Sunce se potočalo u more tamo negdi iza Blitvenice i pošlo spat, a mrčina se zalipila najprije za zemlju crvenicu pa za deblo i napokon za grane, taman kad je ostalo još dvi-tri masline za pobrat. Umorni domaćin je reka - A-la svitu, dosta je bilo, bome smo se danas natrudili.



I jesmo - odgovori uglas mala, ali složna skupina berača. Ako ćemo pošteno, već su deboto uru vrimena u sebi prizivali ove čarobne riči domaćina. Bez suvišnih kako i zašto, skupljaju se češljići, sići, bavuli, šuškaju klašnje i šegaci, ubrani plodovi se spremaju u konobu, a brižna domaćica je već iznila na stol pun lonac toploga fažola. S buncekom, nogicama i suvin mesom, razumi se.

Evo judi, mašite se, ne znan oće li van se svidit, ako kome fali papra neka ga doda po svome guštu.

Ma šta to govorite - javi se prvi - ma di nan se neće svidit, svi znamo da vašemu fažolu nema ravnoga. Moja mater... nastavi prvi i važno podigne prst ka Grgur NInski - izvrsno kuva, šta je-je, ali njezin fažol se nikako ne može mirit s vašin. Bit će vi znate neku tajnu!

A nema ti tu velike tajne, moj ti, večer prije ga pomočin u ladnu vodu da omekša, a sutradan ga skuvan normalno, ka šta san ga uvik spravjala - skromno će domaćica.
Ej ljudi a jeste vidili kako na Visu spremaju pašta-fažol na brujet? - uskoči drugi.
Ajme meni se to ne sviđa, pari mi paštroć - dometne treći.
Ma ke paštroć - najidi se četvrti na trećega - tribaš probat pa onda govorit!

I malo-pomalo, uz čašu-dvi nekome i tri, razvije se živa raprava o brujetima, gulašima, tripicama, prvi diže u visine raštiku s kaštradinom, drugome su puna justa kiseloga kupusa, treći sklada poemu o arambašićima a četvrti sanja o gustoj juvi od brokule. Bidni ljudi, još do prije desetak godin su ovako strasno govorili o ženskima, a sad in je samo spiza na pameti. Kako se bliži zima tako su sve žešći.



U nika doba, domaćin se važno nakašlje kako bi svima da do znanja da bi mogli poć ća, jel...
I ka ono usput pripomene - a mogli bi sutra završit ovo bokun šta nan je ostalo, an, šta vi mislite?
Kako ne, opet će prvi, ako nas se skupi ovoliko ka danas, bit ćemo gotovi do obida.
Tako je - evo ti drugoga - a šta mislite da sutra bacimo štakod na gradele?
Ajde borati samo na spizu misliš - napadnu ga treći i četvrti zajedno, ka ono - njima nije ujopće važno.
Dobro, dobro - pomirlljivo će domaćin, ne bi tribalo bit rose, mogli bi počet u osan i po, najkasnije u devet, samo ljudi pripazite - sutra se minja vrime.

A je, tako je - opet je prvi vazeja rič. Ček ček, kako se ono miče, unaprid oli unazad?
Meni se pari da je reklo unazad - odgovara domaćin
Sve ide unazad otkad su ovi došli na vlast - inpicigaje drugi.
Ma čekajte ljudi - šta je danas bilo devet, sutra će bit koliko?
Deset! - ispali treći

Alo cukunu - uskoči četvrti - ma kojih deset, vako se računa - ako je danas bilo podne, sutra će bit, kako ono ...jebate, opet mi se sve izmišalo!
Ma pusti ti podne, mi moramo bit ovde sutra u devet! - odlučan je prvi.
Ma jel devet po novome ili po starome?
Po star...novome - viknu drugi, treći četvrti.
Jeben ti onoga tukca šta je to izmislija!

Gospe moja, inšempjanoga li svita, svake godine na ovi dan, oni iste rasprave vodidu i nikako se ne mogu sporazumit. Šempre Lovre, šempre jarče! I ne mislidu oni stat na kazaljkama, nego nastavljaju balit, pizdit, beštimat, predlažu se izmjene zakona, ustava, kalendara, jedan bi ukinija ponediljak, drugi utorak, treći bi malo okinija od svih dana kroz sedmicu i produžija subotu na četrdeset i osan uri! I ko zna dokle bi sve to trajalo da se nije na noge diga oni peti šta je sve do sad muča, jer on jedini bidan ništa nije pija jerbo je zadužen da vozi.

Znate šta, ja iden doma, a vi kako oćete, ako mislimo sutra napravit posa, onda...
Je je, jemaš prav, slože se ostali, vrime nam je da krenemo...

Dok su svi još međusobno pet puta ispozdravljali, domaćica je pokupila šporke pjate sa stola i odnila ih do sudopera, domaćin je mava šudaron sve dok auto s vridnim beračima nije zamaklo iza prve okuke nizbrdo pa se onda vratija, ispraznija čike iz pepeljare, povirija još jednom do konobe, razminija rič-dvi s ubranim maslinama pa ugasija svitlo.
Kad se svučiva i sprema ulist u posteju, učinilo mu se ka da ga je ništo pinku probolo ispod škine. Ništa čudno, navika je već. Opet će prominit vrime.