domijeve nacije

- 20:13 - komenterejšn (20) - ko još printa?! - povijest

srijeda, 23.02.2005.

diploma za svakoga...

opet se za mene lijepe nepotrebni ljudi kvazi-poznanici (dakle, ne kvazi-frendovi, već čak kvazi-poznanici) s kojima mi se ne da pričat u 8 ujutro na stanici. al, valjda je ekipa tak društvena da su uvijek orni za razgovor... šteta kaj nisu tak društveni bili u školi kad su svi pušili pred školom, a oni su za to vrijeme ležali na klupi i lizali profesorima šupčiće. il su ostajali u razredu kad smo svi demonstrativno napuštali nepravednu raspravu s profesorom (bio sam predsjednik razreda, tak da je četverogodišnje školovanje bilo protkano mojim buntovničkim ispadima :) koje je većina prihvaćala)

stavim si svoju kompilaciju na mp3 player i onda me neko veselo potapša po ramenu i veli: "dobro jutro, kolega. kako žena, djeca?"... mislim si, dosadan si idijote s istom forom svaki put. al, o tome sam već piso nedavno, al me očito ta tema tolko fascinira.. il me fascinira kaj ljudi ujutro znaju pričat... ja nemrem ni oči otvorit nekih 20 minuta jer mi snijeg blješti u oči, a kamoli razmišljat i ljubazno razgovarat..

bio sam danas na ispitu... nisam baš prezadovoljan al u petak me čeka usmeni pa bumo vidli... ipak, zanimljivo je kak i dan danas, daleko nakon srednje škole imam bolesne ideje i jeben smisao za muljanje i prepisivanje... začudim se, al onda pogledam ispred sebe, i vidim frenda s kojim sam non stop na faxu, koji ima 27 godina kak se meškolji, vadi nekaj iz đepova, šalje mi papiriče s napisanim "daj jebote, imaš kaj?! ja već 10 minuta pišem pjesmice da ne bi bilo da niš ne radim"... nemreš takvom čovjeku poslat nekaj ozbiljno, pa se dešavaju situacije kad mu pošaljem neki Domijev zakon koji dokazuje da u zoološkom vrtu žive životinje koje ni ne postoje....

sad je na redu derbi derbija (barcelona-chelsea), tak da ne smetate! od tu je veza sa slikom.... a poslije se idem dalje primit posla i pripremat se za ispit na kojem nemrem previše muljat, jerbo stojim pred frajerom i serem na ploči... ipak, faxevi su nam takvi da se svašta da iskombinirat... zato, srednjoškolci odite na fax, malo snalažljivosti i evo diplome....

siux pipl...

P.S. ne volim ovakve postove

- 19:54 - komenterejšn (17) - ko još printa?! - povijest

nedjelja, 20.02.2005.

višak panorame...

u ovom kaosu ispitnih rokova brutalno nalazim vremena da serem gluposti i radim aaaapsolutno nevažne stvari... npr. nakon nekih 3 tjedna uspio sam složit ovih 1000 puzzli na kojima je slika jednog od najpoznatijih gradova na svijetu.... al, kad sam složio sliku skužio sam da nije baš autentična, pa sad zovem bilo koga ko mi može nabavit ovaj dio slike u plavoj boji (ova dolje kaj fali, pizdajojmaterina, se ne broji, jebiga, nestala)... nije nikakva provokacija, al uvijek sam volio bit aktualan i u toku sa trenutnim stanjima stvari... tak da sam uvijek bio među prvima na promociji i potpisivanju novih cd-a od Ivane Brkić, Tereze Kesovije, Dražena Žanka i Mladena Grdovića (on mi je uvjerljivo najdraži), jer ne želim da mi se rasprodaju i da ih čujem dan il nedajbože dva dana nakon službenog datuma objavljivanja....

enivej, subota je bila brutalno čudna i zato mi se valjda svakakvi snovi motaju po glavi (to je valjda jer je bila bezalkoholna subota)... hodao sam cestom, i negdje 10-15 onih blesavih dvorskih luda je počelo hopsat oko mene i svirali su talijansku himnu (?!). za čudo, ja nisam baš preiznenađeno djelovao nego sam ušo među njih, veselo se zagrlio s najbližom dvojicom i gledajući im svima face, malko sam se začudio... većina je imala iskrivljene face ko da su pobjegli iz spota od Marilyn Mansona a dvojica koje sam zagrlio bili su Stipe Mesic i jedna prenepotrebna cura tu iz kvarta kojoj nit znam ime nit znam išta o njoj i za koju se čudim kak se opće našla u mojoj glavi a kamoli u snovima... tak smo se malo rasčagali i onda je naletio oooooogromni kamion i proletio među nas (đubrad mala luda spretna se razbježala). ja sam si zabrijo "oke, sad ćeš se probudit"... al ne! majstor me pobere ko da mu je zadnje kaj brije napravit i prikeljene face na njega uletimo kroz neki zid.... kad je zakočio i stao (samo nekih 2 minute nakon kaj bi se očekivalo) ja sam pao na pod, imo sam osjećaj ko da mi je sve polomljeno (a ne nije, idijote! samo te kamion pokupio!), gledo prema nebu i krv mi se počela slijevat prek očiju i onda sam se natjero da se probudim jer mi više nije bilo svejedno.... i uspio sam.

- 18:19 - komenterejšn (19) - ko još printa?! - povijest

srijeda, 16.02.2005.

generalno sranje...

prva stvar.. ljudi se čude ko picek glisti kad mi pogledaju desni dio face, jer fakat izgledam ko da mi je neko sa šarafcigerom napravio ubodnu i izlaznu ranu... čak me i asistent na žicanju ocjene pito kaj mi je... mislim, kaj da mu velim "ne znam, ne sjećam se"??! onak majstorski, kak jedino ja znam muljat, sam prešo na drugu temu i zagonetno se nasmijo... malo bi upitna za moj prolaz bila činjenica da se ne sjećam kad sam zadobio rupe na glavi.... btw. ispit sam prošo (a glasio je ko najteži) i u indexu je 4... dobro, to je osvrt na prošli post i na situacije koje proživljavam hodajući po ulici... čak mi ni zimska kapa nije pomogla da odvrati pozornost... uglavnom, osim alkohola, sad imam još dvije rupe.... nek im bude, zatrpat ću ih sa žbukom....

druga stvar: rastreseno i ljuto dolazim na referadu da panično pitam tetu neke stvari... neću sad o tome kaj me zanimalo... uglavnom, čekam da cura riješi pitanja nekog dečka i čujem slijedeći razgovor:

On: jel mi možete to pogledat, molim vas?
Ona: joj, evo samo malo....
...... par sekundi (ja već štrikam s mišlju "pa daj mali makni se više, kakve ti to imaš probleme?? meni se žuri!")....
Ona (vraćajući se): A ko vam je preminuo?
....... ja zabezeknuto gutam knedlu i brijem si "ne, ja to nisam čuo. to ona nije izgovorila"....
On: tata....
....... ja se u sebi križam, grizem usnicu a oči veće od fudbalerke Đuke Čajića uperene u njega i ogromni upitnik mi visi nad mutavom facom......
Ona: ovako, odite u dekanat i uplatite ovu uplatnicu da vam srede tu papirologiju u vezi toga"
On: hvala, teta...
Ona (gledajući u mene): izvoli.
Ja (tužno gledajući za tim dečkom): ovoga, ovaj... ma htio sam pitat... ma ništa, budem pogledo na internetu....

Jebote, ja fakat brijem da imam problema i onda čujem ovak nekaj... dečku umre tata i još ga jebu da si sve osobne podatke, papirologije, prijenos mirovine i boktepitaj kaj još mora promijenit i još isplaćat neke iznose za to. a on sve mirno rješava jer mu niš drugo ne preostaje... mislim, dečku je umro tata a ja se živciram oko.... ma opće neću ni reć zakaj sam ja ljuto došo na referadu.... sad mi je glupo.... a onda sam se osjećo glupo ko ova ženska na slici kad si je vidla sliku na netu i skužila kak je debilno zgledala....

uglavnom, ova priča nema ni poantu, ni zaključak ni rasplet... sve je jasno samo po sebi...
indžoj!

- 22:21 - komenterejšn (19) - ko još printa?! - povijest

nedjelja, 13.02.2005.

čudne li noći...

pičila je večer... Močvara, kompiči sviraju, oke ekipica, dosta poznatih, razglabanje o svemu, plaćanje pivi na sve strane itd.. a kaj da velim, klasika... ekipa se vraćala s druge strane i pokupila me s autom. i krenuli smo prema artu-kva... frend ima prenabrijanu muziku u autu i sabvufer mi je tolko zmanto glavu da sam mu ubrzo viko "E, daj stani! moram se zbljuvat"... oke, to je obavljeno... krenemo natrag, a meni život izmiče kontroli, izmiče mi iz ruku i bježi po cvjetnoj livadi...
dolazimo pred moju zgradu i ja uz neartikulirane (valjda) pozdrave JEDVA dođem do stana... živim u prizemlju, al nekad je i to miljama daleko.... i onda u sobi nastupa show: ulazim, doslovno padnem na koljena, zadnjim snagama nekak skidam jaknu (na kojoj btw. i ležim u isto vrijeme), tenisice čupam sa stopala i kreće najteže penjanje na krevet... imo sam osjećaj da je planina...znate ono, imam krevet na kat a ispod njega je trosjed di ekipa gleda tekme i zaljeva sve s pivama... e, a kad sam pričo o penjanju na krevet, naravno da sam mislio na ovaj doljnji... jebote, kak je bio visok (a doslovno ima 37 centimetara)...

obučen, roleta dignuta do Boga, glava u ciklotronu (sprava za ubrzavanje atoma), i mislim da sam uspio zaspat... e, al tek sad ide čudan dio... negdje ujutro me budi najjača bol -> grč u listu desne noge... i to jeeeeben grč.. mislio sam da mi mali alien izlazi iz noge... pas mater kak sam zaurlo... i onda najčudniji dio... probudio sam se i pokraj desnog oka imam dvije čudne rane (izgleda ko da me neko skurio s čikom), tak da izgledam ko pripadnik neke rase iz Star Treka. al ja fakat ne znam od kud to!! oke, skuri me s čikom... al sumnjam da neću osjetit. pogotovo na glavi!! i to dvaput!! al fakat! i onda kad to povežem sa elienom koji mi izlazi iz noge, zamislim se... brijem da mi neće trebat ovakav spejs-šip, a bome ni gospodična koja će mi čistit....

inače, majka me budila tolko tvrdoglavo i iritantno da sam se odmah ujutro moro svađat i ispizdio ko pas...
al, to je već prošlost... pluskvamperfekt, jebote...

vidim ose...

- 02:49 - komenterejšn (24) - ko još printa?! - povijest

srijeda, 09.02.2005.

Seljačizam

čudna je ta ekonomija, iz dana u dan iznenađuje... kažu da je jedan dio ekonomije marketing... to su reklame, jel tak? po nekim ferovskim logikama i vizitka je nekakva reklama koja privlači kupce... il bi trebala...

uglavnom, ne živim na istoku pticolike zemlje pa nemrem isprobat ovu uslugu, al mislim da bi radije pito susjedovog dvogodišnjeg sina (koji će bit delikvent) da mi pogleda kaj mi je s autom... jel ovaj majstor je moj ukus malčice profulo, a s time i parsto kuna koje bi mi uzo i par godina života zbog smijeha koji bi se razlomio da mi se takav pojavi i pita "a što ti, mali, trebaš,ha?"... istina, frajer bi me zdrobio i obriso bi si šupak sa mnom, al mislim da bi vrijedilo... hm, a možda ipak i ne bi.... istina, ne bi...

život mi ide na bolje... ustvari, već je dobro, tak da bi trebo reć da ide na jebeno... spominje se auto u skoro vrijeme (koji će se nadam se pokvarit tek kad Vlatkec ode u penziju), linu selim iz njezine sobe već neko vrijeme, a do onda ću izdizajnirat obje sobe (jedna za učenje i kompjutorske brijice, a druga za zajebanciju, cugu i tekme i...) i spominje se nekakva stipendija koja bi me poštedila žicanja love od legendarnih roditelja.... vidjet ćemo...

do onda: tramvaji, here i come!!

- 14:30 - komenterejšn (25) - ko još printa?! - povijest

ponedjeljak, 07.02.2005.

Yes, I hold some keys of gold. (stavit ću samo jednu točku jer mi seru da ih non stop stavljam tri...)

sklobolisnolovoooo... nego, kaj sam htio reć? e, da! subota... tri prijatelja (nije 5, šteta) odlučila prekinut seriju dosadnih izlazaka i skužili da u OTV-u (pardon, boogaloo...) sviraju dečki čiji kult tri prijatelja njeguju već godinama i to nikome nije jasno, al njima je jeeeebeno. dakle, uz puno nečkanja otišli smo i već na putu prema tam bili svjesni da će nam sam gospodin morat utabat dugačak put prema kućama, jer noćni tramvaju su kurve bili i uvijek će bit.
dakle, pive su tekle (makar je neki tam domi još bio pod utjecajem od prethodnog dana) i dugo se nisam osjećo tak smireno i veselo u isto vrijeme... dečki na stageu su opet pokazali da ih opće ne jebe nekakav uspjeh i da će uvijek bit ono po čemu smo ih pamtili od 8 razreda... i čak smo bili tolko zadovoljni da smo drugog benda (glavnog) poslušali samo 3 stvari... i odlučili smo ić ispitat kurvizam tramvajeva... nije bilo strašno (al da ne bude zabune: i dalje su kurve) al je bilo zima u pizdu materinu tak da smo već izmislili pjesmu (još jednu)... i planiramo skupit sve naše radove koji su plod izlazaka i sranja jednog ogromnog stvorenja koje je prestalo pisat blog i mazat svoju mast po ekranu........

inače, jutros sam se probudio u 6:10 ujutro i sa smješkom zaključio da imam još "samo" negdje 3 sata za spavanje i usnio ogroman i odvratan san u kojem se izdešavalo toga za vrijeme od dva dana... stigo sam se svađat s nekom ženom, prespavat cijeli dan kad je neki jebeni ispit, otić u dućan i završit u kinu, bio na moru i ne znam kaj, i nekaj me scima i probudim se, sad pazite ovo: u 6:12!!!! jebem ti, đubrad fakat za pravo kratko traje......

a na monitoru sam pročito da su se neki cyber par kaj se dopisivo odlučio nać i skužio da su muž i žena... ona je popizdila i rekla da je lažljivac, a on je tražio raskid braka... mislim, fakat ste majstori... ja bi se mirno usto i za pomirdbu joj kavalirski ponudio kaput... baš ko jerfra na slici <--

siju, face

- 23:55 - komenterejšn (15) - ko još printa?! - povijest

subota, 05.02.2005.

... ili riff na gitari

sunce, hvala ti što si izašlo za mene... sunce obećajem, misli bit će pozitivne....

pio sam gemišt, na eks i na ne eks i sad mi je u glavi kaos.... nadam se da će sutra proć i da ću bit spreman sredit si dan onak kak hoću........ tulum je prošo dobro, nisam nikakvo sranje napravio i mislim da sam se napokon naučio kontrolirat...

sad u drugom mjesecu moram dat sve ispite kaj sam si namijenio i bit ću lud! pičim u Francusku na početku 3. mjeseca, skupljam pare, uživam, pijem, pušim i pičim u Nurnberg na festival (još jedan) i onda ću bit zadovoljan...

mislim da ću sutra ovaj post zbrisat jer ne volim kad neko misli da sam puko i da ne znam kaj pričam.... al, z druge strane, zakaj ne bi piso ono kaj mi pukne u glavu?! sad mi je puklo ovo... koilko god bilo glupo.... al ja volim te svoje debilne ispade.... inače ne bi bilo zanimljivo i svi bi živjeli ko da snimamo serije...... ma, zaboravi....

ljudi, pazite kaj radite i pazite na sve kaj vam je drago....

N.P. lostprophets - last train home

- 04:58 - komenterejšn (10) - ko još printa?! - povijest

srijeda, 02.02.2005.

Gori, majko(PIII...IP)če!!!

kad se nečeg primim, onda se primim.... i onda se blog napije ruma s čokoladnim mlijekom i počne izvodit sranja, smije nam se s uperenim prstom, dere se kroz prozor, izvrguje nas ruglu i bari naše partnere... i onda se čudi kak svako malo nekaj ne radi... pa kad si alkoholičar, panju!! kad smo kod alkohola, pozdrav petardi :))¨

u glavnom (al ne u glavnom kolodvoru), prvi mjesec me je zasniježio, zajebavo s prijevozom i gazio me ko ova teta moja jaja <--
međutoa, mjesec je završio i ostavio me na cjedilu... bez predavanja, bez buđenja ujutro, bez svakodnevne vožnje javnim prijevozom... samo s ispitima! sad kužite zakaj "na cjedilu"....

a kad smo kod javnog prijevoza: pred nekih dva tjedna nabavim si onaj USB MP3 plejer, nasnimim si the best of ultra najkul ludu kompilaciju koja gazi sve pred sobom i sve druge pjesme oblače onu arapsku odjeću da ih niko ne bi ni vidio, a kamoli čuo, uzmem neku knjigicu i otisnem se prema vlaku... muzikica svira, knjigu držim u krilu, sakrijem se na neko fora mjesto čekaone, smješak je na licu jer počinju prvi taktovi omiljene 4 minutne pjesmetine, nevino (a kak drugačije) dignem pogled i onda mi se pred očima stvori sa debilnim osmjehom na licu naaaaaaajdosadniji lik iz kvarta... i kaj sad?! nemrem pobjeć, nemrem nastavit slušat mjuzu (jer sam prepristojan sanafabič), a nemrem ga ni ubit jer nemam s čim... al kad u glavi prevrtite film i skužite da je idijot na istom faxu, prisere vam se... jer: znači ide na isti vlak ko i ja (moram pričat s njim cijelim putem), kad put bude gotov, muka nije gotova jer majstor ide sa mnom skroz do naše ustanove.. oke, mislio sam to je kraj.. but noooooooooo.... manijak me otpratio maltene do moje predavaone koja je od ulaza na najdijagonalnijem dijelu zgrade... muka je završila, al ja se i dalje bojim... ulicom hodam oprezno i skrovito, svaki papirič koje vjetar potegne i proizvede neki zvuk me podjesti na traumu i molim majstora s neba da mi ne priušti više nikad doživljaj zbog kojed već danima ne spavam... al noćima zato da! obilno!!

P.S. velkam bek svima! svima koji ste prebrodili teške trenutke i izdržali cijelu ovu nebložnu krizu... ima puno ljudi koji odustaše...
P.S.S. malo mi je u krucu kaj sa svakim novim postom moram spašavat stare na onom guglovom spremniku... dokle će to trajat? i onda nemam ni komentare i nemam kaj čitat... vidim, to se samo meni dešava.... a s druge strane, kaj će mi stari postovi??