Nema mi ništa mržega nego kad me apriori i na neviđeno smatraju lupežom. Izbjegavam dućane u kojima mi kamere lupaju po ćelenci, idu mi na živce prodavačice koje imaju "onaj" pogled, kao - sad ću te ufatit, a recimo u Getroa u Kaštel Gomilici bija sam točno tri puta - prvi zadnji i nikad više.
Kad su me odmah na ulazu uljudno zamolili da svoju pederušu moram ostavit na info pultu, najprije sam bija iznenadjen pa uvredjen da bi na koncu pobisnija ka pas u taksiju. Da ja svoju pederušu ostavim na info-pultu? Pa šta vi mislite? Da ću ukrast pršut i sakrit ga u pederušu!?
Ma kume moj, ako me ti odma na ulazu gledaš ka potencijalnog lupeža, onda ti ja ovde više neću dolazit!



E sad, lako je kad te tako tretiraju u butigama u koje svratiš trč-trč pa skoro nikad, ali kad te pretresaju na porti firme u kojoj radiš već petnajst godina, onda ti tlak smista skoči na trista. Iz ne znam kojeg razloga, mojim zaštitarima su sumnjivi oni koji nose ruksake. Da se razumimo, na posal ne nosim planinarski ruksak, nego mali, lipi, samsonajtov "Outlab."

Zašto nosim ruksak? Pa dobro, probaj ti u običnu pederušu ugurat dva mobitela, tri memori-stika, eksterni disk, takujin, blokić, foto-aparat, marendu, tri mandarine, čak i krušku!
Jel možeš?
Naravno da ne možeš!
A pogotovo kad je ovako kišno vrime, pa još moraš nosit lumbrelu, rezervne mudante i bičve, nikad se ne zna!
I zato mi je potriban ruksak. Molim lipo, ja sam ekološki svjestan i neću sve te pizdarije nosit vamo-tamo u plastičnim kesama.

Ali ne! Stražari na kapiji to ne razume. Oni su dobili naređenje od pripametnoga šefa da moraju pregledavat sumnjivce s ruksacima na leđima. Ko je vidija poštenog čovika da nosi ruksak?
Jer bi ja ka ono nešto moga iznit vanka. Šta ću iznit? Penkalu, flomaster ili fasciklu A4?

Smišnih li ljudi, u vrimenima kad se klikom miša ili pristupnicom u pravu stranku, jednu i jedinu mogu mrknit milijuni, on bi meni kopa po ruksaku?
Ma molim te!



Ipak, podsjetili su me na jedan davni događaj kad su na toj istoj kapiji pretresali Adalberta Mulu zvanog Doktor. Ako taj nije iznija iz škvera materijala za barenko tri remorkera, evo sici me ovod di sam najtanji.
Inšoma, radnici su nekad imali pravo nosit doma drvenu pilotinu i sitne ostatke iz stolarske radionice, to bi se ionako bacalo ća, a eto bilo je ljudi kojima je to tribalo, za kokošinjac, nekima za prosipat po rasadu ili za čuvat naranče i limune priko zime.

Pilotinu si naravno bez problema moga nosit, ali neki dovitljiviji bi znali među pilotinu uvalit bušilicu, blanjalicu, propelu, sidro, komad kroma, ma nema toga šta naš čovik neće pokušat maznit.
Stražari su naravno znali za to pa bi dobro provjeravali težinu vrića s pilotinom.

Jednom je Doktor napunija čitavu karijolu pilotine i zaputija se priko kapije.
Gleda ga stražar i već u sebi misli - a šta je merlo, ka ono goniš pilotinu, a sigurno si nešto sakrija u njoj.
Izvrne on čitavu karijolu, ali ne nađe ništa inkriminirajuće, samo drvenu pilotinu. Doktor čist ka suza!
Uzme Doktor opet i sutra karijolu pilotine.
I preksutra!
Stražarima ništa nije bilo jasno!

Dok im sam Doktor nakon puno vrimena nije otkriija tajnu - tukci jedni dabili tukci, vi ste svaki dan provjeravali šta sam sakrija u pilotinu i naravski, ništa niste nalazili, a niste primjetili da sam vam za to vrime ukreja tri karijole!



P.S. Fotografije nisam ukra, Panasonica mi!