Jidan sam.
Jidan sam ka pas!
Nemojte se brinit, nisam jidan na premijerku, božesačuvaj, čak sam joj preko tajnice kabineta uputija službeni poziv da ako ikako bude mogla, u toku ove pred-predizborne kampanje svrati do mog skromnog doma i svečano otvori vrata od garaže, najbolje ujutro kad žurim na posal. Nema veze šta su ta vrata otvorena već milijun puta, ko je to reka da je samo prvi put onaj pravi, a moram priznat da mi baš nekako milo dođe kad je vidim onako šesnu i bistru okruženu svitom ministara s jedne, a grozdom mikrofona s druge strane.



NIsam čak jidan ni na Džimunića šta nije doša u Ajduka, nisam jidan ni na Zagrepčane, iako mi neki karonje sugeriraju da bi mora bit. Ne znam, nisam u toku...

Jidan sam na sebe. I to samo zato šta sam olako da jedno obećanje misleći kako ću ga ispunit u dva-tri dana i to još livom rukom. Uvatija sam se na baketinu, ka ono - šta je to za tebe, ti to možeš, ma naravno da mogu, kako ne bi moga. A jel znaš francuski? Ma ne znam francuski, ali ako triba, naučit ću i njega!
Jebate, di mi je pamet bila...
Dobro ajde, ovo francuski shvatite više onako figurativno, stvar je u tome da sam za ispunit to obećanje mora savladat jedan kompjuterski program s kojim nikad do sad nisam radija, ali sam ka ono čuja za njega, samo je nevolja šta on nikad nije čuja za mene...



I da ne dužim previše - zaguca sam! Zaguca sam ka kravosac kad uvati kunca pa ga počne gutat. Kunac pet puta širi od kravosaca, ali neš majci, lola guta li ga guta! I neće priznat da je falija!

Bente robijo, zašto ja uvik moram stat negdi na pola puta?
Uvik se nađem u nikom blesavom položaju, jednom nogom na kraju, a drugom na brodu. Lako je za kraj, on stoji čvrsto i postojano kano klisurina, ali brod je problem, brod se gingolaje, miče, udaljava se koliko mu cima dozvoljava pa se opet približava, stiska pajete uz rivu, a ti tako stojiš raskrečen ni vamo ni tamo i na kraju šta ti se dogodi - stradaju jajca, a ti za ne falit -- pljusneš u more! Tako ti i triba, kad ne znaš di ćeš...



U zadnje vrime, skroz sam vanka škvare. Da se razumimo, škvara je pravi kut, oni od devedeset e, i kad se za nekoga oće reć da ga triba meknit u škvaru, to bi kao ono značilo da ga se triba izvest na pravi put (ili kut, kako vam drago...) A meni nekako ti pravi kutevi nikad nisu bili dragi, pa blesav kakav jesam škvare najviše volim tražit u okruglim, elipsastim ili pentagramskim okvirima. I normalno da ih tamo ne nalazim...

Međutim, kako nam se sve na ovome svitu događa s nekim razlogom, koji nam ispočetka najčešće nije jasan, a još manje razuman, triba pustit vrimenu neka kaže svoje. Ko zna, zašto je to dobro!
Na koncu, nije pamet puno toga znat, nego je pamet znat dokle možeš ić...