U prvom srednje imali smo profu iz fizike koji je svim učenicima predstavlja strah i trepet. Dobro ajde, možda pretjerujem, bija je više trepet nego strah, ali u svakom slučaju, Radenko Maras je tih godina važija za jednog od najautoritativnijih (uf, jedva sam napisa ovu rič) profesora u školi. Zdepast i nabijen, kvadrataste glave spuštene među širokim ramenima, više je sličija na boksača velter kategorije nego li na profesora fizike.

Kad bi on drža predavanje, nisi smija reć ni zuc, a kamo li se okrićat oko sebe ili nedajbože gledat kroz ponistru. Zna je kod svakog učenika pripoznat momenat kad bi mu pala koncentracija i misli odlutale ko zna di. Ni pet ni šest, čoknija bi te kredom u ćivericu i zaurla: O čemu smo sada pričali? O čemu smo sada pričali? Dok bi ti uspija izgovorit B-b-b-oyle-Mariottov zakon, već bi ti zalipija asa iz zalaganja.

U to vrime, takvi se postupci nastavnika nisu smatrali zlostavljanjem nego sastavnim dijelom pedagoško-odgojnog procesa.
Jednom nam je drža predavanje o impulsu sile i količini gibanja. Čoviče, pojam impulsa sile smo još i mogli nekako razumit, to kao ono kad nekom daš frnjok, valjda je to impuls sile, ali jebate šta bi to tribala bit količina gibanja? Količina je mjera za nešto opipljivo, cukar, sol, brašno, fažol, kukumare, ali kako ćeš doć na pazar i reć - dajte mi tri kila gibanja?
Da vam buden iskren ni do dan-danas nisam uspija skontat šta je tribala značit ta količina gibanja, ali imam opravdanje - nisam kriv ja nego profesor!

Naime, šta se dogodilo? Vjerojatno je čovik na malome odmoru prije našeg sata skoknija da prostite, do konduta, učinija već šta je triba učinit, ali za nevolju, nije dobro povuka patent na gaćama prema gori. Hm, ma ne da nije dobro povuka, nego ga nije nikako povuka! Naravno, nama berekinima u razredu tribalo je otprilike tri nanosekunde vrimena da to primjetimo.

Odma su učionicom počeli kružit značajni pogledi sa blagom dozom čuđenja koje je težilo zaprepaštenju, naravski da to niko nije smija izgovorit naglas, ali se sa usana moglo pročitat "otkopčana mu je butiga", "otkopčana mu je butiga"!
Dok se autoritet strogog profesora topija pred našim očima ka kugla straćatele na plus pedeset, mi smo teškom mukom pokušali glumit ozbiljnost. Sve bi bilo dobro dok bi zabili nos u bilježnicu ili u pod, ali čim bi se pogledali međusobno, počeli bi piševi!

Shvatija je i on da se nešto čudno događa i svako malo bi nervozno pita "čemu smijeh", "čemu smijeh"? Ma šta čemu smijeh, kako ćeš najstrožem profi u školi reć da mu je otvorena butiga, da nije zakopča patent i da mu iz gaća bljeskaju bile mudante!?
U nekom trenutku prozva je prgavu Meri i diga je na noge. Razredom je zavlada tajac. Meri su mnogi smatrali tukom, ali nepravedno, recimo da u to vrime nije znala iskazat svoje potencijale. Uz sve to, prgava Meri je zapravo bila teška trtašica mada je stalno glumila neustrašivu mangu.

Da čujem - uporan je bija profesor - šta je toliko smiješno?
Druže... (eh da, tada su i profe bili drugovi), ja... ja... ne znan...
E kad ne znaš, sad ću ti zatefterit jednoga... Čekajteeeeeee, zavapila je prgava Meri!
Dakle, čemu smijeh?
Druže, ovi, kako da van rečen, ajmemajkoisuseidivice, otvorena van je butiga!
Mooolim, kakva butiga, o čemu to govoriš?

Pa ta... na gaćama - Meri značajno uputi pogled prema intimnim zonama profe Marasa ka da je s njime oduvik „na ti“.
Maras je isti čas razjapija ustima ka šampjero, pa zaglumija semafor, najprije je pozelenija, nakon tri sekunde požutija, da bi se na kraju zaškarpunija toliko da smo se pripali da će mu oči iskočit. Pobrkali mu se svi nogući impulsi sile i količine gibanja.

Ti jedna… bezobraznice, kako te nije sram – okomija se profa na bidnu Meri, a njoj samo šta suze nisu počele klizit.
Ma pogledaj molim te gdje ona gleda!
Ali druže…
Dosta, da te više nisam čuo!

I tako je prgava Meri ni kriva ni dužna platila laštru za sve naše grije, i moram priznat da me i danas grize savjest zbog toga.
U svakom slučaju, odavno već nisam čuja za taj izraz da je nekome „otvorena butiga“, ko zna, može bit da su danas botuni na gaćama čvršći, patenti kvalitetniji pa se to rijeđe događa.
Ali dobro se sićan, makar sam ima samo četiri-pet, kako bi me mater uvik upozoravala „zakopčaj butigu“. Današnja dica nemaju takvih problema, postole su im na čičak, gaće na kurdilu, tako da se ne moraju opterećivat našim traumama, oće li nam u odlučnom trenutku ono „sramote“ provirit iz gaća.