Ne mogu opisati osjećaj jada i suze u očima ovih skoro pa mjesec dana... Sve je tako lijepo, tako glatko išlo, sve do dan prije nego sam opet otišla s dečkom kod mame.. Ne znam kako je uopče počelo, ne znam zašto nije moglo stati, možda se previše toga nakupilo u meni, previše mržnje i ljutnje na -NJIH- koji me toliko kritiziraju i svaku sekundu prigovaraju, možda sam to htjela izbjeći.. Zapravo znam da jesam.. Svih ovih dugih dana sam jela.. Ne da sam jela, nego sam se prežderavala bez granica.. Bila sam toliko bijesna, toliko ljuta na sve, da sam trpala sve što mi je palo pod ruku i upalo u oči.. I svi su šutili, svi su bili sretni dok sam jela bez granica, nitko nije prigovarao, svi su se glupavo i odvratno smješkali.. Bilo je mira svih ovih dana, nije bilo prigovaranja.. Ali ono što sam ja zapravo osječala u sebi nitko nije znao.. Jer u meni je sve kipjelo, bijesnilo.. Opet.. Opet sam pala pod taj fucking utjecaj drugih.. Opet sam sebe učinila nesretnom, radeči nešto što mrzim samo zato da bi ONI bili sretni.. Nesretna.. Jadna.. Svaki dan sa suzama u očima gutala sam hranu, slatkiše, grickalice u ogromnim količinama i nisam osječala niti jedan zalogaj.. Poput lutke, bez osjećaja... Puna jada za sreću drugih.. I nisam mogla stati svih tih dana.. Znala bi navećer prepunog želudca sjest na balkon i zapalit cigaretu, suze bi same kliznule niz lice i stotinu misli očaja i jada bi se javile u meni.. " Ne možeš ovako, moraš prokleto više stati, vratiti se svojoj sreće, ne dopustiti da drugi ovladaju s tobom, ne možeš.. Ne možeš biti ovako debela, svakim danom sve više !! " Svaki dan sam si to govorila, al nisam mogla prestat.. Kod mame sam bila sedam dana... Sedam dana binganja.. Sedam dana jada i ljutnje koju sam skrivala u sebi.. Kad sam se vratila nastavila sam.. Puna očaja.. " Do kad?!? " zapitkivala sam se svaki dan.. Bilo je teško stat, al binganja ne vode ničemu.. Samo sam htjela da svi oko mene prestanu prigovarat i osuđivat, radila sam to radi njih, bez osjećaja, bez ičega.. Nekad bi zbljuvala pojedeno, al bi poslije opet jela, tako da je bljuvanje bilo uzaludno, a čak sam i to počela radit bez osjećaja i prepala sam se.. Krenule su grozne misli, ja mrzim jest, ja mrzim hranu, ja mrzim biti debela, a opet žderem i bingam daaanima, radi čega??- Opet radi drugih i tu je bilo dosta.. Nakon skoro mjesec dana, bilo je dosta.. To nisam ja.. Ja ne jedem.. Ja ne želim radit ono što drugi žele.. Ovo je moj život, ovo je moj način života.. Bila sam tako sretna sa 45kg, a sad sam to uništila da me drugi ne bi osuđivali i da bi prestali s kritikama.. U utorak sam stala.. Vračam se svom načinu života.. Vračam se onome što mene čini sretnom.. Ne želim svaki dan hodat ko trudnica, ne želim gutat hranu, jer ju mrzim, ne želim udovoljavat više NIKAD drugima, želim udovoljit sebi.. Ja sam prihvatila ovaj način.. Ja sam prihvatila ovaj život, zašto se ne mogu i oni pomirit s tim i pustiti me više na miru ?! Ja ne želim 55kg, niti 50kg, ja želim 45kg- jer tad sam bila sretna, ne želim ni manje ni više, pa zašto onda ne mogu i oni to prihvatit i prestat me tjerat da se udebljam ako ja to fucking ne želim??!! Već sam bila na 45kg i bila sam zadovoljna, sad sam sve uništila radi njih i opet sam si debela i jadna.. Stala sam na vagu.. morala sam vidit što sam si učinila.. Stala sam u utorak i opet zamrzila sebe.. Broje su se izvrtile i stale na 50 kg.. Opet ta odvratna brojka 50.. Mrzim ju i toliko se mržnje javilo u meni, radi drugih, najviše radi sebe jer sam si to dopustila, ali iskreno i iznenadila sam se, očekivala sam i više kila s obzirom da sam doslovce bingala svaki dan, jela dok ne puknem ( a sve zadržala u sebi ), a nisam ni vježbala nit ništa.. Al svejedno 50kg je opet tu i ja sam opet na početku.. Sada se već 2 dana družim s -Anom- , vratila sam se k njoj nakon toliko dana i malo sam mirnija.. malo sam bolje..Još se osjećam debelo i želim što prije doć do ponovne sreće, ali bar sam prazna i živim po svom, i malo sam si vratila osmjeh na lice.. To sam ja, to je moj život, ako ga drugi neće prihvatiti ne moraju, al ja radim ono što mene čini sretnom i ono što ja želim.. I borim se sa sobom i ponekad je preteško, ali znam da imam granicu, znam da mi je 45kg dovoljno i ne želim ni gram više od toga, a drugi... Da je zaista nekom od njih stalo do moje sreće, pustili bi me da imam tih 45kg i ne bi me tjerali da se opet udebljam..