Početkom četvrtog desetljeća našeg stoljeća, svjetskim će morima i oceanima zaploviti prvi brodovi bez ljudske posade. Dobro ste čuli, brodovi će postat toliko sofisticirani i automatizirani da će moć sami plovit od luke do luke, bez njanci jednog čovika na brodu.

Ne brinite, nije me uvatila fibra, niti sam ovaj podatak isisa iz prsta dok sam štrukava limune, već je upravo tako izrečenu pretpostavku iznija šjor Guilermo, nećete vi ga znat al nema veze, u svakom slučaju ozbiljan čovik u tamnome veštitu i svilenoj kularini, ugledni stručnjak svjetskoga glasa i to ne na nekakvoj kavanskoj raspravi, već na međunarodnom znanstvenom skupu posvećenom razvoju brodogradnje.

U svome se predavanju ugledni stručnjak, rečeni šjor Guilermo dotaka najnovijih trendova u svjetskom pomorstvu koji će obilježit i usmjerit razvoj u narednom razdoblju, a samim tim, pred nas brodograditelje postavit nove zadatke i probleme koje više ne smimo nazivat problemima nego - izazovima.



Dakle, sad više nema sumnje, brodovima će se u bliskoj budućnosti upravljat na daljinu. Dok sam sluša uglednoga stručnjaka svjetskoga glasa, odma sam povuka paralelu s onim autićima šta ih kupujemo muškićima za rođendane. Božemoj, ko je vidija da se dite od tri godine mora saginjat, puzat na kolinima, gurat autić i činit brm-brrrm. Oli nije jednostavnije tutnit mu daljinski u ruke, napunit baterije i pustit neka vozi leva-leva.
Istina, malo je zafrkano kad ti autići letaju svugdi po tinelu, kužini i hodniku, a osim šta zunzaju ka mošjuni prid kišu, ukućani se na njih spotiču, padaju i beštimaju.

Šjor Guilermo, ka da je pročita moje misli pa nastavija - nemojte misliti da će to biti jednostavna stvar, morati ćemo koristiti tehnologiju kakvu već danas primjenjujemo u svemirskim letovima.

Lipo bome, eto smo se učas približili svemirskim visinama. Okej, to mi zvuči logično, ako možemo poslat svemirski brod da sleti na Misec, Mars, Jupiter ili ako baš oćete - na Saturnov prsten, i ne samo da sleti već da tamo izvuče klišta, okine par bovana, zapakira u celofan i sve to vrati na Zemlju, onda nema prepreke da naš brod za rasuti teret pošaljemo u štatigajaznan - Yokohamu.

Samo, pred nas se postavlja puno teži zadatak. Kako? Ma kako kako? A šta mislite zašto se svemir zove SVEMIR. Logično - zato šta je tamo sve mirno, nema vitrova, nema valova, nema marete, nema kurenta, a i mogućnost da ti iz suprotnoga smjera naleti drugi svemirski brod i zvizne te u provu otprilike je jednaka onoj da u starome gradu Trogiru usrid zime naletiš na otvorenu butigu bilo čega.



Ipak, pametni će ljudi i za to nać načina. Ako čovika neće bit na brodu, bit će ga na drugome mistu - opet ću se pozvat na naše svemirce - ka šta oni imaju svoj Hjuston, oliti onu veliku dvoranu s pustim monitorima, tako će i naši pomorski kapitani imat posebne centre iz kojih će moć kontrolirat i upravljat s našim brodovima.

Naravski, neće sve to odma ić glatko. Jedna od najvažnijih stvari na našim otocima je nećete virovat - šentada. I to ne bilo kakva šentada već ona posebna na kojoj mista zauzmu stručnjaci nad stručnjacima koji se svaki dan nacrtaju u portu otprilike dvadesetak minuti prije nego šta ima doć vapor. Dolazak broda je daleko najvažniji događaj dana na svakome otoku. Uglavnom, zadatak mudraca sa šentade je da pomnjivo prate kako brod akoštaje. Akoštavanje je jedan izuzetno složen manevar u kojem se kapitan mora znalački približit mulu, pod oštrim kutem, onda malo zašijat dok u isto vrime posada spušta pajete, baca cime i pribacije puntiželu na rivu kako bi se putnici i valiže mogli iskrcat. I sve je dobro dok je dobro ali ako se tu i tamo dogodi da vapor striša ili bombiza u korniž od mula, ajme ti je. Odma će ga oni trust mozgova koji prati svaki njegov manevar, napast, izvriđat, izasovat, uglavnom, ti će nesritnik bit za vike vikove prikrižen ka teški neznalica koji ne umi držat ni ćikaru bile kafe u rukama, a kamo li timun od brzobrodske linije. Neka ubuduće vozi na drugi škoj a ne na naš!

I sad baš ništo razmišljam - na koga će ekipa sa šentade idit, mavat šćapiman i itat se beštimjama ako brodovi budu akoštavali automatski?

Pretpostavljam da će sve navedeno značajno prominit i samu narav pomoračkoga posla. Možemo zaboravit vrimena kad su maritimi išli na vijađe po osam, deset, pa i više miseci. Eto, već sutra će prekaljeni morski vukovi odit na posal od sedam do tri, u četiri popodne se uredno vratit doma, uzet Slobodnu u ruke, dignit noge na stolić u tinelu i zavikat - ženo, šta ima za obid? A ona će njemu brižno prić i prošapjat - mužu moj, imamo polpete s pirejon.

Nego reci mi kako ti je danas bilo na poslu - još će ga upitat kako bi mu dala na važnosti.

Kapitan će na to odgovorit ponosno - u osan i po sam bija u Singapuru, bacija sidro malo vanka luke jer su nam rekli da moramo čekat na iskrcaj, i da ne bi gubija vrime, uvatija san nikoga trampera i odveja ga u Mombasu, posli marende sam preuzeja kontejneraša s Velikih jezera da bi na kraju dana još uspija provuć jedan kruzer Panamskim kanalom.

Lipo bome, a reci mi mužu moj, jesi li mi čakod kupija na tin vijađima, koju lipu veštu ili parfem?
Ma di ću ti kupit, obaša san po svita, a nisan se guzicon maka iz kancelarije!
Moga si priko interneta, samo da si tija - namusit će se ona.
A kapitan će se dignit iz fotelje, sist za stol, probost pirunom onu polpetu za koju niko neće zna je li stvarna ili virtualna pa sebi u brk procidit - enti napredak i ko ga je izmislija!