U vrimenima kad ovim inšempjanim svitom vladaju ne samo ljudska, nego i svinjska, praseća, ptičja, pileća i ko zna kakva još sve gripa ne, sa naših, splitskih Gripa stižu nam crne vijesti.
Epidemija gora od svih do sad zabilježenih.
Ne pomaže niti to šta je "higijenski" blizu.
Slavni, nekad veliki i moćni košarkaški klub je pred raspadom!
Nima se šoldi, bižidu igrači, nima trenera, uprava diže ruke, još malo pa u dvorani neće bit niti čistačice...

Legenda se gasi...

Sićam se sedamdeset i prve, kad smo prvi put postali prvaci Juge, a šta sam onda ima - samo pet godin, otac bi me svake druge šetemane vodija u malu dvoranu na Gripe da gledamo Jugoplastiku. Braća Rato, Lovre i Dražen Tvrdić, Zdenko Prug, Pere Skansi, Manović, Peterka... ala kako se onda lipo igralo, gledali smo tada najbolju amatersku ligu svita, zagrebačka Lokomotiva pa posli Cibona, sarajevska Bosna, Zvezda, Partizan, ekipe samo takve, dvorana je svakoga puta bila puna ka šipak, a pogotovo kad bi u goste dolazili Zadrani. Pino Đerđa, veliki Krešo Ćosić...
Koje su to utakmice bile, koje navijanje, koje emocije...
Zadarski navijači bi se okupili iza sjevernoga koša, tukli bi u bubnjeve, vrtili one črčajike, pivali pisme, mavali bandirama, a Splićani su uzvraćali svom forcom, pola grada bi se orilo od buke koja se stvarala u onoj ćibici od dvorane.



Sićam se Damira Šolmana, velikoga čovika, košarkaškog gospodina, moga sportskoga uzora, radi njega mi je dvanajstica bila najdraži broj, zbog njega sam nagovara mater da mi tanga sokolske majice u žuto, zbog njega sam svome ditetu da isto ime - Damir.

A tek Rato Tvrdić, Rato naše splitsko zlato, moga je ić di je tija, nudili su mu sva blaga ovega svita a on je do zadnje utakmice osta u Splitu, govorija je - friga me se za vaše pineze, idem ja popravljat televizore...

Pamtim dobro i tu sedamdeset i sedmu kad smo opet postali prvaci Jugoslavije, onoga dočeka na aerodromu, Žele Jerkov je bija dobija niku ogromnu pogaču ispod peke pa je dilija suigračima i navijačima, pusta slavlja, konfižjuni, rokete, baluni...

Isto tako, nikad neću zaboravit tu večer osamdeset i prve, kad sam cili drća dok sam u panici sluša radio prijenos utakmice s Radničkim iz Beograda koju smo onda izgubili i ne samo da smo izgubili utakmicu nego smo još i ispali iz prve lige!
Na svu sriću, odma smo se iduće godine vratili, čak igrali u prvome play-offu.

Ju-go-plas-ti-ka!

I ko je onda moga pomislit da neće proć niti sedam-osam godin, a da ćemo tri puta zaredom pokorit cilu košarkašku Europu.
Minhen, Zaragoza, Pariz...
Ju-go-plas-ti-ka!
Bez stranaca, s našom dicom, s našim ljudima...

A danas?
Ma šta ovo čujem?
Da više neće bit Jugoplastike?
Skužajte svitu, može se ona službeno zvat kako god oće, Pop 84 ili Bob 95, Export-Import, Osiguranje prvo drugo treće, ali ona je za svakoga pravoga navijača uvik ostala samo i jedino - Jugoplastika!



Govoridu neki - nima više pinezi.
Pinezi!?
Benti sve pineze ovega svita kad su šporki, maćani i prokleti, enti oni dan kad smo sve počeli gledat i mirit samo s tim nesritnim pinezima.
Ma recite mi, koji to pinezi mogu platit našu dušu, naše snove, naše uspomene?
Koji to pinezi mogu vratit dvista iljada ljudi na ulice grada, osmoga četvrtoga osamdeset i devete, na povratku iz Minhena, kad je sve bilo puno svita od Resnika do Gripa, kad je cili Split gorija i plaka od sriće!?

Božu Maljkovića nosili su na ramenima, Dino je bija Saturn, a Toni Jupiter.



Pinezi!?

Ajme kako bi sad zabeštima, gorko zabeštima od nemoći, od tuge, nemam pojma od čega...
Di mi to idemo?
Danas će propast Split, sutra će Šibenik, prikosutra Zadar...

A na tih sto kilometri udaljenosti, rodilo se, odgojilo i stasalo više majstora košarke nego na bilo kojem drugom mistu na ciloj kugli zemaljskoj. Di si Dražene, di si Krešo, e da Vas barem mogu pismom zvati...

Šta je ovo došlo na svit!?

Našu dicu tiramo da se skitaju i grbaču sami po svitu za nike dvi ipo minute u igri, pola skoka i dva dodavanja, puštamo ih da idu ća iz svoga dvora dok su mladi, zeleni, još neformirani, a u isto vrime kupujemo za te iste šporke pineze nike islužene Johnsone, Thompsone, Bronsone ka da će nas oni spasit.

Đavla bi dvista iljada ljudi dočekalo europske šampione da su onda glavni igrači bili niki Johnsoni, Thompsoni, Bronsoni...

Ima li danas koga da toj našoj dici reče dvi-tri riči?
Igrajte se dico!
Igrajte!
U dvoru, na ulici, na igralištu, bilo di, samo se igrajte.
Ma koji MP3 ili 4 player, ma koji mobitel sa milijardu i jednom funkcijom, koji to da prostite, Play-station može zaminit jedan jedini najobičniji - balun!?

Balun - to je najjednostavnija ali i najsavršenija igračka koja je ikad postojala i nikad se ništa boljega neće moć izmislit.
Balun, e, balun, a šta drugo nego balun - jača noge, ruke, tilo, i ne samo tilo nego te nauči i mislit. Di možeš bolje naučit kako igrat za ekipu, kako se žrtvovat, kako - ako triba - poginit za "višu stvar" nego sa balunom?

Atroke đojstik i plejstejšn!

Neznam ljudi moji, ne znam ništa više, ali ako ovih dana doznam da moga košarkaškoga kluba više nema, obuć ću se cili u žuto, poć na Gripe, sist na tribinu, plakat ću ka ljuta godina i vikat iz svega glasa, koliko god budem moga - Ju-go-plas-ti-ka!!!

I nije to samo košarka
Nije to samo igra
To je nešto puno više
Samo mi to još ništa ne razumimo