Prometov autobus broj trideset i sedam kloparao je zonom sumraka između Sućurca i Solina; preko kloake Kaštelanskog zaljeva gubila se u izmaglici od cementne prašine sjeverna luka, dok je zubato sunce obasjavalo Kopilicu, Kman i Kocunar, elitna predgrađa tada vladajuće radničke klase.
U autobusu je vladao žamor.

'Si bija sinoć u gradu - upitao je Ante Bubrig, apsolvent više pomorske, oslonjen na klimavu ogradu metalnog obruča koji je razdvajao Braću Bajić na prednji i stražnji dio.
Jesan, ali kratko - odgovorio je Vinko Kostur, parcijalac parcijale na FESB-u, jednom rukom obješen za masnu šipku učvršćenu za strop autobusa - srednja žalost, učinija san đir po rivi, posli svratija do Konobe, popija štok-kolu, bacija pogled u Korada.

Jel ko bija u Konobi? - zanimalo je Bubriga
A ono... Mimi, Franketo, Štrule, Čan Pan, Vice Bocel, Tapo... standardna ekipa.
A u Korada?
A u Korada... jebate koga san vidija u Korada, neam pojma... a da, bila je ona Klementina iz Kambelovca s nekon prijateljicon.
S kojon?
A šta ja znan, nika bjonda, liše kose, prvi put san je vidija.
Bit će Miranda sto posto - više je za sebe promrmljao Bubrig.

Ala ne mogu virovat, vi ste opičeni skroz-naskroz, uskočio je u razgovor Čila, zagriženi filmofil i dugogodišnji apsolvent elektrotehnike koji je do tada nezainteresirano stajao naslonjen na srednja vrata- neš ti ženskih, neš ti provoda, neš ti grada!
Ma šta to govoriš - štrecnuli se i Kostur i Bubrig u isti čas - a šta fali Trogiru?

Trogir je najjadnija, najzadnjija selendra na svitu - razgoropadio se Čila - aj reci pošteno, di imaš izać, šta možeš radit u gradu? Gledat uvik iste face, bacit partiju biljara, drkat po fliperu u Royala dok ne tilta, šopat džuboks sa Simpl Majndsima i Kajđaguguuu? Kafić do kafića, ima ih stotine, a svaki je isti.
Ajde molim te, pa i ti si svaku večer po tome gradu! - ne daju mu gušta ova dvojica.
Ja!? Vrag me odnija ako ne bi moga živit bez njega.



Ne virujen ti - nikidan si reka da četiri večeri zaredon nisi izaša i da ti se činilo da se ko zna šta izdogađalo po gradu dok te nije bilo? - poentirao je Kostur.
Zajebi ti to - odlučan je Čila - ma koja četiri dana, moga bi izdržat četiri miseca, ništa se ne bi prominilo, naša bi iste face u istim kantunima u kojima san ih ostavija.
Ae - dometnuo je Ante Bubrig, evo kad si baja, provaj izdržat četiri miseca bez doć u grad, ja ti plaćan pizzu u Alke!
Slušaj Bubrig, nisan ljubitelj pizze, ali zapamti šta ću ti reć, ne da neću doć četiri miseca, oš se kladit da iduće četiri godine neću niti primirisat priko Maloga mosta!
Ha ha, zajebaješ!
Ne zajebajen.
Pošto?
Po večeru u Interkontinentala!
Evo ruka!
Evo i tebi. Kosture sici!
I Kostur je prisika.

Po večeru u Interkontinetala da četiri godine nećeš doć u grad? Dobro si me čuja. Skupljaj lovu Bubriže tribat će ti, evo danas je osamnajst dvanajstoga osamdeset i pete, vidimo se za četiri godine u Zagrebu, ti i ja, u Interkontija, eto može doć i Kostur, ha ha ha!

Čila je iskočio iz triessedme kod Garaže na Brdima, a Bubrig je produžio do zadnje stanice u Sukoišanskoj uvjeren da će uskoro omastiti brk u najprestižnijem zagrebačkom hotelu - nema šanse da Čila četiri godine ne skokne do grada, ako ne do nekog kafića, onda barem do peškarije, knjižare ili do kina. Pa on skoro svaku večer ide u kino! Ha ha ha, zajeba se ČIla, zajeba. Zaboravija je da početkom svakog lita, kino na tri miseca seli na otvorenu pozornicu, u Kulu. Neće moć izdržat, neće!

Sjetio sam se Bubriga, Kostura i Čile dok sam jutros prolazio stravično pustim ulicama starog Trogira. Mada proljeće već nekoliko dana struji njegovim ulicama, od sjevernih do južnih gradskih vrata nisam sreo nikog, baš nikoga! Rekli bi stari - ni pasa! Još lako što pasa nema, ali nema ni mačke, ni činčile, najskoli pantagane, jedino golubovi gugutaju visoko gore po gurlama. Čuješ ih, al ih ne vidiš.



Ono što smo još prije dvadesetak godina smatrali srednjom žalošću, danas bi izgledalo kao karneval u Riju. Ljudi su jednostavno izgubili naviku popodne, predvečer, otić do grada, prošetat, napravit đir, dva, ne toliko iz potrebe nego jednostavno, da se bude malo "s judiman".

I kad god nekoga pitaš zašto ga nema, odgovor je uvijek isti. Šta ću u grad kad tamo nema nikoga. A nikoga nema zato što nitko ne ide u grad. Basta. Zatvoren krug. Ne izlazimo više u Galiona, Smokvice i Džimbega, sad se uvečer nalazimo po Lidlima i Kauflandima izvan grada- Zgodnije je, a imaju i dobre ćevape.

Što je najblesavije, grad nikad nije izgledao ljepše. Otkad je stara gradska jezgra uvrštena na UNESCO-ov popis svjetske baštine, mnogo se toga obnovilo, od katedrale do manjih crkava pa sve do običnih kamenih kuća po Pasikama. Istina, nije mali broj domorodaca koji je prodao svoje stare kuće fureštima. Ljudima se pružila dobra prilika i zaletili su se kao glamac na ješku. Međutim, takve kuće ožive samo tokom ljeta. U mračnom razdoblju godine, škure su zatvorene, vrata zaključana, nerijetko zabarakidirana rešetkama. Dok hodaš ulicama, ne da možeš čuti odjek vlastitih koraka, već i svoj dah, otkucaje srca, tako je tiho. Kao da je netko isisao život iz grada. Fluuuurrp!



S druge strane, kad dođe ta famozna sezona, sve ode u neku drugu krajnost. Izviru ljudi iza svakog kantuna, portuna, lancuna... Za tren oka, gužva postaje nepodnošljiva. Iskaču žuti, crni, bijeli, dolaze autima, brodovima, avionima, na sve strane vika, larma, strka, frka...

Imam osjećaj da razlika između ljetne džungle i zimske pustinje nikad nije bila izraženija. Sve je otišlo u ekstreme.

Jedino koliko-toliko normalno razdoblje zavlada tokom travnja i donekle svibnja, kad nam se prve laste vraćaju sa istoka. Neka mi ne zamjere Kinezi, Korejanci, Tajlanđani, Singapurci, ali mi još nemamo istančan osjećaj za prepoznati kosinu očiju. Svi gosti s dalekog istoka su za nas jednostavno - Japanci! Nema boljih gostiju od Japanaca. Pritom mislim na sve "Japance". Neprimjetni, tihi, kulturni, uredni, nadasve disciplinirani, sve ih zanima ali diskretno, nenametljivo. I zamislite da u ovom razdoblju godine neko padne s Marsa na glavni gradski trg u Trogiru, otrese prašinu s rukava, osvrne se oko sebe i pogleda lica koja ga okružuju - siguran sam kako bi pomislio da se survao posred Hokkaida!

Dok sam koračao prema južnim vratima palo mi je na pamet stotinu ideja kako oživjeti život starog grada. Omogućiti besplatni WI-fi za područje stare jezgre, organizirati interaktivne igre, obnoviti kulu Kamerlengo i preurediti u multimedijalni centar koji će raditi 365 dana u godini, napraviti skalinadu i vidilicu na vrh Balana po uzoru na splitski Marjan... Čuda bi se mogla napraviti, čuda!



Sav ozaren i s novim optimizmom izašao sam na rivu i odmah kod bivše peškarije naletio na nekog lika. Huraaaa, ipak ima nekoga po gradu! A onda je lik i ne primjetivši me, hračnuo onako svojski , iz dubine duše i ispljunuo na pod takvu količinu izlučevine da se ni ljama ne bi posramila.

Haaaaa, uzdahnuo sam duboko i nastavio dalje... Nema nam spasa, gotovi smo.

Eh da, onu okladu je ipak dobio - Čila. Nisam siguran da ga je Ante Bubrig počastio večerom u Interkontiju, o tome su kružile kontradiktorne priče, ali nema sumnje da Čila pune četiri godine nije nogom stupio na područje starog grada. Tada je to izgledalo nemoguće.
Danas? Ništa lakše.