Na Božićno jutro sneno i mutno, u kaputu očevom...
Ne,ovo sigurno neće bit još jedna priča o Marini iz pisme Šporkoga tejatra, ali su me upravo mirisi i okusi ovoga božićnog jutra podsjetili na nju.
Na Marinu dakako...

Sad uopće nema veze što moje božićno jutro nije ni približno bilo mutno niti sneno,a zamislite, čak se i Marina, vražica jedna, nekim čudom zagubila, ali opijen savršenim mirom i tišinom blagdanskog jutra okupanog sa ravno dvadeset i tri kapi rose salvaje, prizna sam sam sebi da mi čak nije ni pretjerano nedostajala…
Marina dakako…





Upravo takvo okupano, sunčano zimsko jutro pokazalo se idealno odabranim vrimenom za ekspediciju na još jedan u nizu od 1185 jadranskih otoka grebena i hridi. Za divno čudo, ovoga puta mi nije bija potriban ni trajekt ni katamaran, za doplovit do ovog otoka nije mi tribala ni jedrilica ni gumenjak pa čak ni obična,najobičnija sandolina.
Ni mandolina dakako...

Dakle ovaj otočić o kojem danas govorim zasigurno se ne ističe svojom veličinom, tirkiznim uvalama, hotelima, restoranima ili apartmanskim naseljima, ka ni raznolikošću biljnog i životinjskog svijeta. Uostalom, to nije ni moguće. Virovali ili ne, ovaj otočić zauzima površinu manju od normalne spavaće sobe, pa čak i banja u prosječnom dvosobnom stanu.

Čak ni njegova udaljenost od kojih tridesetak metri od „terra firme“ ne bi bila dovoljan razlog na uvrštavanje u jadranske znamenitosti.



Pitanje se nameće samo od sebe – šta sad ovi Brod u boci gnjavi o nekakvom kamičku kakvih ima skoro na svakom koraku?

Dobro, mogu se složit da upravo ovakvih ili sličnih kamičaka ima razasutih po Jadranu još znatan broj, ali ono što je posebno slasno u ovoj priči upravo je njegovo ime.
Čije ime?

Pa ovog kamička naravno!

Da, stvarno je neobično da ovako male hridi imaju i svoja „prava“ imena, ali upravo ovaj ga zaista ima i to ne bilo kakvo ime, nego zamislite kako se zove -
„Ženska pravda!?“

Zar nije intrigantnije od Babine guzice, Kurbe Vele, Piškere, Mrkana i Bobare!?

U svakom slučaju – ovo je jedan od najmanjih otočića na svitu koje ima svoje ime.

Da vas više ne držim u neizvjesnosti – Ženska pravda ne nalazi se nigdi posebno daleko, u stvari - do nje možete doć u čas posla, samo par kilometri istočno od splitske rive, točnije - smještena je na samo stotinjak metara od plaže hotela „Le Meridien- Lav“.
Hotela s pet zvjezdica dakako!



Uz ovako neobično ime, vezana je dakako i neobična priča. Na žalost, danas je teško doć do njenog točnog sadržaja i ljudi koji bi je znali ispričat, ali ne bi bilo loše razbijene krhotine jedne legende ponovo povezat u pravu priču.





Naime, u neka davna vrimena prije više od sto, a lako moguće i više godina, živilo je dvoje mladih koji su se jako jako volili, ali kako u svakoj ljubavi pa bila ona najveća i najnježnija, uvik čuči nekakav vrag koji zaljubljenima ne da mira, tako je otprilike bilo i u ovom slučaju. Naime, ovo dvoje naših glavnih junaka, nazovimo ih za ovu priliku – Cvitko i Jelica, koliko god su se volili, toliko su se znali i posvađat.

Pokarat – dakako!

Cvitko je bija ribar i skoro svaki dan je iša na more, a Jelica je bila lipa, prpošna,rumena divojka, ali nako malo oštrokonđasta i priko mire đeloža. To ka po današnju oće reć malo – ljubomorna...

Inšoma dela šoma, toga dana su Cvitko i Jelica išli zajedno na more. Pokupili su vrše i parangale,ali kako nisu uvatili bogzna šta, oboje su bili malo puno nervožasti i grintavi. E sad, nemojte me vatat za svaku rič jer vam opet govorim – pravu priču ne pamte ni najstariji, ali evo ovako s vremenske distance mogu pretpostavit da je čak i u ta vrimena bilo fureštkinja koje su se dolazile kupat na plažu današnjeg hotela. I sad ko zna, bit će Cvitku koji put pobiga pogled na koju strankinju o Bože moj, pa bi ga onda to bidnoga ciloga dekoncentriralo je li, pa bi koji put baca vrše i parangale na mista koja nisu bila poznata ka ribarske nego neke druge pošte, e!

A Jelica ka Jelica, nije mogla takve stvari trpit i primučat nego bi ga po cile dane mlila i mlila ka mažinin... I tako, vraćali se oni s tega neuspješnoga ribolova, Cvitko vesla a Jelicu uvatija morbin, klapa li ga klapa sa krme broda, sve njemu na uvo. Rič po rič, malo ona pa malo više on, pokarali se njih dvoje na mrtvo ime!

Cvitku iznenada skočija živac, nije više to moga slušat pa je ostavija Jelicu na ovome "našemu" kamičku i odvesla dalje svojim putem!

I sad, nije ta hrid bila daleko od obale, ali problem je bija u tome šta Jelica nije znala plivat! Uostalom ka i sve druge poštene žene u ta doba!

Uglavnom, Cvitko se više nikad nije vratija po Jelicu...
Ostavija ju je samu i napuštenu baš na ovoj današnjoj „Ženskoj pravdi“

Kako je Jelica na kraju ipak došla do kopna – ne zna se točno, ali još i danas pričaju kako je baš te noći dohodila velika velika nevera, diglo se more priko cile rive, valovi su tukli ka bisne zviri, dimija je vitar ka nikad do tad a ni Cvitka ni njegov brod, više niko nikad u mistu vidija nije...

Ostala je samo „Ženska pravda“, najmanji škojić na svitu koji ima svoje ime, ostala je jedna hrid na kojoj se danas najviše volidu skupljat galebovi i crni vranci...