Vratih se s puta... Bilo je zakon. Dobila sam tolko toga.... A i dobro mi je došo odmor.. Bio je i jedan dečko u društvu. 16 godina. To je sve kaj ću reć. No unatoč svemu, i odmoru i šalabajzanju po dućanima, ja sam razmišljala (čudno). I svaki put bi se vratila na istu temu. Pogodite koju. Čak sam sa starim pričala onako, otvoreno.. Inače, sa starim puno više volim razgovarat o životnim temama nego sa starom. Neznam zakaj. Lakše mi je njemu reć. I onda mi je on rekao da je bolje da nikad ne pokazujem da sam povrijeđena. Pitala sam ga zašto i nije mi dao nikakav zadovoljavajuć odgovor. I eto, on je muškarac i meni fakat nije jasno zakaj su oni takvi?! Zašto je problem reć, priznat da si povrijeđen? I reko je da ako on (ne tata) ne zna da sam povrijeđena da će prije pokušat ispravit pogreške. Zašto? Pa neće znat kolko me taj njegov postupak povrijedio i mislit će da nema kaj ispravljat i da nije kriv. Ili ne?
Neznam.. Neznam... Ništa više stvarno neznam.... I šaljem vam jednu takvu izgubljenu pusu.
Post je objavljen 23.04.2006. u 20:05 sati.