Smišni su mi ovi naši rukometaši. Face su samo takve. Među najboljima su na svitu, možda čak i najbolji, samo ako se ujutro ne dignu na livu nogu.
Ali nema utakmice koju oni ne zakompliciraju, zamumuljaju, zakukuljaju, jer blože mili, ko je to vidija pobjedit nekoga glatko s deset-petnajst razlike. Ne'š ti takve pobjede!
Isto ih mogu razumit. Jerbo, oni to rade iz čisto humanitarnih razloga. Nikako nije u redu protivnika satrat i ponizit. Protivniku moraš dat malo nade, moraš mu dat malo kuraža da on sam osjeti da te može pobjedit, a onda kad utakmica dođe u gusto reć: E kume moj, dosta je bilo, daj meni malo balun da završimo ovo kako triba.

Zato se više uopće ne uzbuđujem dok gledam naše rukometaše. Nego mirno čekam zadnjih pet minuti. Već unaprid znam da kako god se utakmica izvrćala i gingolavala, na kraju uvik ostane gol razlike za nas.

Filozofija "lako ćemo" nije samo odlika rukometaša pa čak ni svih ostalih naših sportaša, to je u stvari doktrina i strategija koju smo mi ka narod razvili do savršenstva. I to u svakome poslu. Improvizacija kontra organizacije. U nas ništa nije organizirano, čak ni kriminal. Radimo malo ili nikako dokle god ne dođe stani-pani. I kad već izgleda da će se cili sustav raspast, kad nas već počne vatat prpa, tek nam onda dođe iz guzice u glavu. Ako uopće dođe...

Virovali ili ne, strah je izvrstan "okidač" za motivaciju. Znate kako se ono kaže - u strahu su velike oči!
I to vam je zaista tako, medicinski dokazano.

Ovako vam to ide. Kad smo pod stresom, srce nam brže radi, tlak se povećava, ubrzano dišemo, zjenice nam se šire, a sva krv nam se povlači iz probave i odlazi u mišiće koji dovode tijelo u takvo stanje da brže i bolje može reagirat na sve napore koji ga očekuju. To nismo mi sami izmislili već smo dobili u nasljedstvo od dalekih predaka koji su morali bižat i spašavat glavu pred raznoraznim grabežljivim beštijama.



Sličan, ali skroz različit je slučaj kad smo zaljubljeni. Opet nam srce jače kuca, brže dišemo, zjenice se šire i ono šta je najvažnije - apetit se smanjuje baš zbog toga šta se krv povlači iz probave.



Dakle, ako želite smršavit, ostavite se čudotvornih pilula i čajeva, morate se zaljubit ili možete izabrat stalno bit pod stresom. Zaljubljivanje je puno bolja opcija jer u najvećem broju slučajeva nema neželjenih nus-pojava, dok se od konstantoga stresa lako možete skljokat jer će vas prije ili kasnije strefit i bombizat, nekoga srce, nekoga mozak. Pa se vi sad mislite...

U svakom slučaju, možemo se tješit da nam je ovih dana biometeorološka situacija dobra. Ajde, barem nešto. U izvještajima piše - u čitavoj Hrvatskoj prevladavaju povoljne biometeorološke prilike te se ne očekuju tegobe uzrokovane vremenom.




Ma dobro sve to, ali meni je isto zima za poludit. Istina, nije baš uvik. Primjetija sam da mi se događa svojevrstan paradoks. Hladnije mi je uz more nego na planinama! Ne znam ni zašto ni kako, ali lakše mi je propješačit petnajst kilometara po snigu nego se ujutro translatirat od kuće do škvera. Hm, možda ne bi bilo loše škver primistit na neku planinu, oli mora uvik bit uz more, bome!
Napravit ćemo veliki navoz od planine do mora po kojemu će klizit brodovi pri porinuću, a koji za vrime turističke sezone može poslužit i ka tobogan. Dvostruka korist! Ujedno ćemo oslobodit velevrijedan prostor uz more za izgradnju hotela, apartmana, kockarnica, marina za mega-jahte i golf igrališta.

A kako, pitat će se netko.
Ma šta kako!?

Lako ćemo!