bit će. Eto, to bi bilo sve od mene... Bye bye svima..

Glupa kiša.... Glupa.. Mrzim kad pada cijeli dan. Ljepše mi je kad predvečer počne padati i onda sijeva... Uglavnom, kad sam u 2 sata išla u škou padala je onak sitno, ma ko da ni nije padala, a onda se prosulo.. I onda u 7 treba ić doma. A nisam, pametna, uzela kišobran... Mislim nije mi baš daleko do škole al opet. Nema veze.. Nije mi prvi put da bum pokisnula... I evo mene na kiši... Wee! Kosa je uf.... Bolje da ne kažem... Hlače solidno mokre, jakna također. Al nije to niš... Doživjela sam puuuno gori pljusak.

Na maturalcu... Mi u bircu. I oko 23 sata, čini mi se, počne Petra nagovarat vodiča da se pokupimo jer do hotela ima dosta, a i bura je počela puhat i sve je ukazivalo na kišu. Ali ne, pametni Zdravko neće. I kaj se desi? Pljusak! Bura je nosila more na rivu, lišće i kape u zrak, a kišu na nas... Mi svi pametni i bez kišobrana jer ipak je ljeto. Jedino kaj sam htjela je što prije dokopat se prvog skloništa.... Ali ništa... Nema pomoći, kiša je opet dospjela do nas. I gledam di su ljudi, Nasta i Andrea.. Ne vidim ih. Vidim troje akana i ponekog cekana, mojih nigdje.. Pa kaj su u zemlju propali?! Nema veze, pićim ja dalje. Pokušavam trčat. Nebi smjela radi jebenih koljena, al ko sad razmišlja o tome. I trčim u jednom smjeru dok me vjetar zaustavlja i otpuhuje na drugu stranu... Majca i traperice-mokri. Cjedila sam vodu iz majce putem. Mislim si dobit ću upalu pluća prvog dana maturalca. A kosa? To sam zaboravila. E pa moju kosu je teško vidjeti spljoštenu, al sad se totalno smočila i priljepila uz facu. Pizdila sam znajući da će mi trebat pol sata da posušim te kovrče, a još smo imale dogovor s dečkima.... I dobro, nekako sam došla do hotela kad tamo u foteljama sjede svi... Dobro ne baš svi, al većina.. A zajedno smo krenuli iz birca... Kad su uspjeli proć ispred mene nemam pojma. Nije ni bitno... Neki su se razbolili tu večer i ja među njima.... Al to mi nije ništa pokvarilo... A sad dosta o kiši...

Danas je bio great dan! Tako sam bila vesela... Nasmijana.. Brijem da su neki posumnjali u moju normalnost. Trgala sam se od smijeha, a Nasta & co. su me gledali onak...čudno? Raska mi je dala da idem u Milano i izostanem iz škole par dana.. Yes! To sljedeći tjedan (jer mi imamo školu), a tam u petom mjesecu prije krizme (koja je 20.5.) idem u Zadar najvjerojatnije... Jupi.

Poslje tjelesnog su mi cure rekle da mi kosa savršeno izgleda dok je svežem u rep... A meni je to čudno jer uvijek imam raspuštenu radi kovrča... No, nagovorile su me da ju ostavim tak u repu.. he he... Na hodniku su neki odmah primjetili promjenu... i evo, Martina reče da sam baš seksi s repom (?!) buahahahahahahahaha!!!! Ah... Sutra ću se opet pojavit s raspuštenom... Tvrdoglava ja..

I na vjeronauku smo raspravljali o više vrijednim i manje vrijednim ljudima i ovi debili iz razreda su rekli da sam ja jako vrijedna osoba. (?!) Zato kaj mi ide matematika! A da stvar bude još bolja, uopće mi nejde niš posebno dobro. Ima puuno pametnijih ljudi u mom razredu (dobro, dvoje) a i u a razredu (troje)... I dobro, shvatila sam da su ovi moji totalno pukli... Bit će da me vole.... ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha.... Ok, ovo neće nitko pročitat, al dobro...hvala vama koji jeste... Kiss

Uvau.. Euforičan naslov! Ovaj da, odkud da počnem? Ajmo od petka...

Izađoh van s curama (ili ti kujama) i tako, nabacile neku spiku.. niš posebno, al za mene pogubno... al sve je bila zajebancija (nadam se).
I pred kraj, kad smo išle domenka prek piste _________ osoba unknown tamo s ekipom... Nije baš da sam htjela da mi pokvari tako lijep dan... Al uostalom zaboli me, produžili smo svojim putem far away from te osobe.

Zatim subota... Uf ZAKON... Otiđoh frendici i hop cup, mi van.. Nać se sa hm... Mojim frendom?? Neznam kako bi ga nazvala.. Never mind. I dođemo mi kod njega i ekipe (ako ekipom smatrate 4 ljuda).. Ok, kad vidiš nekog nakon 8 godina valjda si sretan.. Nekog ko ti je bio u vrtiću jedan od najboljih frendova.. (da da, ak čitaš ovo, nadam se da si to znao) I onak mi tam stojimo a ja jednostavno neznam koji kurac da kažem... Nemrem nać riječi... Trema maybe.. Al dobro, progovorili smo.. (hvala Sara) Lik se nije promjenio uopće... Mogla bi ga na cesti skužit i nakon 8 godina bez pol frke... Joj joj... Poslje su oni morali na neki tulum ak sam shvatila, a ja i Sara skoknule do grada neć se s Lenom... U gradu smo bauljale uokolo... Eto..

Nedjelja. Woo hoo! Sa Petrom i Helenom u kino. Gledale smo Unedrworld 2... Super super super... Nisam gledala prvi dio i trebalo mi je neko vrijeme da skužim o čem se radi, al skužila sam. Film je prejeben.... A Scoot Speedman....... Ah... nemam teksta pa bum stavila sličicu.... Bye

Joj joj... danas mi je sve bilo u crnom... And I like it! Bila sam baš happy. Malo sim, malo tam i onda na trening di mi je frendica rekla da je bila prva na natjecanju.. Joj kak sam bila sretna radi nje.. Cura je totalno izgubila nadu kad su ju izbacili iz kombinacije, a sad je evo na figurama bila prva...

Nego, ovaj post nebi bio moj post da ja opet ne počnem filozofirat.. Već znam, kad trebam neš izkomentirat, razjasnit i filozofirat.. Blog je tu! Pa evo, danas sam razmišljala o oprostu... Volim opraštat ljudima, neznam, kad neko napravi neki zajeb i onda mi se ispriča i ja mu oprostim, ja sam sretna.... Jednostavno, jedan problem manje... Ne volim kad ljudi znaju da su krivi, a iz principa se neće ispričat. Ja sam lav po horoskopu i dost sam tvrdoglava. Neću se ispričat ako sam uvjerena da nisam kriva, al ak je to jedini izlaz i ak će mi bit lakše, ispričam se i očekujem da mi to bude oprošteno.



Oprost je dići ruke od nade da se prošlost može promjeniti.

Je li on to uistinu? Jedna cura mi je bila naj frendica 6 godina. Često mi je lagala, izmišljavala stvari, sakrivala neke stvari od mene, ali ja sam nekako bila ovisna o njoj. Šta god bi ona rekla, ja sam slušala. Ko njezin psić. I svaki put bi joj oprostila. Ona bi uvijek govorila, promjenit ću se ja vidjet ćeš.. Mislite da se promjenila? Nije... Nikad. Dan danas je ista ako ne i gora. Nakon šestog razreda shvatila sam da ne želim takvu osobu za naj frendicu i da ona nema vrline koje ja cijenim kod ljudi. Tek tada u moj su život ušli pravi prijatelji koje sad obožavam i nemrem si zamislit život bez njih..Prvo je to bila Nastasia, zatim Ema, a evo ove godine još mnogi drugi.. (pozdrav Lada, Helena, Petra...) I tada sam shvatila da se ljudi ne mijenjaju. Bila je to moja teorija i imala sam jake argumente. No onda se, ove godine desilo nešto i moja teorija se promjenila. Jedan čovjek je posto sve osim onog šta je nekad bio. Sve što sam mislila o njemu nestalo je. Sve vrline i sva osobnost. Kao da je postao nova osoba. Povrijedilo me, ali to više nije bila moja briga. Moja teorija o mjenjanju sada glasi : Čovjek se može promijeniti, ali samo ako se dogodi nešto što ga pogodi dovoljno jako, a on nema dovoljno jak karakter da se suoči sa stvarnosti. Možda sam u krivu i ne kažem da se moja teorija kroz godine neće mijenjati, ali uostalom tko zna....A nada... Nada u mom srcu i životu više ne postoji.. Nema je... Kaj će mi?

Često mi se dogodi da mislima odlutam... Neznam, na satu sam i zabuljim se u neku točku i razmišljam.... Daleko sam od svih.... Daleko u prošlosti... Razmišljam... Ubijam se u mislima. Osjećam suzu koja mi polako teče niz lice. Uživim se u situacije i svega se sjećam kao da je bilo prije sat vremena.. A onda mi dođe Nasta i pita me kaj mi je. Ne skužim ju jer sam tolko daleko.. Onda me zdrma pa skužim. I često puta joj nemogu objasnit o čem sam točno razmišljala.. Nemrem opisati osjećaj.. Boli. Jedino šta znam je da je bolan. Izluđuje me... Nemrem ga podnjet.. A zašto? ha ha... Neću ni odgovorit na to pitanje... Priložit ću vam pjesmicu... Pusa


Burry me deep inside your heart

Let me wake up in your arms
Hear you say it's not alright
Let me be self dead and gone
So far away from life
Close my eyes
Hold me tight
And bury me deep inside your heart

All i ever wanted was you my love
You're all i ever wanted
You my love
Your're all i ever wanted
Just you

Let me never see the sun
And never see you smile
Let us be so dead and so gone
So far away from life
Just close my eyes
Hold me tight
And bury me deep inside your heart

All i ever wanted was you, my love
You're all i ever wanted is you, my love
You're all i ever wanted, you, oh my love
You're all i ever wanted, you, my love

That's the way it's always been
My heart stops beating only for you baby
Only for you darling

All i ever wanted was you, my love
You're all i ever wanted is you, my love
You're all i ever wanted, you, my love
You're all i ever wanted, you, my love

Ok, da, imate pravo, nemrem bježat. A i blog je još jedan ispušni ventil pa nakon nekolko dana ja sam se ipak odlučila opet pisat... Moram priznat da mi je falilo... Al ne, prošli tjedan mi je bio katastrofalan... Užasan... Jedan od najgorih. Sada sam bolje.. Valjda...

Ma jednostavno mi se tak složio dan... Jedva sam čekala današnji dan. Tako je bio ispunjen. Neznam, u školi nisu davili, s Nastom sam se zajebavala i slušala mp3, poslije smo išli na Van Gogha. Zatim smo ja i curke skočile do Mc Donald'sa na Mc Flurry... Ja i Mc Flurry... Weee!! Onda sam malo izašla van, a onda opet u grad nać se s budućom krizmanom kumom... Bile smo u potrazi za oblekom za krizmu... Joj kako sam samo slatki kompletić našla..

I na povratku u tramvaju sam bila sama (ni s kim poznatim) i razmišljala sam.. Kad ulazi invalid u kolicima i još jedan čovjek.. Mislim si jadan lik... A onda se ovaj u pratnji dere preko ulice drugom liku invalidu nek se požuri da ga vozač tramvaja čeka... Pa kak se može požurit ak je u kolicima i crveno je??! No vozač ga je ipak pričeko.. Kad su ušli, ljudi su se maknuli sa stolica i prepustili im mjesto. I sad se ja pitam, zašto? Zašto su ostali invalidi? Što se dogodilo? Zašto invalide ljudi podcjenjuju? Osjećala sam veliku žalost. Bilo mi je grozno gledat takve ljude koji su drugačiji od mene, ali samo zato što nemogu koristiti svoje noge, a ja mogu... No ipak u meni se pojavio jedan grozan osjećaj kojeg nisam mogla izbacit... Osjećaj gađenja. Nezam zašto, ali htjela sam da tramvaj što prije stane na mojoj stanici i da dođem doma i operem ruke.. To je tako bezobrazno i znam to, no u meni se taj ružan osjećaj ipak pojavio.. Žao mi je.. Pa kakva sam ja to osoba?!



P.S. Hvala svima koji su me odgovorili od ukidanja ovog sranja.. Nisam htjela da me žalite i da imate potrebu reć mi nemoj zatvarat blog... Samo sam htjela shvatit neke stvari koje nisu baš povezane s ovim blogom... I znate kaj.. Čini mi se da jesam! Pusa