Za modernoga čouka nema veće straote nego kad nestane struje. Šta god radija u trenutku prestanka napajanja, čak i one radnje koje žive veze sa Teslom nemaju, svaki pošteni čovik mora stat, duboko udahnit, opalit dvi-tri sočne beštimje na adresu HEP-a i obavijestit sve nazočne u krugu od tri kilometra - nestalo je struuuuuje!



Kad se to dogodi, osjetimo se skroz dezorijentiranima uzvrtimo se okolo ni sami ne znajući di ćemo i šta ćemo, sve postane gluvo, čudno, ne šuška radio, ne klapa televizija, kompjuter opali prisilni šat-daun, a od svih zvukova jedino se čuje kazaljka sata tak-tak, koji radi na bateriju naravski tak-tak.

Ne razumin kako se niko do sad nije sitija napravit doktorsku disertaciju iz psihologije ili sociologije na temu - ponašanje homo šlapiensa u trenucima kad nema struje. Jerbo, nakon prvotnog šoka, svi ukućani koji inače tokom normalnoga dana komuniciraju na strogom minimumu kao da se i obične riči oporezuju sa 23 posto, sad su najedanput prisiljeni kako na verbalnu tako i neverbalnu komunikaciju.

- Ima li koja šterika?
- Bit će koja u škafetinu.
- Kojemu škafetinu?
- Najdonjemu.
- Nema ovod šterike, samo štrace kanavace.
- Ma ne u ti škafetin nego ovi livije, vamije prema meni.
- Ma je li ovi škafet šta je gorije ili dolije?
- Ajde uzmi lampadinu pa ćeš lako nać
- Di je lampadina?
- Na policu u malu sobu.
- Benti... kad mi ne triba uvik je tu negdi po rukama, a sad je nigdi nema ...a evo je! Ne radi!
- Kako ne radi?
- A štajaznam, ne svitli.
- Jel ima baterije unutra?
- Ima, al ko zna otkad su, bit će još od Franje Osiba



Kad sam bija skroz mali živili smo na Čiovu, a to oće reć - otočkome dijelu Trogira i svakoga puta čim bi malo zalampalo i zagrmilo, nestalo bi struje.
E, ali ta činjenica šta bi nestalo struje, nije nama bila jedina muka.

Još se ona žarna nit na žaruljama ne bi ni oladila, već smo trčali prema ponistrama da vidimo ima li u struje u Naselje.

Naselje je bilo naselje (e razumimo se) priko kanala, dakle na Travarici, kopnenoj strani našega miloga gradića. Pogađate već – Naselje je najčešće imalo struju!
Koja je to nama Čiovljanima bila muka, mi nemamo, a Naseljani imaju....

Onda bi se obično skupili i krenuli u posjetu našim prijateljima i rođacima u otmjenom Naselju sa električnom energijom budući se znalo da nama struja neće doć barenko dva-tri iduća dana.



I onda je doša jedan lipi dan kad smo se i mi preselili u Naselje. Dobro ajde, ne baš u to isto naselje, nego malo dalje prema Pantanu, ali inšoma dela šoma, nismo više bili na otoku.



I već nakon nekog vrimena – pogospodili smo se, kad bi za dugih zimskih noći nakon nevera i limbaca primjetili da je cilo Čiovo u mraku, nismo se puno uzbuđivali, nismo vikali mas pater, sve je bilo normalno. A ko in je kriv, još najbolje da nam sad svi dođu u vižitu!

Da, ali s novom adresom, pojavila se jedna druga nevolja!

Dobili smo naime, telefonski broj jako sličan broju lokalnog pogona Elektrodalmacije. Naš je završava 248 a njihov 258 ili tako nešto.

I čim bi nestalo letrike, počeja bi nam zvonit telefon. Valjda bi u mraku ljudi lako pobrkali brojeve.
U prvo vrime nismo ni znali zašto nas zovu jer znate naš svit, ko to na početku razgovora pristojno pita jeli to Elektrodalmacija nego odma tuču u glavu – aloooo, nema struuuuunje!

- Di to nema strunje?
- U Krtine.
- E i !?
- Nema ni na Dragulin ni Muline
- A ko je to?
- Jure.
- Koji Jure?
- Štaimaveze koji Jure, čuješ li ti mene, cile Krt'ne nemaju struje!
- Ali šjor...
- Nemoj ti meni ali, jer ako vam dođem tamo sve će letit u zrak!

Osim prijetnji bilo je i puno molbi skrušenih domaćica.

- Ostala mi torta na po pečena nerasičena, a mala mi ima rođendan, dajte prikopčajte te kabele.
- Mokra mi je kosa a ne mogu uključit fem!
- Odledit će mi se sve lignje iz dubokog!
- Ne možemo gledat Gradić Peyton!!!

E, ma lako je bilo sa ovim priprostim ljudima, ali jednom su nas zvali i sami radnici Elektrodalmatinci sa terena.

- Aloooo, daj mi Dragicu!

A da stvar bude bolja, kod nas se taman zatekla susida Dragica koja je to jutro morala brat kavule za zadrugu! E sad, u to vrime nisi ti moga brat te kavule kako tebi odgovara nego si u mora poć u zadrugu pitat poslovođu Rilju da ti on odredi koliko toga dana možeš ubrat jer bi on već zna koliko kamiona triba partit put Ljubljane.

I digla se Dragica na telefon očekujući muža da joj javi oće li brat ili neće brat - na kavule mislim naravno...

- Alooo, reci šefu na bloku dva nema struje
- Doooobro, kako si ono reka?
- Na bloku dva nema struje.
- Pa šta da nema struje?
- Kako pa šta?
- Pa bogati, riknija je cili blok dva, nema napona.
- Ali šta nam triba struja za brat kavule?
- Koje kavule?
- Pa oćemo brat ili nećemo brat?
- O čemu ti govoriš?
- A o čemu ti govoriš?
- Dragice jesli ti to?
- A jesan!
- Je li šef tu?
- Nije.
- A di ga je sad đava odnija?

Uglavnom, toga dana nam je bilo puno lakše jer smo na sve kasnije pozive uznemirenih građana mogli stručno odgovorit kako na bloku dva nema struje i to su očito bile magične riči jer bi svi shvatili ozbiljnost situacije glede bloka dva.
U svakom slučaju, danas nam struja tako rijetko nestane, a i igre gluvih telefona sve su rijeđe jer više ne biramo brojeve nego ljude.

Najdraže mi je kad u mraku počnu ideje oćemo li igrat na domino ili čovječe ne ljuti se, okupimo se oko lelujavog plamička šterike pa se družimo kao nekad.

A onda opet dođe struja, svitla se upale, neko se zagleda u televiziju, nego u kompjuter, svako u svojoj škatuli-batuli.

Nije ni u mraku sve bilo tako loše!