Svakoga utorka navečer, malo iza osam i po, svečano se uvalim u fotelju, zauzmem položaj broj Pi, pripremim na stoliću malo čokolade s rižom ili koje druge slakusarije za bezbrižno mumanje i čekam Stipu Božića. Njegove "Pustinje svijeta" toliko me odmore, napune dušu, razigraju maštu, napoje lipim prizorima da čisto poželim tako nešto gledat puno duže od samo tridesetak minuta koliko traje jedna epizoda.

Sa Stipom i njegovom kamerom, do sad smo se uspinjali na najviše vrhove svih kontinenata, koračali prema južnome polu, zaranjali u dubine mora i kraških jama, otkrivali lipote naših planina, rijeka i jezera, a evo sad možemo guštat i iz prve ruke upoznat kako se živi u bespućima Sahare, Namiba, Gobija ili Atacame.
Sve to lipo Stipe snimi, objasni, ispriča priču, otkrije neku drevnu legendu, razgovara s ljudima koji u tim nemogućim uvjetima i danas žive i to gotovo na isti način kako su kroz život prolazile generacije njihovih predaka.

Uglavnom, ako bi mogli samo u jednoj riči opisat Stipu Božića, onda bi ja prvi reka – Stipe je Car!
Istinski velikan, živa legenda po svemu šta je postiga do sada, a opet ka čovik tako pristupačan, jednostavan, skroman, samozatajan.

S druge strane danas, na našu sriću ili nesriću još bumo vid'li, imamo mogućnosti gledat slične emisije i na drugim televizijama, moderne tehnologije nam omogućuju da svakodnevno zavirimo u udaljene kutke svita, skoknemo do Tahitija, Aljaske, Ognjene zemlje, di god poželimo.

Sad ne znam tačno di sam to gleda, bit će na nekom od onih Nejšional Điografika ili Diskaverija, ali eto baš je prije par dana išla emisija o Sahari, skoro o istim predjelima na kojima je bija i naš Stipe.

I gledam ja to gledam i ne mogu virovat.
Mislim, znam da Stipe hoda po tim pješčanim dinama lipo normalno, stentano, priča, pokazuje, objašnjava...
A ovi neki Amerikanac na tome Điografiku stenje, posrće, bori se sa strašnim silama, nailazi na beštije, škorpione, zmije, pauke, sve ništo dramatično, na svakome koraku rađa se nova opasnost, pucaju gume na terencima, nemaju vode, crka akumulator, onda voditelji beštimaju pa im kasnije montažeri nalipu ono biiiiiiiip priko beštimje pa još jedno biiiiiip pa još jedno, jerbo svi mi zapadnobalkanci moramo mislit kako su Amerikanci puno fini ljudi koji nikad ne govoru šit i fak. Ne znam ni sam kako gutaju našega biatlonca!

Onda, puno mi je drago kako oni sve to izrežiraju. Isti događaj, istu scenu, ponove u jednoj epizodi barenko sedam puta. Najprije u najavi najave, pa prvoj najavi, drugoj najavi, petoj objavi, devetoj odjavi, naravno sve to ispresjecano nizovima reklama i najava za neke druge emisije.

Onda kad se nakon reklama konačno vrate, ovu scenu šta smo je svi već sedam puta vidili, sad još dodatno objašnjavaju ostali akteri događaja, svako iz svoje pozicije, svoga kuta viđenja, kako je ko to vidija i doživija. A u najvećem broju slučajeva radi se o čisto nekoj zvizdariji tipa kako je lav skočija na gnua ili tako nešto... A šta će radit lav nego skakat na gnua!? Dajte mu Whiskas pa će skakat u tečicu!

Pa se mislim.... vidiš kako tim ljudima nije lako. Em, šta ih njihovi urednici potiraju daleko u pustinje, savane i prašume, em šta ih bodu komarci, grizu tarantele, napadaju sve moguće beštije, čoviče oni tamo jedva ostanu živi!

I znate šta, sad mi je naš Stipe posta malo sumnjiv!
Stipe nikad ne dramatizira, ne trče, ne viče, ne bori se sa zmijama niti krokodilima, niti se znoji, niti stenje, niti puše, benti, ne mogu virovat, Stipe šeta po Sahari isto ka po Bačama ili Ovčicama!?

Ma ima bit da Stipe nije ni iša nigdi nego ono sve snima u studiju! Ma ke Sahara, ke Kalahari, ke Mount Everest, Stipe nas manta samo tako! Ja drugoga objašnjenja ne vidim! Kako Stipe može napravit nešto malim prstom live ruke, a oko toga istoga se cila ekipa Engleza ili Amera slama i izmuči ka duše iz purgatorija?

E i sad, kako sam ja neki ka ono putopisac iz dječjeg vrtića, moram se i ja ugledat u prave majstore zanata. Šta sad, da vam objavim par slika, uvik isti motivi, more, borovi, bove, brodići, Dalmacija, vi ne bi imali pojma koliko sam se ja samo napatija za sve to snimit. Da ne spominjemo kako je ovih dana zapuvala prva marčana bura, jušto po rasporedu – sedmoga, sedamnajstoga, dvadeset i sedmoga marača miseca!

Znam da to nije lako dočarat, ali recimo, u ovoj je uvali puvala takva buretina da sam jedva staja na nogama dok sam ovo slika.



Bidni nezaštićeni brodići našli su se u strašnoj opasnosti da se bor ne sruši na njih, a tek šta bi onda bilo cirkusa, vatrogasci, pomorska policija, GSS, izjave očevidaca, svašta nešto....



Lanterna je krajnjim naporima odolijevala da ostane na svome mistu, niko se nije usudija prošetat po mulu.



Bura je bila toliko snažna da je izbacila branke od vatropola na kraj.



A brodić se mora propinjat priko olujnih valova i bacit još jedno sidro da ne bi i njega katapultiralo na oštre sike.



Dok sam pokušava uslikat ovu plažu, na ruku mi je skočija strašni skakavac, a nisam se smija mrdnit ni milimetra!



A ovde mi se jedan veličanstveni galeb da prostite – posra i bacija bombu s visina koju sam jedva izbjega skokom zgrčeno sa dvostrukim velekovrtljajem!



Vraćajući se do baznoga logora, uspija sam poslikat još nekoliko dramatičnih prizora.







Mislim, šta da vam dalje pričam, za napravit dobru reportažu morate bit spremni suočit se sa mnogim opasnostima i sve to vjerno i realno prenit svojoj publici. Mislim ono, ovoga puta sam se izvuka, ali jedva...

Dramatika brale!
To se traži!
To se prodaje!

A ne ka naš Stipe, ae!