Šah u egzilu
18.09.2012.Sunce smo namistili na tri, buru na dva, između jutarnjeg i popodnevnog banja pijuckamo kafu na primoštenskoj pjaceti i guštamo u prvom produžetku lita vilovita.
U Primoštenu još uvik vlada živost, štekati su puni, čuje se žamor jutarnjih ćakula, dica jurcaju s biciklama, mlade mame prošetavaju fensi kolica, kupači omotani u šugamane žure na plažu. Po sredini pjace poredalo tri-četiri stola, a oko njih skupina od dvadesetak ljudi nešto gleda, mrmori, i u po glasa diskutira. Ispočetka mi se učinilo da se potpisuje neka šesticija, ali nije, ovo su drugačiji moti.
- A šta je ovo - pitam konobaricu dok nam donosi piće.
- Kojo?
- Ma ovi ljudi šta su se okupili.
- A to je neki turnir u šahu, brzoporazni...
- Kakav?
- Brzoporazni, tako nešto.
- Hm, je li to znači da je pobjednik onaj koji brže izgubi?
- Ajme, ne znam vam pravila, eno vam organizator, pitajte njega.
Dok sam pokušava amortizirat prijekorni pogled u stilu - šta zajebaješ malu, publika se već lagano razmakla pa sam moga vidit o čemu se radi. Šahisti posloženi u parove vode ljuti boj. Ne vidim baš jasno kako pomiču figure, ali svaki put kad energično lupnu po onome bidnome satu, vas se stresnem. Nisam siguran je li važnije odigrat dobar potez ili šta snažnije bombizat po satu?
Šahisti su me oduvik impresionirali. Mirni, staloženi, koncentrirani ljudi, ozbiljno se prihvaćaju svakog posla, a u glavi drže stotine kombinacija otvaranja, obrana i napada.
Gledam ih i skroz su mi zanimljivi. Neki su šlampavi, u kratkim gaćama i klompama, ali većinom su uredni, ispeglani i počešljani na rigu.
Izgledaju skroz normalno, samo šta igraju šah!
Sram me je priznat, ali ne znam igrat šah. Zapravo, poznato mi je kako se pojedine figure pomiču, znam pripoznat šta je šah, šeh, čak i šuh, malu rokadu bi možda uspija isprimišat, al' veliku već teško. Više sam o šahu zna kad sam ima šest godina, nego li sad.
Sićam se, dida je u kamarinu čuva jednu drvenu kutiju za koju mi se tad činilo da krije svu mudrost ovoga svita. Svečano bi je raširili po stolu u kužini i uskoro bi sve bilo spremno za partiju života, mada nam sve figure nisu bile na broju. Falila nam je crna kraljica, bili top i po dva pijuna sa svake strane. Nije to nama previše smetalo. Na poziciji crne kraljice igra bi nam gondolijer. Naime, par godina ranije, neko nam je iz Venecije bija donija kičastu plastičnu gondolu koja je ponosito stajala na kredenci sve dok je neka misteriozna sila nije srušila na pod. Gondula se rasula u ijadu komadića, ali je gondolijer uspija sačuvat slamnati šešir, mornarsku majicu i brkove. Samo mu je veslo puklo na dva dila. Ali, veslo mu i tako nije tribalo za igrat šah.
S druge strane, bićerin od rakije bi preuzima ulogu biloga topa. Taman je pasa i po obliku i po kapacitetu. Četiri pijuna koja su nam nedostajala, zamisili bi od kruva. Uzeli bi u ruku malo pupe pa gnječili i stiskali isto onako kako smo pravili paštelu za lovit ciple, guve i bakorice, samo šta smo u ovom slučaju oblikovali pijune. Istina, više su sličili na njoke nego na pijune ali šta'š sad. U dva bi zaboli čačkalice i to su bili ka bili pijuni. Oni bez čačkalice su predstavljali crne. Međutim, pijuni od kruva bi se i tako i tako, prvi pojili. Pijuni za jednokratnu uporabu.
Ipak, bila su to vrimena kad je šah igra značajnu ulogu na svjetskoj sceni. Utrka u naoružanju, letovi u svemir i šah, bile su okosnice napetosti između velikih sila. Rusi su prednjačili u broju vrhunskih igrača, a to Amerima nikako nije bilo drago. Stoga su "izmislili" Bobija Fišera kojeg su kovali u zvijezde. Ne u crvene, naravno. Mečevi za svjetskog prvaka pretvarali bi se, ne samo u epske dvoboje već i prvorazredne medijske, ali i političke događaje. Bilo je pitanje prestiža koja će zemlja imat šamp'jona. Ka ono - da vidimo je li pametniji žive u socijalizmu ili kapitalizmu, heeeej!
Nisu ni naši šahisti bili za bacit. Kultura igranja šaha bila je jako razvijena. Svaku večer iza dnevnika, emitirala bi se analiza upravo završene partije. Mrki komentator bi ozbiljnim glasom potanko objašnjava svaki potez, čak sa nadopunama i sugestijama šta je neki od igrača moga bolje ili lošije odigrat. Naravno, stručnjaci po našim oštarijama i šentadama, uvik su imali koju rič za nadodat. U čas bi se stvorila dva suprotstavljena tabora. Kad su igrali Karpov i Korčnoj, došlo je do velikih napetosti u našemu malome mistu. Za Karpova su žestoko navijali rusofili i španjolski borci, a za Korčnoja uglavnom oni šta su odili u crikvu. Jednu večer na Požarini zamalo je došlo do prstiju kad su pristaše Karpova protestirale da Korčnoj ima nekoga parapsihologa u publici koji non-stop fiksira pogled prema Karpovu i time ga dekoncentrira. Lako ti se našim ljudima zaratit!
Zanimljivo, svi ti šahovski genijalci uvik su imali neka zvučna imena. Emanuel Lasker recimo... Čoviče, čim izgovoriš ono Emanuel, pa još i Lasker, to odma zvuči ka poezija, jasno ti je da to ne može bit običan čovik.
Slučajno ili ne, ali usporedno sa završetkom hladnog rata, šah je misteriozno nesta sa naslovnica i prajm-tajm termina, ka da je, ni kriv ni dužan, prognan s velike scene. Nova vrimena donila su i nove običaje, umijeće igranja šaha palo je u zapećak i polako je nestajalo s popisa vrlina, a to je zapravo vrlo znakovito, da ne kažem - indikativno. U vremenima površnih znanja i trči-laži filozofije života, takva intelektualna igra rijetkima je ostala zanimljiva. Nisam siguran jesam li baš dobar primjer, ali eto, od milijun podataka u glavi, blagog pojma nemam ko je trenutni svjetski prvak u šahu. Ma šta trenutni, još od ere Kasparova na ovamo, sve mi je mutno..
Šah ne mogu igrat bezveznjaci ka šta sam ja. Ako misliš postat dobar šahist moraš bit miran, stentan i discipliniran, sva šta ja nisam. A ko mi je kriv!?
Nisam ima druge nego ubacit osjećaj manje vrijednost u ruksak i krenit prema plaži razmišljajući o tome koja bi me šahovska figura najbolje okarakterizirala. Kralj i kraljica - zaboravi, topovi mi baš i nisu nešto dragi, eto moga bi recimo bit - laufer! On se kreće 'nako ukoso, dijagonalno i vreba iz prikrajka pa dok niko ne obraća pažnju na njega u trenu razbuca protivničku obranu!
I dok sam tako zamišljen 'oda naokolo, jedan pažljivi vozač je naglo zakočija, odsvira preludij na svojoj sireni i prodera mi se pravo u facu - konju jedan, kako to prilaziš cestu!!!
Ipak sam konj!?
Ajde dobro, nije ni to loše!
komentiraj (22) * ispiši * #