Sećam se svega... Neću žuriti sa pričom, i suviše je tužna da bi se brzo ispričala. Moram reći šta mi je na duši. Priča je duga i tužna, zato ko je veseo i nije raspoložen da čita, neka preskoči, biće mu lakše.
Na Kosovu i Metohiji sam se rodio i tu živeo do 2003. Iako mi se lična karta i dalje vodi na Kosovsku Mitrovicu, već tri godine živim i studiram u Beogradu i tek ponekad odem u moje rodno mesto. Svi već znamo priču o dva naroda i o netrpeljivosti među njima. Zna se i da se na Kosovu desila i čuvena Kosovska bitka 1389. u kojoj su poginula dva cara, turski sultan Murat i srpski knez Lazar, kao i nebrojeno mnogo ratnika. Istorijski nije sporno ko je u bici pobedio - Turci su nastavili svoj pohod na sever, ali je sve to teklo mnogo sporije nego do tad. U narodnim epskim pesmama je to krvoproliće naširoko opevano i praktično je Kosovski boj jedan od kamena temeljaca na kojem počiva srpska kultura. Takođe, na Kosovu se nalazilo i danas se nalazi (ali u stravično žalosnom stanju, o čemu ću još pričati) nebrojeno mnogo manastira i crkava, koje su, posebno u vreme Turske okupacije, odigrale značajnu ulogu u homogenizaciji i opstanku naroda.
Zbog toga je i razumljivo što su Srbi posebno vezani za Kosovo (nešto poput Jevreja i Jerusalima). Kao kroz maglu se sećam onog velikog i nesrećnog mitinga na Gazimestanu (polje na kome se odigrala Kosovska bitka) na kome je onaj pokojni idiot (Bog će mi oprostiti, uvek o mrtvima sve najlepše, ali o njemu ne mogu) od Miloševića zaveo taj prilično nepismeni, neobrazovani ali i prilično izmučeni narod. Izmučen, reći će neko, pa kako, zar to nije bila vaša država? Nažalost, nije. Kosovo je praktično od Ustava 1974. dobilo jako široku autonomiju, skoro sa svim atributima državnosti i bilo je praktično država u državi. Albanci su imali široku slobodu u obrazovanju i formiranju lokalnih institucija i nastao je tihi genocid - konstantna maltretiranja i pritisci na nealbance (bilo je tu ljudi i drugih nacionalnosti i vere, ne samo Srba) da se isele, prodaju kuće i imanja i sl. Neretko su se takvi pritisci završavali silom, a prestupnici su prolazili sa smešnim kaznama. Elem, Srbima na Kosovu je već bilo dosta toga i krenuli su za prvim koji im je obećao rešenje, a to je bio Milošević. I svi znamo šta se desilo. Taj monstrum od bivšeg predsednika uništio je srpski narod na Kosovu, nije on uništio Albance, o ne!
Politika me tih poznih devedesetih ni malo nije zanimala. Voleo sam sport i bio sam fatalno ranjen onog dana kad je Peđa Mijatović promašio penal protiv Holandije 1998. u Francuskoj, a mi ispali od Holanđana u poslednjem minutu (prokleti Davids, i dan danas ga ne volim zbog tog gola!). Tek, oko mene su se dešavale čudne stvari. Puno vojske, policije, TV svakoga dana trubi o ubistvima tamo, ubistvima ovamo... Srećom, moj otac je uvek voleo da čuje i drugu stranu, pa su se u mom domu slušali i gledali i drugi mediji, a ne samo ozloglašena "TV Bastilja" (za neupućene, RT Srbije). Ništa nije mirisalo na dobro... A ja sam se i dalje trudio da igram fudbal sa drugovima i da ne razmišljam o tome...
1999. godine imao sam 15 godina, tek sam završio osnovnu školu i bio ekstra radostan zbog toga. I onda se sve promenilo - 24. marta 1999. godine otpočela je akcija "Milosrdni anđeo" (ironičan naziv, n'est pas?) kojom je NATO bombardovao Srbiju zbog humanitarne katastrofe na Kosovu. Prema izveštajima UNHCR, negde oko 1.500.000 Albanaca je tih godina (1998-1999) bilo proterano iz svojih kuća na Kosovu. Ja sam prisustvovao nekim "herojskim" akcijama naše policije, kada su skupljali nedužne ljude, stare i bolesne, po kućama i odvodili ih negde u nepoznato. Takođe sam prisustvovao masovnoj histeriji naroda koji je pljačkao i palio sve što je albansko (tu su se dovodili kamioni da bi se iznele opljačkane stvari). Pošteđeni su bili samo spomenici islamske vere (džamije i groblja) U Mitrovici je postojala džamija u severnom delu u kome ja živim, ali je ona, nakon bombardovanja policijske stanice istog dana do temelja srušena (uh kako me je to tada zabolelo, pa ja sam se kod te džamije igrao kao klinac! Šta im je ona skrivila, sećam se da sam mislio tada). Pored te džamije u Mitrovici, srušena je samo još jedna u Peći, koliko znam. O kako me je sramota zbog toga!
Nimalo nisam ponosan na to što se dogodilo tih meseci (do juna 1999. kada je bombardovanje počelo). Štaviše, stidim se, jako se stidim...
Posle se situacija okrenula.. Pošto je bombardovanje obustavljeno i potpisan je "Kumanovski sporazum" kojim je ustanovljena civilna misija UN (UNMIK) i prisustvo NATO-a na Kosovo, a srpska vojska i policija do daljnjeg bila onemogućena da bude pristuna u okolini, Albanci, koji su to shvatili kao pobedu, krenuli se da se vraćaju kućama... I naravno, u ovom vrzinom kolu zvanom Balkan, scenario je mogao biti samo jedan - vraćanje dugova. Skoro svo stanovništvo srpskog porekla u Metohiji je zbrisano (proterano uglavnom), održale su se neke enklave i sever Kosova, koji je oduvek bio pretežno srpski naseljen. Apsolutno ništa što je srpko nije bilo pošteđeno.
Posetite
http://www.rastko.org.yu/kosovo/raspeto/
To je upravo ono što me je nagnalo da objavim ovaj post.
Kao što sam već rekao, ja sam tada imao 15 godina i nisam baš sve najbolje shvatao, ali sada znam.
Na Kosovu je u periodu od 1999-2006 uništeno, spaljeno i oskrnavljeno više od 130 srpskih crkava i manastira od kojih je većina iz 13. i 14. veka. Draga gopodo, poštovani kolege blogeri, shvatate li veličinu tog zločina i nameru istog? Isto što važi za džamiju važi i ovde - zašto spaliti i uništiti crkvu? Šta je ona skrivila? Ja nikada nisam bio, a nisam ni sada neki veliki vernik, i moj odnos prema Bogu je prilično liberalan, ali znam i umem da cenim kulturu tuđeg naroda. Bio sam fasciniram džamijom Hasan II u Kazablanci koja može da primi 100.000 ljudi - 80.000 ispred na najlepšem platou koji sam ikada video, i 20.000 unutra, gde je sve izgrađeno od zlata i mermera i oduzima dah. Aju Sofiju i Plavu džamiju u Istanbulu da i ne pominjem. Prelepo.
Ali isto tako su lepe i Gračanica, lepi su i Visoki Dečani i Devič, a sve je to što oštećeno, a nešto i potpuno uništeno.
Nažalost, ovde nije kraj. Pregovori o konačnom statusu Kosova i Metohije su pri kraju i sve je izvesnije da će Kosovo dobiti neku vrstu nezavisnosti. Ma kakva ona bila, na kraju vodi u pravu i faktičku nezavisnost (to bih ja, kao budući politikolog, trebao da znam, zar ne?). Tek, bojim se da će sa tim datumom nastati novo krvoproliće. Rane još nisu zacelile.
Apelujem na sve, zaustavite rušenje kulturne baštine na Kosovu! To su spomenici velike vrednosti, a neki su pod zaštitom UNESCA. Svako ko progovori o tome, već je napravio značajnu stvar i ima moju bezgraničnu zahvalnost!
Post je objavljen 12.05.2006. u 01:50 sati.