Ok, da, imate pravo, nemrem bježat. A i blog je još jedan ispušni ventil pa nakon nekolko dana ja sam se ipak odlučila opet pisat... Moram priznat da mi je falilo... Al ne, prošli tjedan mi je bio katastrofalan... Užasan... Jedan od najgorih. Sada sam bolje.. Valjda...
Ma jednostavno mi se tak složio dan... Jedva sam čekala današnji dan. Tako je bio ispunjen. Neznam, u školi nisu davili, s Nastom sam se zajebavala i slušala mp3, poslije smo išli na Van Gogha. Zatim smo ja i curke skočile do Mc Donald'sa na Mc Flurry... Ja i Mc Flurry... Weee!! Onda sam malo izašla van, a onda opet u grad nać se s budućom krizmanom kumom... Bile smo u potrazi za oblekom za krizmu... Joj kako sam samo slatki kompletić našla..
I na povratku u tramvaju sam bila sama (ni s kim poznatim) i razmišljala sam.. Kad ulazi invalid u kolicima i još jedan čovjek.. Mislim si jadan lik... A onda se ovaj u pratnji dere preko ulice drugom liku invalidu nek se požuri da ga vozač tramvaja čeka... Pa kak se može požurit ak je u kolicima i crveno je??! No vozač ga je ipak pričeko.. Kad su ušli, ljudi su se maknuli sa stolica i prepustili im mjesto. I sad se ja pitam, zašto? Zašto su ostali invalidi? Što se dogodilo? Zašto invalide ljudi podcjenjuju? Osjećala sam veliku žalost. Bilo mi je grozno gledat takve ljude koji su drugačiji od mene, ali samo zato što nemogu koristiti svoje noge, a ja mogu... No ipak u meni se pojavio jedan grozan osjećaj kojeg nisam mogla izbacit... Osjećaj gađenja. Nezam zašto, ali htjela sam da tramvaj što prije stane na mojoj stanici i da dođem doma i operem ruke.. To je tako bezobrazno i znam to, no u meni se taj ružan osjećaj ipak pojavio.. Žao mi je.. Pa kakva sam ja to osoba?!
P.S. Hvala svima koji su me odgovorili od ukidanja ovog sranja.. Nisam htjela da me žalite i da imate potrebu reć mi nemoj zatvarat blog... Samo sam htjela shvatit neke stvari koje nisu baš povezane s ovim blogom... I znate kaj.. Čini mi se da jesam! Pusa
Post je objavljen 04.04.2006. u 21:30 sati.