Dok vanka zviždi bura i vitla otpalo lišće s mendula, a prvi mrak se lipi za tle donoseći još jedan prosinac u naše živote, sidimo zajedno u Šiminoj konobi pa uz ribu s gradela i gusti crni plavac poteče priča o danima prošlim, danima budućim i već kako to zna ić kad se nakon puno vrimena nađeš s dobro znanim ljudima. Sedam škverana, šta bivših, šta sadašnjih, jedino Snjeguljice nima. U kantunu špaker, a u špakeru vatra. Divota.



Ispriča se vic kojeg smo svi barem stotinu puta čuli ma se isto nasmijemo ka da ga slušamo prvi put i tili - ne tili, priča uvik krene prema škveru, a svaka druga rečenica počne sa "sićaš li se kad smo ono"...
Priča o škveru je zapravo priča o ljudima, onima koji su brodogradili i onima koji su gradobrodili, čak i kad govorimo o neživim stvarima, strojevima i alatima. Tako se i danas dobro zna koja je Ljubova dizalica, di se nalazi Lovrin tokarski i u koji je škafetin Svetin sakrija trobridno mjerilo.
A onda se neko siti - je li Frane Komižanin iša u penziju ili...?
Ne znan, bija je umra, a u zadnje vrime ništa novoga nisam čuja - doda drugi.
Ae, bija je umra pa se poslin pridomislija - treći će.



I zapravo, tek u rijetkim trenucima kad se malo odmaknemo od ustaljenog ritma, dođe nam u glavu koliko smo u svakodnevnoj jurnjavi za poslom, za šoldima, za ne znam više čime - ogrubili, odljudili, kako smo postali nervožasti i grintavi. Koliko smo puta skloni govorit šporkarije jedni o drugima, pa svi "znamo" da Antiša nema pojma o svome poslu, Jakša je trči-laži, a Tončica drača zadivača. Da se razumimo, to nikad ne govorimo mi, nego oni drugi oni.
A za jednoga od takvih bi baba Marica imala običaj reć - ma nije on zal, vengo ne misli!

I pari mi se da ima tu istine, našemu čoviku je najteže kad mora mislit. To je tako naporna aktivnost koja okupira ne samo možjane nego i cili nervni i skeletni sustav, tako da je najradije prepuštamo drugima. Nisam plaćen da mislim, neka drugi misli za me. A ko će mislit za te? Kralj, car, premijer, pridsidnik? To nije dobro, jerbo nas ova moderna vrimena siluju da o svemu moraš imat mišljenje, čak i o temama o kojima se baš ništa ne tendiš. Ako i ne misliš mislit, onda pod obavezno moraš imat svoje mišljenje. To ti ide danas ide u paketu, JMBG, OIB i mišljenje. Tri u jedan.

Sve novine, televizije, cili internet odzvanja od rečenice "ja iman pravo na svoje mišljenje." I onda se svako uvati svoga mišljenja ka Mande krivoga palca pa udri i cipaj po onome drugome! Moje mišljenje je bolje od tvoga mišljenja! Ma nemoj mi reć! Čovik danas više drži do svoga mišljenja nego do vlastite žene i dice. Bome smo se usrićili od pustih mislioca!

I tako dok vanka i dalje dimi bura, nas je od pustoga mišljenja počela bolit glava, jezik zaplićat, a Šime je gurnija još jednu cipanicu u špaker.