POCEPANI DZEP

Ovaj fakultet će život da mi uzme! Kad bi mi bar dan trajao 28 sati, čini mi se da bih sve stigao da završim. Ovako se snalazim po principu 'izvući najveću korist, a najmanje izgubiti'... Žrtvovao sam ceo vikend i + ponedeljak zbog nekog seminarskog rada. Tema us ad bellum ili pravo na rat, kad je rat pravedan a kad ne i sl. S obzirom da mi je prethodna nedelja bila jako naporna veoma se radujem kraju semestra i samo da rok prođe i da nešto položim i biću savršeno zadovoljan.

Da bih upisao četvrtu godinu potrbno mi je još 4 i po ispita. Za jun sam planirao da dam sledeće ispite:

1. FILOZOFIJA - 5 jun, iliti sledeći ponedeljak! Samo da se što pre sve završi...

2. STUDIJE MIRA - 13. (baš srećan broj, jel da?) jun - prilično sam siguran da ću to položiti, ali opet nikad se ne zna

3. SOCIJALNA EKOLOGIJA - 20. jun, vrlo dosadan predmet... valjda ću i to položiti

4. POLITIČKA SOCIOLOGIJA - svake srede do 5 jula
5. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE - svake subot do kraja roka

Plan je sledeći - položiti prva tri, a ako je moguće nešto od ova dva onda super, ako nije onda u narednim rokovima.

A za sve to vreme treba ispratiti Rolland Garros, svetsko prvenstvo u fudbalu i plus ne zapostaviti privatan život!

KAKO????!!!

1. zbog nekih problema meni nepoznatih, proteklih dana nisam mogao da se zakačim na blog, i I was really pissed off...

2. Nisam izašao ponovo sa Mirjanom, i tu sam takođe popizdeo, a razlozi su sledeći - prvo je ona imala obaveza, pa sam ja posle sutradan imao rođendan, pa sam posle tog rođendana ostao bez para i gde da je vodim kad nemam ni kinte? Sutra ću da pozajmim pare od nekog pa ću da pokušam ponovo... ali mislim da tu neće biti ništa. ŠTETA!

3. Gorepomenuti rođendan je bio apsolutno poguban - prvo smo kod mene u stanu spušili jedan deo trave, pa smo onda otišli u studentski dom na pivo, a posle smo otišli u "Tramvaj" (odličan klub u BG-u) i, pošto je ovaj moj drugar koji je slavio rođendan rezervisao skoro pola kafića za nas, razbili smo se žestoko - kombinacija marihuane i piva i jedva sam izašao iz kafića. Kući sam došao u pola 5.

4. Te večeri upoznao sam stariju devojku za koju sam mislio da ću moći da je odvedem u krevet, ali sam se prevario - devojka hoće ozbiljnu vezu. Ja da se ženim neću, a ona može da traži drugog slobodno, nešto slično sam joj rekao, ona se pokupila i otišla iz mog stana. Apsolutno je shvatam, mislim da joj je već vreme i za to, ali ja nisam baš čovek za tako nešto, pogotovo ne sada... Još jedan minus, ali idemo dalje.

5. Sve kolokvijume koje sam imao da polažem položio sam - ocene 6, 6, 6 i 8. Nisam loš, zar ne?

7. To bi bilo to... Moram da kupim sate, isteklo mi je vreme na netu...

Ovu pesmu sam napisao u časovima ekstremne dosade na času hemije 06.10.2001. godine devojci u koju sam bio smrtno, ali smrtno zaljubljen. Kristalno pamtim dan kad sam je prvi put video, prošlo je od tad dosta, ali memorija ti je čudo jedno, neki trenuci se prosto urežu. Mislim da se i dan danas nisam oporavio od nje... Ona je ovu pesmu prepisala velikim, krupnim slovima na zid iznad svog kreveta... posle je morala ponovo da kreči kad smo se rastali. Eh, mislim da sam je prerano sreo. Ili sam je možda sreo tačno na vreme - čini mi se da sam od tad mnogo pametniji.

"Spavaš li, moje srce pita?
I kojim poljima oko tvoje
noćas skita?
Idu kiše...
Znaš, volim kad to kažeš
najtiše...
Kad se šapat razlije,
u hiljadu boja razbije...

I miris tu je...
Ja tebe prosto osetim,
zadrhtim i sebe uhvatim
da maštam...
i praštam...
Sve, sve ti praštam!
Voli! Onako kako samo ti
umeš...
Voli! Pokušaj da razumeš...
Volim! Pa valjda ti je jasno,
Volim te! Strasno!"

To je bila moja prva pesma u životu. Tek, cela ta epizoda se završila prilično neslavno po nas. Ja sam pesmu dva puta cepao i ponovo je zapisivao na papir posle nekog vremena, nekako mi je bilo žao da propadne, a sa druge strane, ona je ponovo krečila sobu... Sad sa setom gledam na to vreme - mislio sam da je to bio kraj, a u stvari je bio jedan veliki, fenomenalni početak burnog doba, koje izgleda nema nameru da se završi...

Ona se može samo tako opisati...slatka nevolja!

Upravo sam se vratio sa našeg sastanka i zbunjen sam i prepadnut. Nemoguće je da takav neko postoji. Devojka prelepo izgleda (niska, smedja, lepe, krupne braon oci, vitka), pametna je (konačno!), voli fudbal (doduše navija za Zvezdu, ali preko toga ću preći), voli flipere!!! E tu mi je sve bilo jasno... Mislim da sam se zaljubio u Mirjanu, ali nisam siguran, moraću da prespavam, pa da ujutru saberem utiske.

A sve je počelo tako iznenada... Sreli smo se na buskoj stanici kad smo se vraćali kući (na Kosovo) i pošto sam ja shvatio da je to ona plavuša koja je bila drugarica moje bivše devojke, priča je krenula... Voli RHCP, voli Stone-se, voli HIM (e samo mi je to fuj). Naravno, razmenili smo telefone i dogovorili se da se vidimo u BG-u.

Naravno, ja koliki sam slepac curu ne zovem, a u Bg-u sam već 20-ak dana, doduše jesam bio zauzet, ali se sve to moglo srediti. Pritom, jesu mi i Jelena i Bilja bile tu, ali sa njima samo gubim vreme... Elem, danas sam se vratio iz kupovine (kupio papuče i naočare), istuširao se i taman legao da se odmorim, kad mi stiže SMS od nje! Hm, pomislih hajde da je pozovem van, možda pristane - i tako je i bilo...

Sutra (ili prekosutra) je vodim da gledamo "Da Vinčijev kod" i tu će se sve rešiti. Biće ili pukovnik ili pokojnik... Poželite mi sreću. Ne smem da je ispustim!

Bio sam u susedskoj nam državi Bosni i Hercegovini!

Destinacija - Foča (Srbinje)... I bilo je neverovatno dobro. Šta da kažem, pivo Heineken 2,5 konvertibilnih (kolko se ja razumem to je negde oko 100 dinara iliti 10 kuna) - u Beogradu je 180 dinara, ako imaš sreće... Pošto iz dobro poznatih razloga pelin više ne pijem, mojoj sreći nije bilo kraja

Elem, izašao sam sa dve devojke, Anom i Ivanom, sestrama žene mog strica (znači mojim prijama). I to nam nije prvi put da tako izlazimo - prošle godine smo takođe napravili lom u Foči, u stan sam bukvalno ušao četvoronoške, pošto sam se prethodno sapleo na nešto i pao pravo na nos ... e to je bila smejurija. Pa kako da se ne razbiješ kad svašta ostavljaju po podu???

Dečko jedne od mojih pratilja je ispao ekstremni kreten, jer ju je nešto kao gnjavio što je izašla sa mnom, a kao nije s njim... Ja slušam i ne mogu da verujem - pa šta je s tobom, prijatelju, tako se ponaša brucoš u srednjoj školi, a ne odrastao čovek. Na to mu je ova rekla - idi malo kod majke, isplači se, manje ćeš da pišaš... Hahahahaha...

Da ne pominjem poznati sindrom malog grada - kad se pojavi neko nepoznat odmah svi moraju da vide o kome se radi. Kunem se da sam te večeri na sebi osetio hiljade pogleda, a kad su ribe počele da prolaze pored mene i da me direktno odmeravaju, tu je bio vrh.

Muziku da ne pominjem... od Seke Aleksić pa nadalje... Možda je samo dve stvari cele večeri bilo a da ih ja baš volim - tipa Balašević jedna i još nešto, ne sećam se...

I tako... A ja trebao da učim ovaj weekend...... Od sutra počinjem, stvarno!

Sećam se svega... Neću žuriti sa pričom, i suviše je tužna da bi se brzo ispričala. Moram reći šta mi je na duši. Priča je duga i tužna, zato ko je veseo i nije raspoložen da čita, neka preskoči, biće mu lakše.

Na Kosovu i Metohiji sam se rodio i tu živeo do 2003. Iako mi se lična karta i dalje vodi na Kosovsku Mitrovicu, već tri godine živim i studiram u Beogradu i tek ponekad odem u moje rodno mesto. Svi već znamo priču o dva naroda i o netrpeljivosti među njima. Zna se i da se na Kosovu desila i čuvena Kosovska bitka 1389. u kojoj su poginula dva cara, turski sultan Murat i srpski knez Lazar, kao i nebrojeno mnogo ratnika. Istorijski nije sporno ko je u bici pobedio - Turci su nastavili svoj pohod na sever, ali je sve to teklo mnogo sporije nego do tad. U narodnim epskim pesmama je to krvoproliće naširoko opevano i praktično je Kosovski boj jedan od kamena temeljaca na kojem počiva srpska kultura. Takođe, na Kosovu se nalazilo i danas se nalazi (ali u stravično žalosnom stanju, o čemu ću još pričati) nebrojeno mnogo manastira i crkava, koje su, posebno u vreme Turske okupacije, odigrale značajnu ulogu u homogenizaciji i opstanku naroda.

Zbog toga je i razumljivo što su Srbi posebno vezani za Kosovo (nešto poput Jevreja i Jerusalima). Kao kroz maglu se sećam onog velikog i nesrećnog mitinga na Gazimestanu (polje na kome se odigrala Kosovska bitka) na kome je onaj pokojni idiot (Bog će mi oprostiti, uvek o mrtvima sve najlepše, ali o njemu ne mogu) od Miloševića zaveo taj prilično nepismeni, neobrazovani ali i prilično izmučeni narod. Izmučen, reći će neko, pa kako, zar to nije bila vaša država? Nažalost, nije. Kosovo je praktično od Ustava 1974. dobilo jako široku autonomiju, skoro sa svim atributima državnosti i bilo je praktično država u državi. Albanci su imali široku slobodu u obrazovanju i formiranju lokalnih institucija i nastao je tihi genocid - konstantna maltretiranja i pritisci na nealbance (bilo je tu ljudi i drugih nacionalnosti i vere, ne samo Srba) da se isele, prodaju kuće i imanja i sl. Neretko su se takvi pritisci završavali silom, a prestupnici su prolazili sa smešnim kaznama. Elem, Srbima na Kosovu je već bilo dosta toga i krenuli su za prvim koji im je obećao rešenje, a to je bio Milošević. I svi znamo šta se desilo. Taj monstrum od bivšeg predsednika uništio je srpski narod na Kosovu, nije on uništio Albance, o ne!

Politika me tih poznih devedesetih ni malo nije zanimala. Voleo sam sport i bio sam fatalno ranjen onog dana kad je Peđa Mijatović promašio penal protiv Holandije 1998. u Francuskoj, a mi ispali od Holanđana u poslednjem minutu (prokleti Davids, i dan danas ga ne volim zbog tog gola!). Tek, oko mene su se dešavale čudne stvari. Puno vojske, policije, TV svakoga dana trubi o ubistvima tamo, ubistvima ovamo... Srećom, moj otac je uvek voleo da čuje i drugu stranu, pa su se u mom domu slušali i gledali i drugi mediji, a ne samo ozloglašena "TV Bastilja" (za neupućene, RT Srbije). Ništa nije mirisalo na dobro... A ja sam se i dalje trudio da igram fudbal sa drugovima i da ne razmišljam o tome...

1999. godine imao sam 15 godina, tek sam završio osnovnu školu i bio ekstra radostan zbog toga. I onda se sve promenilo - 24. marta 1999. godine otpočela je akcija "Milosrdni anđeo" (ironičan naziv, n'est pas?) kojom je NATO bombardovao Srbiju zbog humanitarne katastrofe na Kosovu. Prema izveštajima UNHCR, negde oko 1.500.000 Albanaca je tih godina (1998-1999) bilo proterano iz svojih kuća na Kosovu. Ja sam prisustvovao nekim "herojskim" akcijama naše policije, kada su skupljali nedužne ljude, stare i bolesne, po kućama i odvodili ih negde u nepoznato. Takođe sam prisustvovao masovnoj histeriji naroda koji je pljačkao i palio sve što je albansko (tu su se dovodili kamioni da bi se iznele opljačkane stvari). Pošteđeni su bili samo spomenici islamske vere (džamije i groblja) U Mitrovici je postojala džamija u severnom delu u kome ja živim, ali je ona, nakon bombardovanja policijske stanice istog dana do temelja srušena (uh kako me je to tada zabolelo, pa ja sam se kod te džamije igrao kao klinac! Šta im je ona skrivila, sećam se da sam mislio tada). Pored te džamije u Mitrovici, srušena je samo još jedna u Peći, koliko znam. O kako me je sramota zbog toga!

Nimalo nisam ponosan na to što se dogodilo tih meseci (do juna 1999. kada je bombardovanje počelo). Štaviše, stidim se, jako se stidim...

Posle se situacija okrenula.. Pošto je bombardovanje obustavljeno i potpisan je "Kumanovski sporazum" kojim je ustanovljena civilna misija UN (UNMIK) i prisustvo NATO-a na Kosovo, a srpska vojska i policija do daljnjeg bila onemogućena da bude pristuna u okolini, Albanci, koji su to shvatili kao pobedu, krenuli se da se vraćaju kućama... I naravno, u ovom vrzinom kolu zvanom Balkan, scenario je mogao biti samo jedan - vraćanje dugova. Skoro svo stanovništvo srpskog porekla u Metohiji je zbrisano (proterano uglavnom), održale su se neke enklave i sever Kosova, koji je oduvek bio pretežno srpski naseljen. Apsolutno ništa što je srpko nije bilo pošteđeno.

Posetite
http://www.rastko.org.yu/kosovo/raspeto/
To je upravo ono što me je nagnalo da objavim ovaj post.

Kao što sam već rekao, ja sam tada imao 15 godina i nisam baš sve najbolje shvatao, ali sada znam.

Na Kosovu je u periodu od 1999-2006 uništeno, spaljeno i oskrnavljeno više od 130 srpskih crkava i manastira od kojih je većina iz 13. i 14. veka. Draga gopodo, poštovani kolege blogeri, shvatate li veličinu tog zločina i nameru istog? Isto što važi za džamiju važi i ovde - zašto spaliti i uništiti crkvu? Šta je ona skrivila? Ja nikada nisam bio, a nisam ni sada neki veliki vernik, i moj odnos prema Bogu je prilično liberalan, ali znam i umem da cenim kulturu tuđeg naroda. Bio sam fasciniram džamijom Hasan II u Kazablanci koja može da primi 100.000 ljudi - 80.000 ispred na najlepšem platou koji sam ikada video, i 20.000 unutra, gde je sve izgrađeno od zlata i mermera i oduzima dah. Aju Sofiju i Plavu džamiju u Istanbulu da i ne pominjem. Prelepo.

Ali isto tako su lepe i Gračanica, lepi su i Visoki Dečani i Devič, a sve je to što oštećeno, a nešto i potpuno uništeno.

Nažalost, ovde nije kraj. Pregovori o konačnom statusu Kosova i Metohije su pri kraju i sve je izvesnije da će Kosovo dobiti neku vrstu nezavisnosti. Ma kakva ona bila, na kraju vodi u pravu i faktičku nezavisnost (to bih ja, kao budući politikolog, trebao da znam, zar ne?). Tek, bojim se da će sa tim datumom nastati novo krvoproliće. Rane još nisu zacelile.

Apelujem na sve, zaustavite rušenje kulturne baštine na Kosovu! To su spomenici velike vrednosti, a neki su pod zaštitom UNESCA. Svako ko progovori o tome, već je napravio značajnu stvar i ima moju bezgraničnu zahvalnost!

Predivan dan u Beogradu posle dugo vremena. Temperatura oko 20 stepeni, clear sky, toplo, bez vetra. Ma divno!

Dan Evrope u Srbiji, ali čini mi se da i nemamo šta da slavimo. Evropa nas je na neko vreme ohladila, suspendujući Pregovore o stabilizaciji i pridruživanju - svi već znaju zbog čega (koga). General Mladić drži Srbiju kao taoca. Već više je taj čovek pokazao da ga boli uvo šta se dešava sa njegovim narodom i zemljom. Pa zar se ne bi takav patriota, toliko slavljen i voljen u ratu, tako čistog i junačkog srca, kad bi video šta se to dešava sa njegovom zemljom, automatski predao? Očigledno da ne bi, što i vreme pokazuje.

A naša vlada i vlast je tek posebna priča. Premijer nam se odavno ne meša u svoj posao, neki ministri pljuju i psuju novinare, drugi zvaničnici čas podnose ostavke, a čas ih povlače... Ništa se više ne zna. Potpredsednik vlade i predsednik jedne od koalicionih stranaka manjinske vlade (!) je podneo ostavku, i najavio da očekuje od njegovih stranačkih kolega da ga isprate na isti način. Gospoda su ga samo iskulirala i sad se čeka Glavni odbor stranke u subotu, na kome je najavljen final countdown između dve suprotstavljene struje.

Ja stvari posmatram ovako - ako sam ja trener ekipe, a moja ekipa je stalno u donjem delu tabele i bori se za opstanak, a pritom gubi veoma važnu utakmicu u toj borbi, ja snosim najveći deo odgovornosti i ja sam kriv. Ja vršim promene i ja reagujem kad me igrači ne slušaju. Naš premijer, naš trener, nikako da shvati da treba da ode. Navijači već mašu belim maramicama i traže promenu, ali njega kao da nije briga. Ako si čovek bez obraza zašto bi te i bilo briga? Ako si u stanju da lažeš i zavlačiš celu međunarodnu zajednicu, zašto ne bi mogao i sopstvene navijače? "Danas ćemo, sutra ćemo... Nisam bio obavešten." I HAD ENOUGH OF IT! Hoću promenu i hoću je odmah! Inače će naša ekipa ispasti iz lige i igraće u beton ligi, zajedno sa Severnom Korejom, Burkinom Faso, Zimbabweom i Somalijom.

Ja u tom društvu, uz dužno poštovanje, ne želim da budem. A ne žele ni mnogi u Srbiji... Mladi će napustiti ovu zemlju i otići na Novi Zeland, gospodo. Tamo makar mogu na miru da čuvaju ovce a da ih niko ne zajebava...

Kakav weekend... stršne su se stvari dešavale.

Pošto je Ministarstvo prosvete i sporta (zvaničan naziv) Republike Srbije odlučilo da nama studentima udeli po koju crkavicu, koja nam je još u februaru trebala biti data, ortaci su odlučili da izađu u grad. I kako to već ide, malo truckanja u troli i na trgu sam, nalaženje i kreće opijanje...

Negde posle četvrtog crnog velikog piva osetiš da lice počinje da ti trni i nabacuješ onaj široki osmeh... Živeli! Tek, kad smo već dobro bili zagrejani, moj drug Milan u pokušaju da mi objasni nešto, levom rukom udara moju čašu piva i... u sledećem momentu izgledam kao da sam se upišao u gaće. Maler... Šta da se radi.

Stara šema beogradskih studenata glasi ovako - ako želiš da se dobro provedeš, napi se negde pre provoda! Jeftinije je i ostaje ti kinta za sutra. Elem, pošto se naša odiseja u kafiću "Optimist" "uspešno" završila, rešili smo da promenimo lokaciju. Gde sad? Pravac "Anderground" kaže neko - po inerciji svi idemo, tamo je uvek bilo cool, pa što ne bi i sad? Ulazak, sve ok, kreće đuskanje uz neki dobar haus, jedno, dva, tri piva... i nema više kinte! Šta sad?

Negde otprilike u to vreme kreće veliko iznenađenje za sve nas - Jelena Karleuša počinje da zavija sa zvučnika i masa ljudi počinje da pravi lom... Ja gledam i ne mogu da verujem... U momentu sam se otreznio. Palimo odavde, jebeš "Anderground", jebeš sve, odoh kući da pustim "Wild horses", da se smirim malo...

A napolju kiša... Jesam li pomenuo da nije bilo više para? Kako ćemo kući? I pojavljuje se naš spas - čista sreća nas je pogledala - u masi ljudi koja čeka bus na trgu naletimo na druga. On nam je dao 400 kinti i tako smo ja i Aljoša otišli kući, a Milan, Saša i Nikola su se već nekako snašli...

I to nije kraj, ne, ne, pa tek sam se raspisao, kako sad da završim? Onako polu-pokisao i polumrtav stižem kući, palim TV i gledam Finiks-LA Lejkers... u roku od 2 minuta padam u san.. Niti sam se presvuko, niti sam se pokrio nečim, ništa!

Oko 12 sutra se budim... Grlo me ubija i imam temperaturu. A taman sam se bio izlečio, koliko toliko.

Nedelja je cela prošla u druženju sa čajem od hibiskusa...

Dve litre crnog vina... ja i ona u mojoj sobi... ništa se ne dešava .. Volim da je slušam dok priča, ona uvek tako lepo priča, tako da zaboravim na Jelenu (zvala je dok je Bilja bila tu, srećom, samo na kratko)... Čini mi se da čujem klavir dok ona priča, ume da zazvuči tako tužno... a ne da se!

"Ako tražiš nekoga, nekoga za čuvanje
onda imam ruke za tebe,
i za tvoje vrelo čelo,
dlanove, meke kao jastuke...
Ako tražiš nekoga, nekoga za zauvjek,
onda tvoj sam čovjek, oduvjek!"

Po neki put pomislim da moj kompjuter zna šta mi je u glavi i da me namerno muči muzikom - isključiću shufle, dosta je bilo tuge za jednu noć...

Čudne stvari se događaju... Već tri dana sam nekako latentno bolestan (grlo me ubija i kašljem kao magarac), ali se i dalje krećem i neću da se predam. Moja filozofija je da je sve u redu dok god možeš da stojiš na nogam. E kad više ne možeš, onda ti telo daje znak da napraviš pauzu... Ja jedva izdržavam, da nisam danas odspavao malo, pukao bih...

Elem, sva ta gungula oko mog zdravlja me je navela na jedno čudno razmišljanje. Situacija krajnje neobična - budim se uz pomoć zaglušujuće buke koja dolazi iz susednog stana, dođe mi da uzmem machinegun i sve ih pobijem, a ne mogu da se mrdnem iz kreveta... Nema šansi, jedva sam uspeo da se odgegam do WC-a... I tako ležim i razmišljam - šta je čoveku potrebno da bi bio srećan?

Kunem se da meni treba malo toga - da je napolju lep, sunčan dan, da mi komšinica ne drži solistički koncert na stepeništu u 9 ujutru, da sa prijateljima mogu da odigram partiju fudbala ili odem negde van, da sam zdrav... Naravno, kasnije se maštanje dalje razvija - kućica negde u lepom kraju, bela ograda, travnjak, žena i dvoje/troje/četvoro dece, pristojan posao i lagodan, ne previše luksuzan život, to je sve što tražim... Miran život.

Kasnije shvatim koliko sam daleko od tog mirnog života... Ali i dalje se nadam i grabim ka cilju...

Moj drug se ženi...

Ej, bre, moj drug se ženi, pa to nije moguće!!!

Danas sam čuo od njegovog brata, takođe mog dobrog druga, takoreći najboljeg... Doduše, on nam je ovako privatno, kad bismo se u društvu zezali ko će prvi da se ženi, bio prvi tip, takoreći siguran fiks (kvota 1.10), i prognoze su se obistinile... A znao sam da će da zaglavi, jebi ga, kad nije pazio Ali dobra stvar u svemu tome je što mu se ta devojka, njegova buduća žena, zaista sviđa i može se reći da je, što je za njega velikoooo čudo, čak i zaljubljen u nju...

A dobro se sećam, ne tako davno, situacije - obojica imamo istu brigu, tj. dve devojke (nemas nikog, pa u roku od dva dana budes sa dve devojke i šta tad?). Sedeli smo u kafiću i naravno zapili se - ko zna ko se sve to veče izređao za našim stolom, razne su devojke odlazile i dolazile, pilo se i veselilo... A u junu/julu će se čovek oženiti... Ja sam posle toga svoju brigu rešio i odlučio da ostanem samo sa jednom devojkom, a on je još neko sedeo na dve stolice... Sad više nema toga - zaposlio se, oženiće se i biće veran - u to sam 100% siguran, ako se neko iživeo do sad, onda je Đole taj...

Moram da kupim novo odelo - hoću da budem ulickan na svadbi... Znači, on se ženi u 23. godini, a ja imam 21...

NO WAY, NOT A CHANCE - NEĆU DA SE ŽENIM BAR JOŠ NEKO DOGLEDNO VREME!