Vozimo se Plavom pticom nas troje Dalmatinom posve prihvatljivom brzinom prema Zadru i tamo negdi blizu Benkovca sinjam u retrovizoru nekakvu žarkocrvenu točkicu neidentificiranog oblika frapantno ekspandirajućeg rasta koja permutirajući brzinom zvuka prozuji pored nas bzoooommmmm....

- Čoviče, šta je ono bilo - neki Ferrari - pitam Rašu koji udobno ušuškan na stražnjem sicu lamentira o Spinozi, a koji je inače čuven kao vrhunski stručnjak za sve moguće makinje sa unutarnjim sagorijevanjem.
- Šta, ono zujalo maloprije?
- Ae...
- Oli je bija Ferrari?
- Izgleda...
- Aj stigni ga!

I stvarno, dignem brzinu na sedamdeset i pet kilometri na po ure, a ona crvena točka isprid nas opet se počela povećavat, izgleda ka da je usporija, eno ga – izlazi na Zadar dva, taman ka i mi!

Dolazimo do naplatnih kućica i naravno - samo jedna od njih radi, pet-šest auta u koloni čeka naplatu, a ćipo isprid nas onaj Ferrari od maloprije - eto koliko je dobija na vrimenu od puste jurnjave! Nizak, širok, ZG registracija, pari neka igračka, a ne auto...

- Aaaan ovo ti je model F355, ma nije ti to ništa posebno, možeš sad ovakvog polovnoga kupit za nekih ...šezdeset iljad eura – stručno će Rašo
- Ma koja ga ovo faca vozi, bit će sigurno neki selebriti!
- Ne mora značit, bit će koji poduzetnik iz Posušja...

Virkam kroz stražnje staklo crvendaća isprid mene, na mistu suvozača kočoperi se neka zblajhana iskvarcana kokica adakuće, a za volanom Bik koji sjedi, raširija se ponosito, brate, ima glavu za Ligu naroda.

- Ma vidi mu glavine čoviče, kako je uopće uspija uć s tolikom glavom u ovo malo auto?
- Stvaaaarno – doda izvršna producentica – ma čekaj malo, nije mu valjda sve ono glava!?
- Ima šubaru – doda Rašo
- Ili periku?
- A jeeee, bit će ima saturnov prsten oko glave...
- Ajde šta ste se vas dvojica uvatili čovika, priznajte da ste mu zavidni pa mu morate nać neku manu...
- Šta je je...

Frajer iz ferrarija isprid nas iskešira cestarinu, brm brm brmmrrrrr, zaurlala makinja, protresle se naplatne kućice od buke i odeeeeeee Kalmetinom doli prema Gaženici. Uvatija je sto kilometri na sat za sekundu i po!

Konačno došli i mi na red, dobar dan, dobar dan, trideset i sedam kuna, izvol'te...

- A di ga je zaradija da mi je samo znat – procidi kroz zube brkati djelatnik HAC-a kroz onaj prozorčić
- Sigurno poštenim radom – dodam ja prilično jalno

- Je je, kako da ne, odmahuje glavom...- prebire sitniš - poštenim radom... a da ste ga vid'li vaka mu je glava!!! – raširii djelatnik HAC-a ruke i oči, tako je zorno prikaza mazguna iz ferrarija da smo istoga trena svi u autu pukli od smija

- Oli ima veliku glavu?
- Ovakvuuuuu – ruke mu uopće više nisu mogle stat u onu kućicu

Do Zadra se nismo prestali smijat iako nismo uspili opet dostić propetog konjića. Eh, dok smo mi stigli do prvog semafora, ko zna di je on već bija, bit će već u Diklo, Kožino ili Petrčane...
Neko ima u glavi, neko u nogama...
Uglavnom, nemojte gurat velike stvari u mala pakovanja
Osim, ako baš želite bit primjećeni...