Moga bi se pofalit da sam zadnjih desetak godina u okviru vlastitog znanstveno-istraživačkog projekta pod radnim naslovom "Dalmacija u malom prstu" preplovija pristojan broj nautičkih milja i prevalija nešto manje pristojan broj kilometara. Kažem, moga bi se pofalit, ma isto neću. Ali zato oću reć da ovakvih lipota ka šta kod nas ima, nema na daleko, od stepe Ulaan Baatora pa sve do prašume Kuala Lumpura.
Nije nam bilo dosta šta nam je oni dobri barba podarija more s iljadu otoka, nego nam još za žuntu doda brda, doline i planine, a da ne spominjem rijeke, krške lipotice, koje su se pametno i šesno rasporedile tako da jedna drugoj ne smetaju, a opet u svaka doba mogu uskočit ako kojoj zatriba pa žive zajedno u miru i slozi.

I onda je normalno da nam neodgovorni pojedinci koji nisu imali sriću da se rode u ovome dilu svita znaju grintat i prigovarat da smo vaki, da smo naki. Prošlo lito mi jedan Kurt iz Augsburga govori - kako to da je kod vas sve zapušteno?
Ma kako to misliš- zapušteno?
Pa pogledaj polja, vrtove, njive - sve vam je zaraslo u korov, ne vidim ništa posađeno, nikakvih poljoprivrednih kultura.

E moj Kurte, tija sam mu reć ma sam se isto u zadnji čas zaustavija da mu ne odam tajnu. Naša polja su samo na prvi pogled zapuštena, jer tako plemenite, čak i ljekovite biljke ka šta su drača, brnistra i kupina sigurno ne bi bujale na bezveznoj jalovoj zemlji. Je, istina je da ste vi u bogatim zemljama razvili poljoprivredu do neslućenih granica, sve su vam parcele u škvaru, ne možeš vidit njanci travčicu viška, a kamo li žbunove pirike, troskota ili crikvine ka kod nas. E, ma ne znaš ti moj Kurte da smo mi razradili poljoprivrednu strategiju ne za idućih pet, deset ili dvadeset godin, mi već razmišljamo o dvadeset i drugom stoljeću. Vi ćete dotad svoje poljoprivredne površine uništit pustim herbicidima, bešticidima i ostalim cidima i kad vam zemlja opali trisku i ne bude više tila davat ploda, onda ćemo mi aktivirat sve ono šta vi sad naivno mislite da je zapušteno. Maknit ćemo kupinu i brnistru i posadit verduru. Odmorna zemlja počet će rađat ka blesava, a mi ćemo komodno moć ucjenjivat Europu sa kumpirima, karotom i kupusom. Neka pišu molbe, aplikacije, peticije, neka se znoje, nećemo im dat naš kupus za brokve! Jedino ako budemo dobre volje.

Uglavnom, lutajući Dalmacijom, doša sam do brojnih otkrića. Daleko najveće otkriće mi je bilo kad sam u jednoj planinskoj vrtači na deboto iljadu i po metri visine pronaša bačenu gumu od šlepera!? Rasplastalila se ka da je njezin cili svit. Protrlja sam oči, kako, zašto, odakle se stvorila tu? Najbliža cesta udaljena je barenko dvajstipet kilometri! Da nije neki medo pod dojmom upravo pročitanog "Mita o Sizifu" kotrlja gumu uzbrdo, onako iz zafrkancije? Hm, ne virujen da bi neka manja beštija mogla iti pomaknit toliku gumetinu, a kamo li je pogurat kilometrima daleko. A da nije čovik? Ma ne virujem da bi mi, ka dični predstavnici starog kulturnog naroda, ma šta kulturnog, najkulturnijeg od svih, mogli bit tako surovi prema našoj prirodi. Pa sam pomislija - možda se neprijatelj uvuka u naše redove?



E, može bit, zeznut je to neprijatelj. Potaja se, misliš da ga nema, a on iskoristi našu nepažnju i hop - baci stari špaker u kanjon Cetine. Sutradan zakotrlja grancavi otoman uz cestu Prgomet-Plano. Preksutra zatrpa škovacama izvor Jadra. I dok se mi snađemo, ti mrski neprijatelj izvrši desant na najlipše vale na otocima i na biserne plaže izbaci more plastičnih kesica, flomastera, štapića za uši, kanti od ulja i još šesnajšt tona svakakvih gadarija.



I onda mi, potpuno nepripremljeni za takvu sortu dušmanina, čudimo se i pitamo - ko je to moga učinit? Nisam ja, nisi ti, nismo mi, a kako ćemo kad smo svi od reda ekološki osvješteni!
Izađu stručnjaci na misto zločina, privrću po škovacama i mudro zaključuju - ove su škovace doplutale iz Jonskoga mora! E nu, nećete nas privarit, mi čak i škovacama znamo izbrojit krvna zrnca. Odma nam bude lakše - sva srića šta to nije naše nego "njiovo" smeće. Oni su krivi!

Mislim da je za sve kriva ambalaža. Prije si ima kutiju za keks, u njoj keks i to je bilo to. A sad, ambalaže pet puti više nego sadržaja. Velika kutija, jedan celofan, onda manja kutija, pa niki kušin šta špuga vlagu, pa selotejp da zalipiš kesu u pola zalogaja, pa hanzaplast ako se rasičeš po prstima i na kraju još za ne falit - svaki keks napose zamotan u svoj celofan! Današnji keks toplije je obučen vengo naše babe sa šotanama, pumparicama, korpetima i ostalim čudima koje su sve mećale na se.

Svitu moj dobri i deboto pošteni, krajnje je vrime da se dozovemo pameti, opili smo se kruvon, uljuljkali smo se da smo najpoželjnija da prostite "destinacija", a škovace su svugdi oko nas. Zatrpat će nas dok raspakiraš oni keks iz prethodne rečenice ako se ne trgnemo. Po gradovima i naseljenim mistima još kako-tako, ali čim malo prošetate sporednim putevima ili uz more, shvatit ćete da priroda već diše na škrge. I nemojmo mislit da su nam neki drugi krivi za to. Krivi smo mi.