Nekada smo, otata moj i ja često odlazili na Urbar konjskim kolima, tandrčući se po prašnjavoj cesti. Konji bi lijeno vukli kola, ali mog otatu to uopće nije smetalo. Kazao bi kadikad kako i marva ima pravo na odmor i dobar život. Nije on nikada bič koristio, samo bi ponekad, više onako da nešto kaže, podigao glas: „ Io Olga, mrcino stara, nemoj da te bičom“, a Olga je to, sigurna sam, razumjela pa bi mačice ubrzala kojih par metara, a onda opet po svom. Tako bi se mi vozili kolima, sjedeći na dasci prekrivenoj gunjevima. Bez gunjeva se nikada nije išlo jer kada se stane u polju, na salašu il' na vašaru, ako se išlo štogod prodati ili kupit, konje se gunjevima pokrilo da se ne prelade, kako bi kazli. To, da se ne prelade, dugo mi nije bilo jasno, sve dok mi otata nije na potanko ispričo; da se konji oznoje vukući kola i tovar u njima, pa kada se stane oni su vrući, a zrak, pogotovo u jesen i zimi, ladan i treba ih gunjem pokrit jer ako se prelade krepat će. Na selu, nekada marva nije umirala nego krepavala. I nije to bio pogrdan izraz jer nekad se čulo za nekog lošeg čovjeka; krepat ćeš ko pas pod plotom. Pa konje triba pokrit gunjem reko bi, on, otata moj. Eto tako to sav svit u Slavoniji radi, a gdigod i drugdje isto. Tako bi mi, otata moj i ja silne razgovore vodili, a Olga i Cveta polako s kopita na kopito po prašnjavoj cesti prema Urbaru, jerbo su one znale da je otata kreno nakosit mlade djeteline za prašiće, za živad. Na urbaru nije bilo đerma da bi konji mogli vodu piti ko na salašu pa je otata zato kola i konje pod stari hrast smjestio. Kazao bi on: U ladu je dobro, manje će ih obad napadat“. A obad je meni bio strašniji i od komarca. Nit ga čuješ, nit ga vidiš, samo te ubode, a onda boli. Konji bi stalno mahali repom, tresli krivom, trzali tijelo da ih otjeraju, a ipak bi neki uspio i ubosti, zato se otata žurio nakositi nekoliko naramaka djeteline pa u kola i polako natrag kući. Danas na Urbaru nema starog hrasta, nema djeteline, nove kuće izrasle, nove ulice asfaltirane, kao da ga i bilo nije, a je i još se u mojim sjećanjima skriva, prašnjava cesta od kuće u Šokadiji do Urbara.
slavonsko dijete
|
