Ofucala ti se vešta. A vidi ti borše...kupi novu!

Moj ormar u Trogiru je pun robe. Čizme. Cipele. Majice. Haljine. Torbe. Torbe koje nikad u životu nisam ni izvukla iz tog ormara. Torbe koje vjerojatno nikad i neću izvuć' iz tog ormara. Torbe koje su mi dosadile i prije nego sam iz uspila iznosit'. Došla sam s koferom punim knjiga, par gegica i ravno 5 haljina. I tako sam prezimila. Odluka je pala. Ne kupujem. I točka.

Minhen je jako skup grad. Kad sam dobila prvu plaću shvatila sam da me dočekala realnost. Stanarina, hrana, prijevoz, topli obrok na poslu koji mi se oduzima od plaće, porez... Odluka je pala. Kupujem samo ono najnužnije.

Nakon druge plaće prioriteti su se vrtoglavo promijenili. Nakon još jednog mjeseca koji se svodio na posao, posao i ukupno 8 slobodnih dana došla sam do zaključka kako ne da ću kupovat' najnužnije, nego neću kupovat uopće. I tako sam počela kupovati samo ono šta mi donosi neko iskustvo a prestala gomilati stvari u ormar.

Prije tri tjedna došla sam doma s posla i na vratima me dočekala neka nova cura. Tereza. Tereza je iz Češke, uči njemački u Minhenu i uselila se u sobu do moje. Taman se spremala na koncert klasične glazbe u nekoj futurističkoj crkvi par kvartova dalje i zaključila kako bih trebala preskočit spavanje popodne i otić s njom i ukućanima na koncert. Besplatno je. Posluživat će i neku hranu. Odlično. Gladna sam a i muziku volim. Nakon sat vremena sjedim u crkvi, slušam Bacha i razmišljam o hrani. Pa čekaj, ja uopće nikad nisam bila na klasičnom koncertu. Gledam program..C mol, D mol, varijacije, virtuozne varijacije.. Gledam lustere u crkvi čiji odsjaj pada na staklene površine i stvara onaj stakleno-kristalni efekt. Pijanist se znoji. Teatralno maše rukama i zabacuje glavu. Tempo sviranja se izmjenjuje iz brzog u polagano a mene taj ritam podsjeća na bumbara u staklenci koji leti u krug i ne može iz tog malog prostora pronaći izlaz. Prestajem misliti na hranu. Ne gledam pijanistu. Sklapam oči. Slušam. Sad samo slušam. Mislim da se stvarno radi o bumbaru koji pokušava izaći iz staklenke.

Pljesak. Ograman pljesak. Bumbar nestaje. Pijanist je ponosan. Moji ukućani su na nogama i plješću. Tereza je isto gladna. Hrana. Hrana pa krevet.

Nije sve šta se besplatno nudi dobro, ali isto tako ni ono šta skupo platimo ne garantira oduševljenje.

Parkovi. Za mene su više parkovi. Kako smo imali popriličan broj sunčanih dana u zadnja 2 mjeseca, provela sam jako veliki dio svog slobodnog vremena u parkovima uz rijeku.

Računica je jednostavna. Trebaju vam dekica, knjiga, dobro društvo, voda i kava. I sve to možete donit od doma. Tu sam naučila jednu stvar koja je za mene jako bitna. Apsolutno ništa ne može popravit tvoj dan ako si nezadovoljan sam sa sobom, apsolutno ništa materijalno ne može uvjetovat tvoju sreću i apsolutno ništa od materijanih stvari nije od tolike životne važnosti da to moraš kupovat' na rate i otplaćivat 8 godina. Torba od 800 eura neće popravit tvoj život ukoliko si nezadovoljna. Novi lak za nokte ti ne treba ukoliko doma imaš kolekciju od 56 boja, a tunika s izloga je ionako sezonski hit koji će ti dosadit kroz par mj.

Sad kad sam spoznala sve to i kad mi je potpuno jasno kako život funkcionira, obukla sam se i otišla na aerodrom po svoju majčicu. "Ofucala ti se vešta. A vidi ti borše,popucala je...kupi novu! Čizme su ti se odlipile, al ti to ne vidiš? Kupi nove, nemoj takva ić okolo!"

Ta moja borša je popucala jer natrpam svašta u nju, ponekad ako je iznenada sunčano a ja se zateknem blizu parka izvadim sve iz borše i sidim na njoj i sunčam se. Moje ofucane čizme su prošle Irsku, Pariz, Minhen i pola Bavarske, a u mojoj ofucanoj vešti sam išla na klasični koncert u futurističku crkvu. Mislim halo, čekaj, stani...briga me!!! Ipak mi je kupila nove vešte.

Prije dva dana sam slučajno imala slobodan dan usred radnog tjedna i vidila plakat za Dane Afrike. Nije bilo besplatno. Ulaznicu sam platila 8 EUR, ali ono šta sam ulaskom u te šatore dobila je neprocijenjivo. Žene u šarenim haljinama, mukarci koji sviraju bubnjeve, ručno oslikana keramika, čaj od mente, kava s aromom, muzički instrumenti za koje nisam ni znala da postoje, kutura pletenja kose a povrh svega jedna velika opuštenost i osmijeh za svakoga.

Odluka je pala. Odsad kupujem ulaznice i karte. Ne skupljaju prašnu, ne zauzimaju prostor a ispunjavaju.