Ćaća je prvi televizor u boji kupija sedamdeset i osme, dva dana prije početka svjetskoga prvenstva u balunu koje se te godine održavalo u Argentini. Nabavit televizor u boji, u to je vrime bila prava lutrija, čak su sa određenih društvenih instanci dinosaurskog tipa upozoravali da je to nepotreban luksuz i statusni simbol koji poput lakmus-papira svjedoči o klasnim razlikama. Oh da, moji starci, oboje prosvjetni djelatnici, zasigurno su bili pripadnici društvene kreme tih sedamdesetih godina prošlog stoljeća, moš mislit...

Bilo kako bilo, još i sada dobro pamtim taj Spectra-color Ambasador Sensomatic Ei Niš, televizor raskošnog imena i skromnih mogućnosti, istina mora se priznat - dopadljivog dizajna i upečatljivog niza od osam senzora za mjenjanje programa za čije je aktiviranje bio dovoljan samo lagani dodir prstom. Skoro u rangu svih onih Grundiga I Telefunkena koje su tada donosili naši radnici na privremenom radu u inozemstvu ili kolokvijalno - Jugošvabe!

No, nije bilo lako popunit svih osam raspoloživih kanala, s obzirom da se televizijska ponuda ograničavala na 18-20 sati dnevnog emitiranja prvog programa i još otprilike pet-šest sati takozvanog "eksperimentalnog" drugog. Točno se znalo kad ide koja emisija, školski program kroz jutro, crtani film svake večeri u sedam i kvarat, četvrtkom kviz, petkom zabava u stilu "Sedmorice mladih", subotom u pet košarka, nakon dnevnika američki igrani film, nedjeljom popodne kolaž emisija, a ponedjeljkom navečer - domaća drama. Zanimljive su bile i pauze! Možete li to danas zamislit - dikod pet, dikod deset minuti na ekranu gledaš samo natpis - P A U Z A!?
Međutim, mi smo tražili više, mnogo više...
K'o Vasa Ladački!

Spasonoćna mogućnost obogaćivanja televizijskog programa pojavila se preko Jadranskog mora - iz Italije. Špagetari su već tada imali mali milijun televizijskih stanica, uz one službene, državne RAI Uno, Due Tre, stalno su se pojavljivale neke nove, privatne i lokalne televizije.

Sve je na tom "trulom" zapadu izgledalo drugačije nego kod nas - mnoštvo atraktivnih boja,živa scenografija, pregršt zabavnih emisija koje su obično vodili zalizani fićfirići i prsate starlete, pa onda te puste atraktivne reklame, od kojih su nam rasle zazubice u stilu -ma pogledaj ove kurbe Talijane šta sve imaju...

Ipak, rijetki su bili petci kad smo mi, sa ove bande Jadrana mogli jasno pratit njihove programe, signali su najčešće bili slabi i nikakvi, stalno su se gubili i opet pojavljivali, s puno sniga na ekranima i iritantnog šušketavog tona.



Disciplina "ko će bolje vatat Italiju" ubrzo je postala nacionalni sport broj jedan. Svi su imali svoje teorije, tehnike i taktike s kakvom konfiguracijom žica i antena najbolje moš gledat "Telenorbu" ili "Retecinque." Koliko se šoldi potrošilo na sve te uređaje, moga se komodno opremit jedan TV- studio. Da ne spominjem koliko je akrobatskih i alpinističkih vještina bilo potrebno za namistit antenu u pravi položaj!

- Triba ti dobra UHF antena, koaksijalni kabel i prava skretnica - stalno je ponavlja Ćićo, marni samoupravljač iz PTT-a.
- Ma zajebi to, bez pravog pojačala, moš se frigat - doda bi Marin, doktor seoskih nauka.
- Antena mora bit visoka barenko sedam metri!
- Ko ti je to reka?
- Priča mi je Špiro Beata da on Abruzzo Tre vata bolje nego naš program!
- Ma pusti njega, šta on uopće može uvatiti u onoj tumbini, jedino rebatajicu s Vilajice...
- Ae, jutros mi je reka da je sinoć gleda utakmicu Inter-Mezzo.
- Astisto, znan za Inter, ali kad je ti Mezzo uša u prvu ligu?

Ipak, neki su se čak i dobro kužili u tu problematiku ka recimo naš barba Vlado, ugledni radio amater,koji bi svako malo zna dolazit kod nas ka ono u vižite, a zapravo samo da može oprat svoga metalic plavoga Renaulta 8 na kojeg je bija puno ponosan. Njegova žena Volga, bila je neka materina rodica u drugom ili trećem kolinu i mogla je mlit ka mažinin. Kad bi se ta uzgovorila, parilo je da drobilica melje stine ka perpetuum mobile.

Zato bi Vlado doli u dvoru paćifiko namistija auto, pomnjivo izvadija tapete, siceve, rezervnu gumu i pribor za prvu pomoć , a onda bi počelo pranje. Ma ke pranje!? Prvo zalivanje, šamponiranje, drugo zalivanje, treće četvrto, benti, svakoga bi puta potrošija osam kubika vode dok se konačno njegov metalic plavi Renault 8 ne bi sjajija ka pelava glava. Sva srića da nije ima Renault 16, ko zna koliko bi tek na njega vode potrošija!?
Ma sve je to moj stari stoički trpija jer mu je Vlado obeća da će mu napraviti takvu antenu da će moć bez problema vatat, ne samo talijanske, već i španjolske, čak i francuske programe!

Otprilike tri miseca trajala je gradnja tog mega-postrojenja, svaki se detalj proanalizira u tančine, postavljalo se , provjeravalo i rastavljalo, ćaća je potrošija manu Božju za svu tu pustu opremu, ali na dan svečanog puštanja u pogon nije mu niti malo bilo žal jer stvarno, kad je barba Vlado poveza tih šešanjšt iljada žica u jedno klupko, zasvitlila Italija na našem Spectra-color Ambasador Sensomaticu Ei Niš ka Empajer Stejt Bilding.

Oooo, pala je i fešta, popilo se puno vina, od uzbuđenja se nije moglo zaspat cilu noć. Već je stari isplanira zvat poštara Ćiću, Beatu i onoga trećega da im pokaže kakvo čudo ima u kući.



I sve bi bilo dobro, da nakon tri dana nisu na vrata pozvonili neki nepoznati ljudi. Ni pet ni šest odma su počeli vikat na sve nas da jesmo li mi ludi, jesmo li mi normalni, da naša antena ometa njihove signale na aerodromu i da je pravo čudo kako se tih dana niti jedna karavela nije stumbala u Pantan.

Nije nam bilo druge nego rastavit super antenu na proste faktore i vratit se na oni jedan i po domaći program... Četvrtkom kviz, petkom "Sedmorica mladih..."

Ma eto, ovo mi je palo na pamet dok sam sinoć vrtija onih sedamstoosamdesetipet programa koje danas imam na raspolaganju, od bliskog istoka do dalekog zapada, a u svih njih sedamstoosamdesetipet nije bilo ni šušta ni gušta ka one davne godine kad smo na Telenorbi jedva razabirali jeli oni to prenose festival u San Remu ili prikazuju reportažu iz zoološkog vrta.

Benti mogućnosti izbora, uništili su nam sve gušte. Ovo njanci više nije gledanje televizijskog programa nego slalom vožnja daljinskim upravljačem između spina i spama kojim nas svakodnevno bombardiranju s malih ekrana.
Red spina, red spama, red reklama...
Tjah, i to mi je neka svijetla budućnost...