Kad se spremamo na more, pripreme traju kao za seobu naroda. Valja provjerit sve po spisku. Kanta dizela za veliki motor, tuu, kanta benzina za mali, tuu, boca plina za kuvanje, tuu. Dooobro! Riješili smo tek nejestive hlapljive tekućine. Jerbo, postoje i jestive lakohlapljive tekućine. Vino crno - litra, bit će dosta, vino bilo - uzmi dvi, zašto dvi, aj dobro uzmi tri.
Pivo, ko će pivo, moga bi ja, i ja i ja, ajte lipo kvraguc, za pivo se snalazite sami, ne mogu ja mislit za sve vas.

Spiza. Popis dug i uzak ka cesta od Gomilice do Štafilića. Kruv. Velika pogača. Bit će dosta. Ili neće. Uzmi još jednu. Panceta - jesi lud, di'š bez pancete na more. Sir, može, ali pravi, od blejavica, nemoj mi oni gumeni ka prošli put, rastopit će se. Oćemo burek? Može. Čajna? Može. Parizer? Enti parizer, ko se od parizera usrićija...

Kolač?
Kakvi je?
S višnjama. Može Višnja!
Šta ćemo kuvat?
Manistru bome.
Usuvo?
A ne, ti si!

I taman kad pomislimo da smo sve ponili, sitimo se da smo zaboravili čikare za kafu, kućarin, šupjaču, kacijolu, šuferine, lampadinu, bokun špaga, vriću za otpatke i balun za vatropolo.
Eto, sad možemo.
Jesmo svi?
Jesmo.

Takaj makinju, molaj krmu, molaj provu, gospemoja, reka sam da moramo isplovit najkasnije u devet a sad je već skoro jedanajst.
Ma koji jedanajst, nije još deset!
Ti mala muči! Na brodu se sluša kapitana...
A neš ti kapitana - brontula mala ispo glasa.
Šta si rekla?
Ništa, ništa.
I ja mislin...

Pokušavamo nać izlaz iz trogirske marinade. Najprije ACI marina, pa škverova marina i sad za žuntu Baotićeva marina, sve marinizirano za popizdit, i sve krcato. Posebnu gungulu donose brodovi-taksiji iz Okruka i Segeta, muke ti, koliko ih je! Alo di ćeš ti, jesi normalan, ko te učija pravilima, ej cukunu, tebi govorin, e tebi, tebi, bente robijo, ko sve danas vazimlje timun u ruke! Šta ti trubiš? Ala, trubi doma ćaći i materi!

Donapokon prolazimo puntu Cumbrijana, a sa live bande mimo nas prolazi jedan Boston Whaler. Je da je gliser, ma isto može stat. Na njemu dvoje ljudi, bit će bračni par. Muž ponosito zauzeja kraljevski položaj za kormilom, a žena diže pajete, stivaje konope, briše spužvon, ima je na sve strane.
Gledan joj u krmu. Astigospe, jel ja to dobro vidin, tri motora po trista konja!?



Devet stotin konjov. Plus oni jedan za kormilon! Ćipo sto puti više nego u mene. E nu, ma on sa devet stotin konjov ima samo jednu žensku u brod, a ja sa ovih mojih siromaških devet - tri! Bolji san od tebe, Kitu iz Bostona, eto ti ga na!
Shvatija je i on da se ne more uspoređivat sa mnom pa je diga gas i uteka. Dok ja doplivam prsno do punte Okruka, on će već mavat lanterništi s Palagruže.


Pušika niki vitar od sunca, lagašno, more je gusto ka puding od maracuje ali ka da čitavo vrime plovimo po makadamu. Planinska cesta priko Cincara je mila majka prema ovome. Kako god koji gliser prođe, tako nas izvalja ka balote. Pa jedan uzore more prema Jelinku, drugi drlja prema Donjemu Okruku, treći tanjura put Vranjice, četvrtome je priša do Maslinice, i onda se svi valovi koje su oni da prostite posrali, ukrižaju, sudaraju, rastu, svađaju se, tuku se, more uzavre, a sve ni zbog čega. Ma di su ona lipa vrimena kad se po moru plovilo ljudski, pošteno...



A vidi ove danas, ne znaju ni idra dignit. Eno dva katamarana vozidu tresimice, spojeni, zalipili se jedan za drugoga ka da su kvatramaran a sa palube im trešte zvučnici - tumba umpa njumpa, tumba umpa njumpa. Sve gledam di je ta mladost, bit će da plešu oko jarbola oli barenko lantine? Ma je, eno ih ležidu kud koji, obamrli, pari da su bidni, cili noć kumpire okopavali. A tumba umpa njumpa tumba umpa njumpa i dalje praši.

U Drveničkom kanalu sunce nam zaklanja jedan moroder. Ploveća inačica kineskoga zida.



Dolazi mi s desne strane pa ga puštam neka prođe. Inače ne bi.
U tirkiznoj laguni Krknjaša milijardu brodi. Sidro na sidru, jarbol na jarbolu. Ovo će su'svita! Imamo li koje kolo za spašavanje?
Oćemo ostat ovde - pita neko.
Siiii lud - odgovaramo složno.

Nastavljamo dalje do jugoistočne punte Drvenika Veloga, one šta baca oko na Stipansku i Šoltu. Pravi mornari navigavaju po zvijezdama, a mi, vječni pripravnici za snove, po puntama. Kaže karta da se ova punta službeno zove rt Novica. Ajde ovo Novica još kako tako, ali nikad, baš nikad nisam čuja od naših starih da je neko reka - Rt. Rt Dobre nade može proć, Rt Horn isto tako, ali ovi naši domaći jadranski da prostite, ne mogu nikako bit rtovi. Neko na rtovima slomi brod, neko jezik. Eventualno rat. Dugi, Veli ili Mali. Mada mi rat ni u kakvoj kombinaciji nije drag.
Stoga smo kakav-takav mir uspili pronać u zakutcima samo nama znanim, tek na južnim obalama Velog Timberlanda. Slično onim podzemnim tunelima na Visu i Lastovu u kojima bi se skrivale topovnjače i raketni čamci. Samo šta je ovaj naš tunel prirodan da prirodniji teško može bit. Izdubalo ga more, napravilo prolaz između dvi sike, taman da jedan brodić može stat.



Bacili smo sidro, rastegli po krmi dva konopa, jedan na jednu, drugi na drugu stranu, raširili još jednu tendu za ne falit, tako da smo se napokon mogli uvatit konkretnoga posla. A to znači kupanje, ronjenje, mazanje i sunčanje.

Taman kad smo se lipo namistili, doletija odnekud jedan crveni gumenjak, baca mote sve ka ono da bi se i on volija uvalit između nas. Bome, da ne bi, ajde mali vozi dalje!
Vanka, u konalu, raspuva se maeštral, cviće među škrapama miriše, a stine su poprimile vrelinu zrilega lita. Ćuti se žar pod tabanima. Sve je onako kako mora bit.






Ostali smo dugo, sve do sumraka, kad je vitar počeja kalavat. A onda zaburdižali na drugu stranu, oko punte Širana kako bi zaokružili čitav otok. Sve s barkom od pet i osamdeset.




Već nas je uvatila kasna ura kad smo se vratili u porat. Za razliku od jutros, na moru nigdi nikoga. Pravi mornari su valjda već po barovima. Piju rum. Koje se danas zove pivo. I pričaju o putovanjima, velikim. Najčešće onima na kojima nisu ni bili.



A mi, opijeni uncom fibre dalmatinske od vitra mora i soli, vežijemo se za naš mul, gasimo makinju i rastajemo se uz mudre zaključke kako smo opet ponili previše spize i premalo vode. Drugi puta ćemo bit pametniji. Moš mislit.