Moram priznat da sve češće uvatim samog sebe u nekim razmišljanjima koja su mi donedavno bila skroz nezamisliva i osjećam kako se s godinama sve pomalo minja i teče, a nisam baš siguran je li to dobro ili nije pa opet računam, šta ću sad, kako mi je - tako mi je.

Eto, da mi je bilo ko prije samo par godina reka da ću s većim guštom ić na koncert ozbiljne glazbe nego gledat vrhunski balun, reka bi mu - daj molaj me čoviče! A zamislite, baš sam jučer bija u takvoj dilemi, u stvari lažem - nikakve dileme uopće nije bilo jer sam se između baluna i violončela, bez razmišljanja odlučija za ovo drugo!

Jednostavno, Brahms umisto Ronalda, Verdi umisto Fabregasa, Dora Pejačević umisto Lane Banely i baš mi ništa ne fali!
Ma nije da sam baš toliko zamrzija nogomet, ali za pošteno reć - od svega šta gledamo ovih dana na televiziji, baluna još najmanje ima.
Ne triba baš puno bit pametan pa zaključit da mi u stvarnosti ne gledamo svjetsko prvenstvo nego beskrupuloznu agitaciju i propagandu pivarske industrije čiji reklamni spotovi traju satima i satima, s tek povremenim bljeskovima nečega šta bi tribalo sličit na balun. Jerbo, za gledat pljucanje, kopanje noseva i beštimanje s prigodnim gestikulacijama, ne moramo baš odit do Južne Afrike, imamo mi toga i doma, koliko god oćemo!

Jučer popodne taman se bija vratija s posla pa malo obidva, slistija tri-četiri pohane tikvice mmm, a lipo bilo vino razlađeno iz frižidera klizi niz grlo ka pak po ledenoj dvorani! Vanka pušika maeštral, susidi ne klepeću, avioni ne slijeću, ala divote!



Na televiziji igraju Japan i Paragvaj. Nisam baš aktivno gleda, više bi onako povremeno bacija pogled, imaš bome šta i vidit, s jedne strane kosati Japaneži kendavaju balun visoko u ariju, s druge strane Paragvajci uzvraćaju ka da svi imaju po dvi live noge, uglavnom igra se - ajmemajko.
I di ćeš kud ćeš, aj sidi bokun na trosjed uvati nešto za čitat i za pravo reć nemam pojma šta sam čita, a oči se nekako počele zatvarat same od sebe. Kako neće, onamo brekću Honda i Roke Santa Cruz, ovde u knjizi neka uspaljenica koja ni sama ne zna šta oće, inšoma dok sam reka ZERP - utonija sam u san!

Nemam pojma koliko je to trajalo, ali lipo sam odspava i kad sam se probudija, Japanci i Paragvajci još su uvik igrali. Posli sam još izaša u vrtal, zalija fažolete, pome i kukumare, iša u butigu obavit spizu, skoknija do benzinske kupit bocu plina, vratija se doma - čoviče oni još uvik igraju! Šta je ovo, ili sam ja brz, ili su oni spori!?

I tako, dok sam montira novu bocu od plina, sve se nešto mislim, aj Japanci, sve okej, znam dosta o Japanu, sayonara, nikotaka, Suzuki, Kawasaki, Mazda, gejše, suši, Fudžijama, origami, ajte s nami, ludilo brale, ali Paragvaj...

Jebate stvarno, šta ima u Paragvaju?
Di je ono Paragvaj, koliko svita uopće tamo živi, koji mu je glavni grad?
Čoviče, prva asocijacija na Paragvaj mi je - Urugvaj!?

Dok sam guglajući otkriva da se glavni grad zove Asuncion, da najveći postotak stanovništva čine mestici, to oće reći mišancija Španjolaca i južnoameričkih Indijanaca, da Paragvaj ima veliku rijeku koja se isto zove Paragvaj i koja dili zemlju na dva dila, došli i penali!

Penal jedan drugi treći červrti, svi zabijaju, vratari letaju livo-desno, ništa ne vataju i ko zna koliko bi to još tako trajalo da skomirani Komano nije bombiza balunom u stativu!
Na kraju svi proplakali, jedni od sriće, drugi od tuge, a treći opet šta su izgubili cilo popodne za ništa, enti miša, u raljama baluna niko ne može ostat neoskvrnut!

Znate, čudno mi je bilo vidit Japance kako plaču!
Sve do jučer sam mislija da Japanci uopće ne plaču, da su to ljudi čvrsti i postojani kano klisurine, a pogledaj šta balun zna učinit od čovika!?
Samo se nadam da oni bidni skomirani Komano neće radi falivenog penala učinit harakiri!



Astigospe, a ništa nisam napisa o koncertu?
A ništa sad...
Oliti u jednoj rečenici - koncert je bija ludilo brale!
Ali kako su nas u katedrali ljubazno zamolili - bez slikavanja, tako komodno možete zamislit da je ponistra klavir, agava violina, a naš ulični svirač pravi maestro!