U onim vrimenima dok smo bosi odali po svitu i kad su lita bila vilovita, silovita i živovita, između milijun aktivnosti kojima smo upotpunjavali naše, kako bi se danas reklo - slobodno vrijeme, (ako postoji slobodno, znači li to da postoji i ono neslobodno, ali neću sad o tome jer ko zna di bi moga završit), uglavnom u tim danima znoja, kruva i paštete jedan od najvećih gušti bilo nam je - vidi čuda - čitanje. Čitali smo sve i svašta, ponajviše "laku literaturu" o komandantu Marku, Blek Steni, Zagoru, Čiku, Ani četiri pištolja, Rip Kirbiju, Mandraku, onin nesrićama iz cvjećarnice u Bronxu, i činilo nam se da je u oblačićima teksta iznad njihovih glava sadržana sva mudrost ovoga svita.

Pritom se nismo zadržavali samo na romanima, kako smo ih volili zvat - jer smo izraz "strip" s gnušanjem odbacivali, već bi se među materijalom kojega smo međusobno dilili i razmjenjivali, vrlo često znalo nać i ozbiljnije štivo ka na primjer "Politikin zabavnik". Odma na drugoj stranici, čim bi privrnija naslovnicu nalazila se rubrika "Vjerovali ili ne" u kojoj bi mogli pročitat nevjerojatne ali životno važne stvari, primjerice da kolibrić može zamanit krilima osamdeset puta u jednoj sekundi, da je Betoven skladao vrhunska dela mada je u to vreme već bio gluv, ili pak da je stena zvana "Bizonov nos" u američkoj državi Juti - vajarsko delo prirode.

Tako i danas znan pročitat nevjerovatne stvari, istina ne u Zabavniku već u nekim novim medijma, ali za razliku od Riplijeve rubrike koju si komodno moga uzest zdravo za gotovo, sad nemaš blage veze u šta virovat a u šta ne.

Recimo, nevjerojatan mi je podatak da signal kojim želudac šalje poruku mozgu da je pun (želudac da je pun, a ne mozak eeeeej) putuje našin tilon, moš li to zamislit, punih dvadeset minuti!?
Alo, dvadeset minuti putuje signal od želuca do mozga? Pa kolika je to udaljenost, po metra, u vrh glave šezdeset centimetri. Enti informaciju kojoj za tu razdaljinu proć, triba dvadeset minuti. Pa to je brzina od nula zarez nula dva kilometra na sat. Sporije od toga vozi se samo na relaciji Okruk-Trogir u špici turističke sezone.
Ne razumin, kako to, opizdiš nogon u zid dok igraš na male branke i bol ti šikne do mozga brzinom svjetlosti. Ubodeš se na ježinca - osjetiš odma. Vidiš lipu žensku - u čas ti vijuge po možđanima zatrepere ka u onega črva šta se za ješku meće.

A ovome tukcu od želuca triba ne minut, ne pet, ne deset, nego cilih dvadeset minuti da javi onome gori da je pun. I to u jednoj savršenoj organizacijskoj strukturi kakvo je ljudsko tilo?

Uznemiren tim saznanjem, smista sam nazva moga prijatelja Bežmeka, uglednog proktologa, strastvenoga igrača bagmintona i stručnjaka za verbalnu balistiku (nauka o baljenju), uglavnom, čovika od moga najvećeg povjerenja.

Ne mogu ti o tome priko telefona, reka mi je Bežmek, ajmo se nać za po ure u Suve smokve.
Suva smokva je mondeni, da prostite, launđ bar, s kojeg se pruža izvrstan pogled na rivu, porat, đigu i lučku kapetaniju. Jutro je. Lito je. Užgalo se nebo, trava požmarila. zemlje žeže, asfalt se krabi, tehnobeton blišti ka ćela. Naša sam slobodno misto i sačeka Bežmeka. Evo ti ga u nika doba pokriven širokon španćeron navrj lude, sliči na kus sombrera, puše, stenje, vruće mu je, vas se spotija.

Ja ni pet ni šest - odma o svome problemu - kako to da signal od žeuca do...
Stani, prikinija me, nemoj sad s tin pitanjiman nego reci šta'š popit.
Već san naručija kafu.
Aj jebi se ti i kafa, di je konobar, eno ga, alo momak, donesi mi bočicu Žlahtine, ladne, bokal vode obične i kofu leda!

Nu ti Bežmeka, pomislija sam, nema ti u njega dva deca, tri deca, nego od kolpa naručuje cilu bočicu. A šta je je, likar je, i to ugledni, stručnjak za oni otvor, zna on šta valja.



Samo znan i ja da mu se od malih nogu zmija nastanila u takujinu i da se ritko kad mašije za zadnji žep kad triba platit sve ono šta smo požderali i polokali.

Uglavnom, razgovor je krenija skroz na drugu stranu od želuca i mozga, priča mi je o problemima s legalizacijom kućice na Paklenin otokiman, o stručnom kongresu u Madridu i nikoj Ingrid iz koju je tamo upozna, o turniru u pikadu na kojemu je odnija treću nagradu, a kad se uvatija Hajduka, nije sta govorit tri kvarta od ure. U međuvremenu su nam se za stolon pridružili Mate Cok i Zdene Beg. Naručili njih dvojica koktele, jeba ih pas.



Razvila se živa diskusija o globalnom zagrijavanju i lokalnoj anesteziji, Matinoj mački Sunčici koja je žgincala nogu pa ju je mora vodit na hitnu u Rauniga, situaciji u Grčkoj i refleksiji na naš seoski turizam, sustavu naplate na auto cestama i načinu obračuna BDP-a. Ma doktori pravi, nema teme koju nisu stručno obradili. I normalno, kad se puno bali a malo radi, justa se sušu a guzica trne. I Bežmeku se svidija Zdenin koktel pa naručija i on jedan. Niki jarko plavi s feton limete i slamčicon spasa.

Sunce se diglo visoko, trajekti isplovljavaju leva-leva, a fatamorgana učinila svoje. Na kraju je valjalo platit račun. Ka i uvik u takvim situacijama nastane žestoka karačina s predumišljanjem. Svi ka ono imaju volju platit ali ipak...

Ja ću platit, vičen glasno, nemoj 'bavat, ja san zva govori Bežmek, ostavi to, da ti nije palo na pamet zajapurija se Cok, mi smo zadnji došli, ne dolazi u obzir tuče kontru Zdene, ja ću. Pari da igramo šija-šete!

Bežmek se demonstrativno diga i krenija prema šanku, a kad smo već pomislili da ćemo prvi put u životu dočekat da on plati turu pića, samo je elegantno kliznija put zahoda. Čini se da ni mjehur nije puno pametniji od želuca.

Dok smo čekali da se ugledni proktolog vrati, nas trojica smo se demokratski dogovorili o pravičnoj podjeli računa, i kad smo se posli svega razišli u miru, svako na svoju stranu pomislija sam kako je sve na ovome svitu moguće, ali da u Politikinom zabavniku, na drugoj stranici, u rubriku Vjerovali ili ne, nikad, baš nikad neće osvanit vijest da je Bežmek ikome piće platija!